Četiri decenije pre kolege i prijatelja Alehandra Hodorovskog, Fernando Arabal se priseća sopstvenog detinjstva u adaptaciji autobiografskog romana Baal Babylone iz 1959. Visceralna anarho-nadrealistička drama Viva la muerte (Živela smrt) donosi divlju i košmarnu priču o odrastanju malog (ali ne baš tako nevinog) Fanda (izvrsni naturščik Madi Šauš) i njegovoj potrazi za smislom u svetu apsurda.
Rediteljski prvenac plodnog dramskog i proznog pisca, esejiste, pesnika i provokatora prikazuje Španiju pod Frankovim režimom kao pustoš u (prljavim) rukama neukih, fanatičnih i nehumanih, personifikujući je u liku profašistički orijentisane majke (briljantna Nurija Espert). Naslov, koji u par navrata uzvikuju podanici bezumlja (preteći da će, ako treba, pobiti pola nacije), moto je ozloglašenog Hosea Milana Astreja, osnivača i zapovednika španske legije stranaca.
U pratnji vesele dečije pesme, groteskne "bošovske" ilustracije Rolanda Topora najavljuju orgije morbidnosti već u uvodnoj špici, da bi kasnije poslužile i kao svojevrsni epigrafi. Ne skrivajući iskrenu mržnju prema ljudskoj gluposti i okrutnosti, Arabal plete fragmentaran narativ - prizori sive stvarnosti i iščašenih fantazija smenjuju se u nepravilnom ritmu, bogati detaljima i simbolima, čija značenja nisu uvek očigledna.
Bolesno okruženje u kojem Fando sazreva, bez očinske figure, i strogo vaspitanje, kojem se hrabro suprotstavlja, izobličuju dečakovu psihu, dok bizarne, grozomorne i uznemirujuće slike oslikavaju poremećen tok njegovih misli. Edipovska sanjarenja, kao nesigurno utočište od paklene svakodnevice, postaju sve izopačenija, ustupajući mesto antikatoličkim vizijama, koje reflektuju Arabalovu pobunu protiv terora povlašćene crkve u tada totalitarnoj državi. Za scenu "božanskog obroka" trebalo je imati grandes cojones (pun intended), mada za njom, po upečatljivosti, nimalo ne zaostaju ni druge, poput olakšavanja nad glavom zarobljenog revolucionara, pričesti sa nožem u zubima i pužem umesto hleba ili valjanja u krvi i ostacima tek zaklanog bika. Metaforično predstavljanje masturbacije (šifra: gušter i slepi miš) i igra u džinovskoj porciji špageta sa pohotno-pobožnom tetkom (!) deluju benigno, posebno u poređenju sa brutalno naturalističkom završnicom.
Viva la muerte je odličan predstavnik svoga vremena, ali i blistav primer radikalne umetnosti koja pomera granice dobrog ukusa i prkosi procesu starenja. Ne preporučuje se gledaocima sa slabim srcem (niti članovima Orke i ostalih udruženja za zaštitu životinja).
No comments:
Post a Comment