Nadrealna struktura XXV

~Prvi dolazak Šestonoge Halucinacije / The First Arrival of Six-legged Hallucination~

Sintel (Colin Levy, 2010)

U planini zavejanoj snegom, mlađanu, upornu i odvažnu Sintel napada ćelavi ratnik, ali ga ona, iako krhka i očigledno slabija, savladava. Nakon borbe, iscrpljena pada na hladni beli pokrivač. Dobroćudni šaman je dovodi u svoju kolibu, gde od nje saznaje kako i zašto je dospela tamo. Kroz retrospektivne scene, otkriva se Sintelina prošlost - samotno preživljavanje, a zatim prijateljstvo sa zalutalim i ranjenim mladunčetom zmaja koje tokom jedne bezbrižne igre otima njegov odrasli, neprijateljski raspoloženi "rođak". Odlučna da pronađe ono što joj je oduzeto, devojčica kreće na naporan i opasan put, kroz pustinju, prašumu i stenovite predele...

Priču za koju je naizgled potrebno mnogo više vremena, scenaristkinja ovog kratkometražnog animiranog filma, Esther Wouda, smešta u samo petnaest minuta (tj. dvanaest, ako izuzmemo credits), a da narativ uopšte ne deluje okrnjeno. Izbegavajući pritom ćorsokak slabe karakterizacije, isporučuje zanimljivu akcionu fantaziju, protkanu elementima iznenađujuće snažne drame i vodi vas do emotivne završnice, sa neočekivanim obrtom koji se poput otrovom premazanog sečiva zariva u srce. Za razliku od Dreamworksovih ili Pixarovih vickastih šećerlema, Sintel ne zazire ni od krvi, ni od smrti, tako da, u pogledu sadržine, nije preporučljiv za najmlađe naraštaje. Originalnost mu nije jača strana, ali je zato savršeno skrojen.

Tehnički gledano, ovo je pravi eye & ear candy, jer se odlikuje odličnim dizajnom likova i pozadina, te obiluje detaljima, dok na audio-planu nudi prelepe setne melodije sa keltskim prizvukom (Jan Morgenstern), koje su se odlično uklopile u (alternativno) srednjevekovno okruženje. (Inače, glavna junakinja svojim izgledom podseća na spoj dve simpatične glumice - AnnaSophie Robb (Bridge to Terabithia) i Lily Cole (The Imaginarium of Doctor Parnassus), a glas joj pozajmljuje holanđanka Halina Reijn.) Svaka scena je pažljivo osmišljena i majstorski izrežirana. Međunarodni tim animatora se potrudio da maksimalno iskoristi mogućnosti softverskog paketa Blender, tako da, po kvalitetu animacije, njihovo delo može da stoji rame uz rame sa daleko skupljim glavnotokovskim ostvarenjima.

Zahvaljujući ljubavi, predanosti i istančanom senzibilitetu autora, Sintel je jedan od najizuzetnijih savremenih "crtaća" i ne bi smeo da padne u zaborav. Može se pogledati na youtube-u ili besplatno skinuti sa oficijelnog sajta (sintel.org).

Disappearing... / reprise /

Jedna kratka (ali za mene slatka) objava. Moj strip prvenac, Nestajanje..., izložen je među ostalim selektovanim radovima (od oko 190 pristiglih iz nekoliko zemalja) u galeriji Art@Art na spratu zgrade SKC-a u Beogradu. Izložba je otvorena juče, a trajaće do 3. oktobra, tj. do nedelje. :)

Bezimen i Bezimena...

... ili dve iste, a različite priče o ljubavi i smrti. :)

BEZIMEN (ZAGONETKA PRVA)

    U polumračnoj sobi, ispred starog, napuklog ogledala, koje se i muvama i paucima odavno beše ogadilo, stajalo je njih dvoje. Sićušna starica još uvek je odolevala svojim golemim godinama, a na mladićevom se licu nije moglo pročitati ništa; ne zato što je bio ispunjen prazninom (jer praznina je ispunjavala plesniv prostor oko njega), već zato što mu je pogled bio mrtav, a srce isceđeno do poslednje kapi krvi.
    “Ko si ti?” – upitala ga je, tromo se okrenuvši ka njemu.
    “Zar me ne prepoznaješ? Zar sam se toliko promenio?”
    “Promenio?!” – skoro da beše uvređena. “Ti se nisi već šezdeset godina menjao, zato te više i ne poznajem. Ne mogu da verujem da i dalje gledam u čoveka koji mi je poklonio Prvi Cvet.”
    Na te njene reči grohotom se nasmeja i tada mu se duga, crna kosa podiže tako da skoro dotaknu mlitavi, oronuli plafon…
    “Smešna sam… Ja sam tebi smešna.” – spustila je glavu poput postiđenog deteta. “Kako možeš da se smeješ? Kako?”
    “Oprosti. Trenutak slabosti.”
    “Ali ti nisi čovek… I nemaš slabosti.”
    “Nisam. Međutim, nikada nisam rekao da sam savršen.” – reče joj, uputivši se ka prozoru.
    “Kuda ćeš? Zašto opet ideš?”
    “Hoću samo da otvorim prozor. Guši me ovaj ustajali vazduh.”
    Približivši se ojađenom staklu, uokvirenom crvljivim drvetom, otvorio je prvo jedno, a za njim i drugo krilo, i duboko udahnuo svežinu sa mirisom nepostojećeg ludila. Posmatrajući daljinu, pokušavao je da se seti dana kada su mu ubili roditelje i braću i sestre, a zatim ga naterali da im pije krv sa usana, nadutih i ispucalih od prebijanja. Misli mu oduzeše dva mališana sa velikim svetloplavim krilima, u crvenim odelcima, smejuljeći se onako kako samo deca umeju. Ispružili su punačke ručice ka njemu, ne bi li ga dotakli svojom nevinošću.
    “Leptiri su danas neobično srećni. Da li je moguće da su već zaboravili na smrt?”
    A dole, na ulici, davili su devojku koja je poželela da bar na trenutak bude… da samo bude…

***

    “Šta to radiš?”
    “Sečem te na komade. Mislim da si tako lepša.”
    “Onda ovo nije moguće. Nije moguće da s tobom vodim ovaj razgovor.”
    “Nije. Možda sam zamislio svet u kome si ti mrtva, dok ja pričam sa ostacima tvoje purpurne prošlosti.”
    “Da li ovako izgleda kraj?”
    “Otkud znam. Sada sam samo mesar, a ne i filozof, pa te molim da mi ne postavljaš tako teška pitanja.”
    “Hoćeš li da ćutim?”
    “Ne. Hoću da te slušam, iako je već kasno.”
    “Kasno? Za šta?”
    “Kasno za ljubav, kasno za mržnju, kasno za okretanje na neku drugu stranu, kada ne možemo da gledamo jedno u drugo.”
    “Razumem. Pokušavaš da ispraviš sve svoje greške.”
    “Ne razumeš, jer bi u suprotnom rekla da pokušavam da ispravim sve tvoje greške, iako bi i to bilo sasvim pogrešno. Bilo bi pogrešno da prestanem da ti kidam meso ovom tupom satarom, zato što još uvek poštujem tvoju odluku.”
    “Zbunjena sam. Malopre si mi priznao da nisi filozof, već samo mesar, a sada me uvlačiš duboko u svoja nagađanja. Moja odluka nema veze sa tvojom okrutnošću.”
    “Ako je tako, zašto još uvek ležiš? Hajde, ustani i hodaj kada si tako sigurna u sebe!”
    “Spusti to ružno sečivo… I gledaj me u oči dok ti govorim… Gledaj me kao kad me jebeš…”
     U tom trenutku postade mu jasno da je zapravo on gomila iskidanog mesišta, opružena na obdukcionom stolu u tugom oklopljenoj mrtvačnici i da je ta beskrajna tuga njeno posrnulo ćutanje… Shvatio je da rešenje zagonetke visi sa ucveljenog neba i da on nikada neće moći da ga ubere.

BEZIMENA (ZAGONETKA DRUGA)

    U polumračnoj sobi, ispred starog, napuklog ogledala, koje se i muvama i paucima odavno beše ogadilo, stajalo je njih dvoje. Sićušni starac još uvek je odolevao svojim golemim godinama, a na devojčinom se licu nije moglo pročitati ništa; ne zato što je bila ispunjena prazninom (jer praznina je ispunjavala plesniv prostor oko nje), već zato što joj je pogled bio mrtav, a srce isceđeno do poslednje kapi krvi.
    “Ko si ti?” – upitao ju je, tromo se okrenuvši ka njoj.
    “Zar me ne prepoznaješ? Zar sam se toliko promenila?”
    “Promenila?!” – skoro da beše uvređen. “Ti se nisi već šezdeset godina menjala, zato te više i ne poznajem. Ne mogu da verujem da i dalje gledam u ženu kojoj sam poklonio Prvi Cvet.”
    Na te njegove reči grohotom se nasmeja i tada joj se duga, crna kosa podiže tako da skoro dotaknu mlitavi, oronuli plafon…
    “Smešan sam… Ja sam tebi smešan.” – spustio je glavu poput postiđenog deteta. “Kako možeš da se smeješ? Kako?”
    “Oprosti. Trenutak slabosti.”
    “Ali ti nisi žena… I nemaš slabosti.”
    “Nisam. Međutim, nikada nisam rekla da sam savršena.” – reče mu, uputivši se ka prozoru.
    “Kuda ćeš? Zašto opet ideš?”
    “Hoću samo da otvorim prozor. Guši me ovaj ustajali vazduh.”
    Približivši se ojađenom staklu, uokvirenom crvljivim drvetom, otvorila je prvo jedno, a za njim i drugo krilo, i duboko udahnula svežinu sa mirisom nepostojećeg ludila. Posmatrajući daljinu, pokušavala je da se seti dana kada su joj ubili roditelje i braću i sestre, a zatim je naterali da im pije krv sa usana, nadutih i ispucalih od prebijanja. Misli joj oduzeše dva mališana sa velikim svetloplavim krilima, u crvenim odelcima, smejuljeći se onako kako samo deca umeju. Ispružili su punačke ručice ka njoj, ne bi li je dotakli svojom nevinošću.
    “Leptiri su danas neobično srećni. Da li je moguće da su već zaboravili na smrt?”
    A dole, na ulici, davili su mladića koji je poželeo da bar na trenutak bude… da samo bude…

***

    “Šta to radiš?”
    “Sečem te na komade. Mislim da si tako lepši.”
    “Onda ovo nije moguće. Nije moguće da s tobom vodim ovaj razgovor.”
    “Nije. Možda sam zamislila svet u kome si ti mrtav, dok ja pričam sa ostacima tvoje purpurne prošlosti.”
    “Da li ovako izgleda kraj?”
    “Otkud znam. Sada sam samo mesar, a ne i filozof, pa te molim da mi ne postavljaš tako teška pitanja.”
    “Hoćeš li da ćutim?”
    “Ne. Hoću da te slušam, iako je već kasno.”
    “Kasno? Za šta?”
    “Kasno za ljubav, kasno za mržnju, kasno za okretanje na neku drugu stranu, kada ne možemo da gledamo jedno u drugo.”
    “Razumem. Pokušavaš da ispraviš sve svoje greške.”
    “Ne razumeš, jer bi u suprotnom rekao da pokušavam da ispravim sve tvoje greške, iako bi i to bilo sasvim pogrešno. Bilo bi pogrešno da prestanem da ti kidam meso ovom tupom satarom, zato što još uvek poštujem tvoju odluku.”
    “Zbunjen sam. Malopre si mi priznala da nisi filozof, već samo mesar, a sada me uvlačiš duboko u svoja nagađanja. Moja odluka nema veze sa tvojom okrutnošću.”
    “Ako je tako, zašto još uvek ležiš? Hajde, ustani i hodaj kada si tako siguran u sebe!”
    “Spusti to ružno sečivo… I gledaj me u oči dok ti govorim… Gledaj me kao kad te jebem…”
     U tom trenutku postade joj jasno da je zapravo ona gomila iskidanog mesišta, opružena na obdukcionom stolu u tugom oklopljenoj mrtvačnici i da je ta beskrajna tuga njegovo posrnulo ćutanje… Shvatila je da rešenje zagonetke raste iz ucveljene zemlje i da ona nikada neće moći da ga ubere.

Spiste horisonter (Wilhelm Freddie & Jørgen Roos, 1950)

Ruka sa istetoviranim rakom i suncem opisuje 2 kruga oko trougla. Vekna hleba (Dalí?) i dva muškarca (u jednostavnim, isposničkim kostimima) iz leđa obnažene žene kusaju nešto što podseća na proključali džem od šljiva. "En film om kærligheden og dens tilintetgørelse i den fuldkomne lykke" (Film o ljubavi i njenom razaranju u savršenoj sreći), kako autori najavljuju ovo kratkometražno čudo iz Danske, uz svoj sadržaj sugeriše da je značenje bizarnih, ali konstantno opčinjavajućih crno-belih slika najverovatnije ukorenjeno u muško-ženskim odnosima (ili možda u ritualnoj proslavi plodnosti lepšeg pola?). Kao što je to običaj u najboljim (i najzagonetnijim) ostvarenjima nadrealizma (ovde je osetan snažan uticaj ranih radova Luisa Buñuela (Un Chien Andalou) i Jeana Cocteaua (Le sang d'un poète)), kroz čudnovatu jukstapoziciju naizgled nesrodnih audio-vizuelnih elemenata, postignuta je snoviđajna atmosfera koja nadahnjujućom apstraktnošću prkosi racionalnom artikulisanju gledaočevih razmišljanja. Uprkos složenoj strukturi, Pojedeni horizonti su slasno otkrovenje...

Prvih godinu dana...

... postojanja ovog bloga zaokružio bih svojom mikropričom. :)

ZAUVEK

    Video sam sebe kako obnažen sanjam. Nebo je od ljubomore menjalo boje, a zemlja je pokušavala da me dotakne. Bubrila je tamo gde su je obljubila hladna stopala. Oko mene su leteli jaganjci sa zmijskim repovima. Poželeo sam da im zarijem zube u nežne, bele vratove i pijem im krv. Možda bih tako video ono što niko drugi nije – svet bez lažne maske, izvrnut naopako, tako da se njegove iznutrice raduju sunčevoj svetlosti.
    Sa crnih grana koje su dopirale iz ništavila visile su plave svinje iz čijih ušiju su izvirali potoci bisera. Groktale su o besmislicama. Crvena trava golicala mi je tabane, ali sam svejedno nemilosrdno gazio po njoj. Uputio sam se ka polju kukuruza, jer mi se učinilo da se među stabljikama krije jedna riđa rusaljka. Njen osmeh nije prestajao da me mami. Znao sam da će me udaviti – položiće svoje nežne dlanove na moje čekinjaste obraze, šapnuti nešto nerazumljivo i potopiti me u reku bez dna. Uz bezobzirnu igru jata punoglavaca tonuću, dok ne zapevaju ucveljeni slavuji. Tada počinje metamorfoza.
    Iz grudi mi izlazi šest betonskih kocki, sedam staklenih sfera i trinaest crnih kristalnih spirala. Usta mi se polako otvaraju, ali reči ostaju iza rešetaka. Jezik postaje sve teži i izdužuje se do pupka. Oči se tope i slivaju niz jagodice, a potom skreću i ulaze u uši koje se za njima zatvaraju. U kovitlacu kišnih kapi, sa temena izrasta rožnata tvorevina, a kosa sedi i raste da bi se spojila sa mahovinom na stenama. Nokti otpadaju, a prsti srastaju jedni za druge, pa šake sada podsećaju na ružine pupoljke. Kratke sablje sa drškama od žada iznutra probijaju kožu na leđima i lepezasto se raspoređuju duž kičme. Vučje krzno obavija butine, kolena, cevanice i listove, ruke obrastaju u svetlucave krljušti.
    “Deus domine, adiuva me.”
    Poražavajuća tišina pretvara se u mrak.
  Njih četvorica zajahaše mlitave paukove i nestadoše u magli, uzvikujući Atanasovo kilavo ime…

Nadrealna struktura XXIV

~Kukavica na tanjiru ili "Ogledalce, ogledalce moje, najkrotkiji na svetu ko je?" / Cuckoo on the Plate or "Mirror, Mirror on the Wall, Who's the Meekest of Them All?"~