Kazuaki Kiriya, nekadašnji reditelj muzičkih spotova, uspeo je već sa prvim ostvarenjem, Casshern (2004), da stvori multižanrovsko čudo, za sumu koja je višestruko manja od honorara nekih preplaćenih holivudskih zvezda, dokazujući da, uprkos mišljenju većine, "stil iznad sadržine" ne mora da nosi loš predznak. Ruku na srce, sa onakvim i onolikim "eye-candy" kadrovima, Casshern nije ni morao da ima sadržinu... U Goemonu, reditelj je zreliji i umereniji u konstruisanju svog filma, pokazujući (izvesnim američkim pokušajima, kao što je skorašnji debakl, Blood: The Last Vampire) još jednom kako treba da izgleda "igrani anime (and beyond!)".
O Ishikawi Goemonu, "japanskom Robinu Hoodu", nije sačuvano mnogo podataka, tako da je njegov lik prešao u legendu, pa je Kiriya odlučio da se poigra istorijom svoje zemlje i izmeni odnose između određenih ličnosti, menjajući pri tom i njihovu reputaciju. Za razliku od Cassherna, priča o Goemonu je "linearnija" (pokrenuta otvaranjem naizgled prazne kutije), a (odlično odglumenjeni) likovi nešto složeniji, mada je, u onoj gomili, ostalo i nekoliko nedorečenih (ali ne i suvišnih). Uprkos obilnoj upotrebi CGI efekata, film ni u jednom trenutku ne izmiče kontroli, niti se njima maskira autorova poruka gledaocu, poslata po glavnom junaku, čije je ime s punim pravom u naslovu. Kako po slici, tako i po zvuku, Goemon je osavremenjeni, buntovnički spoj tradicionalnog japanskog stila i gotike. Impresivni kostimi i snoviđajna scenografija, sa opčinjavajućim ornamentima, oživljavaju alternativnu prošlost Japana, koja u određenim detaljima prevazilazi fantaziju i poprima elemente naučne fantastike.
Ukratko, Goemon bi se mogao okarakterisati kao upečatljiva akciona bajka (upečatljiva, jer u azijskoj kinematografiji nije jedina), u kojoj se prepliću politička spletkarenja, romansa i potraga za ličnom i kolektivnom slobodom, dok reditelju i po drugi put polazi za rukom da priredi nezaboravnu vizuelnu gozbu...
No comments:
Post a Comment