Szerelmem, Elektra (Miklós Jancsó, 1974)

U sam vrh obimne filmografije još uvek aktivnog Miklósa Jancsa većina kritičara obično ubraja očaravajuća i neosporno značajna, ali uglavnom nepristupačna ostvarenja kao što su Szegénylegények (Okupljanje, 1965), Csillagosok, katonák (Crveni i beli, 1967) i Még kér a nép (Crveni psalm, 1972). Međutim, daleko smeliji, prefinjeniji, univerzalniji i uzbudljiviji eksperiment od pobrojanih jeste parabola o zloupotrebi moći Szerelmem, Elektra (aka Elektreiea / Elektra, ljubavi moja), idiosinkratična adaptacija istoimenog dramskog komada Lászla Gyurka, koji u drevni mit uvodi radikalne izmene.

Kroz nekonvencionalnu priču o osveti, koju iz Antičke Grčke premešta u stepsko područje rodne zemlje, reditelj poziva na neprestanu pobunu protiv ugnjetavača, tvrdeći da je jedini način za gušenje tiranije prevazilaženje straha, odnosno suočavanje sa smrću i istinom. Likom nemilosrdnog, ali nesigurnog despota Egista (József Madaras), koji smatra da je sloboda za običnog čoveka opterećujuća, Jancsó vrlo jasno ukazuje na tadašnji komunistički režim, dok u naslovnoj junakinji (Mari Törőcsik), i njenom bratu Orestu (György Cserhalmi) otelovljuje besmrtni duh revolucije. Potlačene ljude iz naroda on predstavlja kao stado bojažljivih ovaca, koje kontroliše nekolicina Egistovih podanika naoružanih bičevima. Kada ih kralj ohrabri da ga otvoreno kritikuju, obećavajući da neće biti odmazde, oni pribegavaju beskrajnom ulizivanju - svi mu se u glas, kao hipnotisani, zahvaljuju za izdašnu žetvu, bogat porod i lepe snove, uzdižući ga u nebesa. Odvažnu i samouverenu Elektru, koja uporno odbija da zaboravi prošlost, smatraju ludom, a na njene reči zatvaraju uši, nastavljajući da se kreću linijom manjeg otpora i mirno žive u lažima.

Impresivna snaga ovog alegoričnog "političkog mjuzikla", koji počiva na folklornom nasleđu Mađara, podsećajući na hiperstilizovani paganski ritual, leži u svega dvanaest dugih, precizno odmerenih i brižljivo uslikanih kadrova-sekvenci. Njihova zadivljujuća kompleksnost uhvaćena je kamerom spretnog Jánosa Kendea, a ogleda se u elegantnoj koreografiji pokreta ne samo glavnih glumaca, već i nekoliko stotina statista. (A često se stiče utisak da se čak i životinje povinuju zakonima velelepne kompozicije.) Naglašena teatralnost, uz asketske kostime i svedenu scenografiju, doprinosi stvaranju uzvišene i svečane atmosfere. Jedan za drugim nižu se nezaboravni prizori simboličkih značenja, u čijoj srži je ples kao dopunsko sredstvo komunikacije. Povorka konjanika nazire se u gustoj magli. Kolo žena spušta se niz brdašce prekriveno svećama. Obnažene devojke sa oslikanim telima kupaju se u krvi. Poraženi i poniženi Egist primoran je da balansira na velikoj kamenoj lopti. Crveni helikopter u ulozi "žar-ptice" spušta se u namerno anahronističkoj završnici kojom Jancsó poručuje da je u sedmoj umetnosti apsolutno sve moguće...