Natvris khe (Tengiz Abuladze, 1976)

"Where a mother's tear falls, a violet will grow."

Nedavno sam, prilikom opisivanja kratkometražnog filma Qolga, spomenuo Tengiza Abuladzea, čije je ostvarenje Vedreba (Molitva) jedan od glavnih razloga zbog kojih o kinematografiji Gruzije imam visoko mišljenje, iako je jedva poznajem. Njena atraktivnost je, čini mi se, posledica nedokučivosti koja proističe iz duboke ukorenjenosti u tradiciju naroda te zemlje, čineći je egzotičnom i mističnom. Natvris khe (The Tree of Desire) ne predstavlja izuzetak.

Već od samog početka, koji prikazuje umiranje belog pastuva na padini prekrivenoj jarkocrvenim bulkama i visokom travom, gledalac se susreće sa bojama koje dišu, krvare i omamljuju svojim intenzitetom, dok suza koju životinja proliva pokreće bujicu emocija. Maestralno oslikani kadrovi nižu se poput bisera na ogrlici i neprestano impresioniraju svojom lepotom, šta god da na sebi nose - stoku na ispaši, izboranog starca umornog pogleda,  bujno poprsje jedre i zavodljive Nargize ili pletilje u crnini koje se okupljaju oko velikog stabla i ogovaraju koga god stignu. Opojno zelenilo, bistri potoci, oronuli kućerci, prašnjavi putevi i stara crkva kamenih zidova formiraju naizgled idilično rustično okruženje koje u stvari truli pod teretom strogog patrijarhalno-pravoslavnog društva, na čelu sa korumpiranim sveštenikom Okhrokhineom i namrgođenim Tsitsikoreom, samoproklamovanim "vođom stada".

Na nezaboravan i dirljiv uvod nadovezuje se nesrećna ljubavna priča (slična onoj iz Tini zabutykh predkiv Sergeja Parajanova) koju prožimaju vesele "scene iz života (planinskog) gruzijskog sela pre revolucije". Veza siromašnog Gedye i lepotice Marite (sa "očima gazele") prekida se iznuđenom odlukom njenog oca i babe da je udaju za imućnog Shetea, nakon čega sledi venčanje koje, budući da više podseća na sahranu, negoli na radosnu svetkovinu, nagoveštava kobni epilog. Uporedo sa razvojem tragedije nailazimo na nekoliko ekscentričnih individua koje se, u gomili neukih, ističu kao proroci progresa, suprotstavljajući se zaostalim kanonima. Govori razuma brkatog Iorama zatucanim seljanima zvuče kao lupetanje ludaka, pa uz romantične izmišljotine ekstravagantne Pupale, služe za ispiranje usta tokom trač-partija. Njima odgovaraju sujeverje, ustaljena i ustajala pravila, a svako ko ih prekrši zaslužuje najstrožu kaznu.

Tokom neprestanog prebacivanja žarišta sa epizode na epizodu, stičete utisak da slušate iskusnog pripovedača koji često pravi digresije, ali uvek na pravom mestu, tako da njegova naracija ne deluje haotično i pritom liči na alegoričnu bajku oslobođenu fantastičnih elemenata. Otkrivajući svetlo lice vere, kroz Eliozovu srčanu potragu za magičnim kamenom, zlatnom ribicom i, naposletku, drvetom želja, ali i njeno mračno naličje, putem surovog isterivanja pravde (u blatu i pod okriljem magle), Abuladze istovremeno istražuje zloćudnu stranu ljudske prirode, kritikuje beskompromisnost patrijarhata i komponuje zanosnu odu jednostavnosti bitisanja - slatkog, gorkog, teškog, neizvesnog... Ovo ostvarenje je vrhunska poezija u slikama, dostojna titule "remek-delo".