Royal Game (Josh Gottsegen, 2007)

Šah nikad nije bio moja igra, ali u Gottsegenovom aranžmanu, to je prava, sočna misterija. Igrana forma, začinjena stop-motion animacijom. On i ona, skriveni iza maski. Crno i belo, sa finim crvenim detaljima i jednom plavom suzom. Predivna, relaksirajuća muzika Marca Liparia maksimalno doprinosi mističnosti. Nadrealizam u punom sjaju. Vrhunska stilizacija. "A JG dream", kaže reditelj po završetku. Ovakav san se ne zaboravlja...

Izvor: 366weirdmovies.com

Kiru (2008)

Kada kažem "japanska kinematografija", obično mislim na prijatna iznenađenja i retko kada se desi da ne budem iznenađen... U stvari, ne desi se skoro nikad. A Kiru (a.k.a. Kill) je samo još jedan u nizu dokaza da autori iz zemlje izlazećeg sunca nastavljaju tradiciju pravljenja nekonvencionalnih ostvarenja, istražujući teritoriju na koju niko nije kročio (ili jeste, ali se nije usudio da ode tako daleko). Zadatak koji je Mamoru Oshii postavio sebi i trojici svojih mladih kolega najverovatnije je glasio ovako: Napraviti kratkometražni film utemljen na akciji. Sa mačevima. Sadržaj podrediti stilu. Prekomerno. I, zaista, više je nego očigledan njihov "sad ćemo da budemo over-the-top-cool, a ostalo namerno da zapostavimo" stav i to da su sva četvorica uživala u izradi ovog "sword-exploitation" projekta. Jedini problem je što je teško bilo šta reći, a pritom ne pokvariti ugođaj potencijalnim gledaocima.

Kilico (režija: Takanori Tsujimoto)

Kilina se probija kroz tesne hodnike ispunjene lošim momcima sa jezivim maskama, kako bi došla do podruma u kome "yakuza-boss" Kumotani drži njenu mlađu sestru, Kilico (simpatična igra rečima). Međutim, hrabra heroina ne uspeva da spasi ni sestru, ni sebe, a ono što sledi moglo bi se opisati kao osveta uz nekoliko preokreta koji imaju veze sa blagodetima savremene medicine, tako da ovaj segment glatko prelazi dvadesetominutni put od nemilosrdno klišeiziranog početka do frankenštajnovskog završetka, ukrašenog cliffhangerom. Uprkos sirovoj likovnosti nalik onoj u amaterskim ili niskobudžetnim televizijskim filmovima, Tsujimoto prikazuje moćne akcione scene i talenat dostojan jednog Miikea (koga ne spominjem slučajno, jer me je Kilico sve vreme podsećao na njegovu mini-seriju MPD Psycho).

Kodomo Zamurai (režija: Kenta Fukasaku)

Snimljen kao nemi film, sa neodoljivom Vanillom Yamazaki, kao naratorkom (tj. "benshi"), Dečak samuraj predstavlja jedan od najorginalnijih akcionih filmića, budući da žestoku samurajštinu (i tu se glasno nasmejah) smešta među šestake. Ryutaro je bezbrižni dečak kome je otac (samuraj, naravno!) ostavio mač u nasleđe, zabranjujući mu da ga koristi. Kada pređe u novu školu, njegovim novim prijateljima i njemu na put staju školski nasilnici, i kao što to obično biva kad na scenu stupe te maloletne bitange, slede svakojaka poniženja. Zbog zakletve, dečak se ne usuđuje da potegne svoje oružje, dok mu na kraju ne pukne film, što (logično) rezultira seckanjem. Zahvaljujući Fukusakuovoj duhovitosti, ali i slatkom glasiću gđice Yamazaki, Kodomo Zamurai je apsolutni (a neusiljeni) comic-relief omnibusa (mada ni ostali njegovi delovi nisu lišeni specifičnog humora).

Zan-Gun (režija: Minoru Tahara)

Rediteljski debi Minorua Tahare bliski je rođak Tsujimotovoj Kilico, ne samo u vizuelnoj ravni, već i u pogledu brzopoteznog tretmana "priče", zasnovane na ideji o zaposednutosti duhom (ili čime god) iz oružja. Na kraju Meiđi ere, zalutali vojnik pronalazi kamen u koji su zabodeni "zli" mač i "dobri" bodež, i ubrzo ga obuzima sila koja je vekovima bila zarobljena u ovom prvom sečivu, transformišući njegovu pušku u svojevrsni "mačopuc". Odjednom, eto nas u sadašnjosti, gde elitni Special Assault Team traga za masovnim (guess who) ubicom, uz sve veće gubitke. Jedan od njihovih članova dolazi u dodir sa bodežom, pri kojem mu se pištolj menja u "pucodež", nakon čega se odigrava katarzični dvoboj suprotstavljenih entiteta.

Assault Girl 2 (režija: Mamoru Oshii)

Najstilizovaniji u ovom stilizovanom društvu, Oshiijev nastavak na The Assault Girl iz antologije Shin onna tachiguishi retsuden (a.k.a. The Women of Fast Food) je čista akciona poezija (ma koliko to nenormalno zvučalo). Igrajući se hrišćanskim simbolima, militarističkim referencama i kožnom ludačkom košuljom (!), u nešto manje od petnaest minuta, Oshii do savršenstva dovodi "good vs evil" koncept. Opčinjavajuće zlatnožute i sepia nijanse + Oshiijeva besprekorna režija + muzika Kenjija Kawaija = blago-nadrealna milina & uživanje u svakom kadru. Ako je suditi po recenziji za Asaruto gâruzu, koji je nedavno premijerno prikazan u Japanu, ne treba da čudi što Assault Girl 1&2 toliko aludiraju na genijalni Avalon (2001). A Mihajlo i Lucifer nikada nisu izgledali lepše...

Zamisao na kojoj je Kiru utemeljen možda neće dopreti do svakog, ali to ne menja činjenicu da je vrhunski sprovedena u delo, bez pretenzija da bude više od demonstracije istovremeno jednostavnih i maštovitih vizija. Ovaj film, kao što i sam naslov kaže, ubija.

Guin Saga (Atsushi Wakabayashi, 2009)

"If light rules over darkness, than darkness must be the mother of light. Amidst the shining light is the darkness deepest underfoot."

Zasnovana na istoimenom serijalu "light" romana (1979-2009), u duhu Howardovog Conana, nedavno preminule Kaoru Kurimoto (1953-2009), Guinova saga već u prvoj epizodi pokazuje odlike budućeg klasika, dostojnog da se nađe u društvu animea poput kultnog Berserka (Berserk: Kenpū Denki, 1999), i visoko cenjenih fantazija kao što su The Twelve Kingdoms (Jūni Kokuki, 2002-2003) i Moribito: Guardian of the Spirit (Seirei no Moribito, 2007). Iako ne postavlja temelje žanra, može se bez rezerve smatrati uglednim primerom herojske fantastike, jer svemu što čini (jap)animaciju pronalazi tačnu meru i objedinjuje u jedinstvenu, neraskidivu celinu.

Priča ima jednostavan zaplet. U kraljevstvo Parros upadaju vojnici Mongaula i ubijaju kralja i kraljicu. Njihova deca, blizanci Rinda i Remus ("twin pearls of Parros"), beže uz pomoć drevne naprave, skrivene u kuli boga Janosa. Međutim, greškom (igrom sudbine?) stižu u šumu Rood (na teritoriji Mongaula), umesto u Argos, kojim upravlja njihova rođaka Ema. Dok lutaju nepoznatim područjem, napadaju ih mongaulski vojnici, a ubrzo spašava stranac sa glavom leoparda, Guin. Jedino čega se on seća jeste reč "Aurra", pa zajedno sa blizancima kreće na neizvesno putešestvije, ne bi li otkrio ko je zapravo i zašto je proklet (ili blagosiljan?) životinjskom glavom, dok je ovo dvoje vođeno željom da saznaju razloge za uništenje rodne im zemlje. Od njihovog susreta sa Guinom pa nadalje, avantura se odmerenim ritmom razgranava, a na njenim ograncima cvetaju pupoljci koji, jedan za drugim, sve više privlače svojom lepotom. Višeslojna, intrigantna misterija, nezaobilazna, ali ne i prekomerna akcija, kao i elementi drame, pa čak i ratne teme, nalik redovima iz istorijskih udžbenika, pažljivo su implementirani i savršeno izbalansirani, preplićući se i stvarajući raskošnu tapiseriju. Potpuno odsutsvo slapstick-humora, odnosno deformacija likova, u velikoj meri naglašava ozbiljnost serije.

Atsushi Wakabayashi, debitant kada je režija u pitanju i konceptualni dizajner za gorespomenuti anime Dvanaest kraljevstva, sve vreme čvrsto drži (debele) konce kojima upravlja ovim ostvarenjem i ni u jednom trenutku ne dozvoljava svojim kolegama, brojnim rediteljima epizoda, da preuzmu kontrolu, pa se tako i ne primećuje višak "potpisa". Glavne likove odlučno vodi u pravcima razumljivim i logičnim (sa vrlo retkim, ali za fantaziju dopustivim propustima), ponekad i iznenađujući gledaoca, budući da ih formira putem dela i okolnosti koje od njih često ne zavise, a kojima moraju da se prilagođavaju i kroz koje se otelovljuje njihova psiha. Junak sage, Guin, odlikuje se ne samo sirovom snagom, već i mudrošću, staloženošću i sposobnošću da deluje kao spona između različitih senzibiliteta. Upečatljivost njegovog lika nije i jedina. Sazrevanje "paroških bisera", ambicije Ištvana Valakijanskog (Istovan of Valachia, "Crimson Mercenary"), majušna, preslatka i ne mnogo rečita Suni, topljenje ledene princeze Amnelis i lukavi "Prince of Crystal", Aldo Naris, samo su neki od (nadam se, non-spoiler) znakova na koje bi trebalo obratiti pažnju. Osim protagonista i antagonista koji zauzimaju najviše prostora i vremena, valjalo bi naglastiti i obilje sporednih likova čije prisustvo nije tek slučajno i koji, bez obzira na kratkotrajno pojavljivanje, ostavljaju veći utisak nego što se od njih očekuje. Odličan odabir seiyūa i njihova gluma daju značajan doprinos kvalitetu aktera. (Primera radi, u ulozi Amnelis se pojavljuje Akeno Watanabe, koja je svoj glas pozajmila Robin Seni iz Witch Hunter Robin, devojci potpuno drugačijih osobina i boje glasa, što potvrđuje njen talenat.)

U pogledu vizuelne i zvučne prezentacije, Guin Saga impresionira izvanrednom paletom "mekih" boja, koje se prosto tope pred očima, i milozvučnim, epskim melodijama, koje dugo odzvanjaju u ušima. Kompletan muzički skor komponovao je Nobuo Uematsu, čije iskustvo je izgrađeno na soundtrackovima za video igre (Final Fantasy), dok sjajnu tematsku kompoziciju sa odjavne špice (u kombinaciji latinskog, engleskog i japanskog!) izvodi japanska pevačica anđeoskog glasa, koja se predstavlja kao Kanon. Umetnički direktor, Junichi Higashi (Cowboy Bebop, RahXephon, Blood +, Witchblade), vrhunski je obavio svoj posao, što važi i za Toshiharua Muratu, koji u svom "naprednom" dizajnu likova uspeva da pomiri zapadnjački uticaj sa crtežom karakterističnim za Japan, dajući mu poseban šmek. Pohvale idu i umetnicima koji su oslikali pozadine, jer njihovim izgledom kao da udahnjuju život esenciji snova. Očigledni su uticaji nekoliko umetničkih pravaca i sa nekoliko strana sveta, kako u arhitekturi, tako i u kostimima, pa objekti i odeća podsećaju na velelepnu, alternativnu viziju nekadašnjih evropskih i orijentalnih imperija. Sa druge strane, pustoš Nospherusa i ostali prirodni ambijenti prikazani su sa podjednakom marljivošću. Ono što će možda zasmetati i što sam hteo da navedem kao zamerku (a onda se predomislio, jer krvoliptanje ništa ne bi promenilo) jeste cenzura. Ako me sećanje dobro služi, krv se pojavljuje samo u par scena - prvi put, kada se Guin reši monstruma, a drugi put u vidu nekoliko kapi na bodežu.

Guin Saga ne obrađuje sve Kurimotoine knjige, niti pruža odgovore na pitanja o Guinovom poreklu, mističnoj svetlosti i tajnama Nospherusa. Ipak, uprkos odluci autora da stane tamo gde bi neki drugi produžio (što bi sigurno dovelo do razvodnjavanja), završnica ima katarzičnih momenata, i sasvim solidno zaokružuje priču, ostavljajući nekolicinu prolaza za gledaočevu maštu. Na kraju krajeva...

"The stars have aligned and scattered upon the earth. However, everything rests upon fate, and destiny's bewitching design, which gazes upon us, continues to be woven."

Ohio Impromptu (Charles Sturridge, 2000)

Kada neko kaže Samuel Beckett, prvo što pomislim je "Čekajući Godoa" (Waiting for Godot), tragikomedija u dva čina, koju nisam voleo, kao i većinu onih knjiga koje su nosile oznaku "obavezna lektira". Međutim, od tada je prošlo dosta vremena, a moj ukus se promenio, s tim što još uvek ne mogu da tvrdim da je formiran, iz jednog (prostog?) razloga - stalno volim da probam nešto što mi se čini (dovoljno) drugačijim i, recimo, izazovnijim od svega što sam ranje iskusio.

Ohio Impromptu nije knjiga, ali jeste Beckett (otud i ovaj nespretni uvod). Iako je Godo daleko iza mene, ubeđen sam da ovaj desetominutni filmić (britanskog reditelja čije delo ne poznajem, osim one jedne epizode sjajnog serijala The Storyteller) ovaploćuje Beckettovo pisanije onako kako verovatno ni sam pisac ne bi umeo da ga oživi. Jedna soba, jedan sto i na stolu jedan crni šešir, a za stolom su čitač (Jeremy Irons) i slušalac (takođe Irons), koji se povremeno "oglašava" kucanjem. Reći da je Irons briljantan u ovoj dvostrukoj ulozi bilo bi potcenjivanje. Njegov duboki bas magično oslikava usamljenost, tugu, melanholiju, nostalgiju i izgubljenost, a u tome mu pomaže odlična Sturrigeova režija, britka crno-bela fotografija i minimalistički "setting". Kontemplativni biser...

Вокалдьı Параллелдер (Рустам Хамдамов, 2005)

"Heroj traga za svojom katastrofom. Bez katastrofe, on ne može da postoji."

Čitajući esej o Hamdamovu na sajtu 366weirdmovies setio sam se jedne od poslednjih Lynchovih misterija, Inland Empire, jer sam u sudbini Hamdamovljevih ostvarenja prepoznao onaj ukleti poljski film i antropomorfne zečeve, pa me ni najmanje ne bi iznenadilo da je pre snimanja "Carstva" Lynch došao do podataka o niskim udarcima koje je njegov uzbekistanski kolega primao godinama. Ono što me je u tekstu najviše prenerazilo svakako je ovaj pasus:

"As mentioned before, after the success of My Heart’s in the Highlands, Khamdamov made a movie based on the poetics of Russian silent film, Nechayannye radosti [Unintentional Pleasures] (1972). It was unfinished due to some conflict between the director and the production managers. Furthermore, the part of the film that was completed was banned. The managers of Mosfilm, the major movie production studio in the USSR, ordered the camera negatives destroyed in 1974. Twelve years later three and a half boxes of the work material were found. They were rescued by Ilya Minkavetsky, the project’s cameraman. What survives today is about 30 minutes of a rough cut and a dozen production stills. Meanwhile the screenplay was rewritten. Nikita Mikhalkov recycled the story, the costumes, and the main actress Elena Solovey, for his popular film A Slave of Love [Raba liubvi] (1975). This was a new blow for Khamdamov. He left Moscow. For many years nobody in Moscow knew where he was or what was he doing."

Iskreno, do sada nisam bio u prilici da se sretnem s delom Nikite Mihalkova, a posle saznanja o ovoj podlosti, želja da ikada proverim šta propuštam u potpunosti je nestala. Nadam se da ponekad pocrveni, bar malo...

Nego, na stranu sticanje slave na tuđoj muci i Rustamovo prokletstvo (zbog kojeg u karijeri ima samo 3 dovršena filma), red je da nešto kažem o "Vokalnim paralelama". Već u samom naslovu, reditelj nagoveštava prirodu, duh i pokretačku energiju svojeg, kako sam na početku kaže, "koncertnog filma". Smešten u kazahtansko podneblje (odnosno autorovu specifičnu viziju istog), Вокалдьı Параллелдер je venac ispleten od beskompromisno nadrealnih vinjeta, ispunjenih opčinjavajućim operskim arijama, a povezanih neobičnim dijalozima i monolozima.

Iako je nemoguće jasno razaznati zaplet (a kamoli rasplet!), ova jedinstvena "dramisterija" (muzička fantazija?) fascinira iz minuta u minut, kidajući postojeće granice sedme umetnosti i postavljajući nove - nevidljive i, samim tim, nedokučive. Ovce, konji i sopran, haljina od tila, novina i listova iz notne sveske, kao i ubistvo jabukama (!) samo su neke od ukusnih atrakcija kojima je nafilovan ovaj avangardni kolač. Impresivna snaga koju nosi u mističnim slikama i opojnom zvuku teško da bi se mogla uporediti sa nekim drugim "slatkišem" (Sayat Nova, možda?). Uživajući u maestralnoj izvedbi Enigmatične Ideje, u Hamdamovu sam prepoznao jednog od onih artista koji umeju da prodru u srž Umetnosti same, da joj otkinu deliće i njima začine svoju kreaciju. (Čak ni ruski "voice-over" u jedinoj dostupnoj kopiji Paralela nije mogao da uništi užitak.)

Yume jû-ya (2006)

Tekst pisan za BG-anime.

Odgledavši Yume jû-ya, shvatio sam koliko malo znam o zemlji izlazećeg sunca i kakva se sve iznenađenja u njenoj kinematografiji kriju. Sa druge strane, zahvaljujući ovom filmu, saznao sam i nešto novo – pre svega, ime Natsumea Sôsekia, pisca koji je zaslužan za postojanje ove neobične fantazije. Natsume Kinnosuke (1867-1916), koji je pisao pod pseudonimom Natsume Sôseki, smatra se jednim od najznačajnijih romanopisaca Meiđi ere (1868–1912). Studirao je britansku književnost, a osim romana i kratkih priča, pisao je bajke i poeziju (haiku i kinesku). "Deset noći snova" predstavlja seriju kratkih priča koje su izdate 1908. godine u listu Asahi Shimbun, a započinju frazom "Konna yume o mita..." (Imao sam ovakav san...). 1906. Sôseki je izazvao svoje čitaoce da reše zagonetke iz njegovih priča. Sto godina kasnije, jedanaestoro reditelja (na jednom od segmenata radila su dvojica) prihvatilo je izazov i stvorilo jedan od najnadrealnijih omnibus-filmova svih vremena.

Prolog. Sva četiri kadra preuzeta su iz početnih 60 sekundi.

Prvi minut kao da je oživeo početak XX veka u Japanu, odnosno ono malo tog perioda što pripada Sôsekiu. U kratkom razgovoru pisca i (najverovatnije) njegove služavke saznajemo sledeće – Yume jû-ya je zagonetka za koju Sôseki kaže da će biti potrebno 100 godina kako bi bila rešena, na šta sluškinja odgovara rečima: "Moraću da se preporodim kako bih saznala odgovor." Sa drugim minutom filma ističe i kratki, ali savršeni prolog u režiji Atsushia Shimizua, u kome je sve podređeno nijansama braon boje. Zanimljivo je kako jedan reditelj horora može da stvori onoliko topline.

Prva noć: Ljubav
Režija: Akio Jissôji

Bilo da je reč o dečjim akcionim serijalima (Ultraman, 1966), adaptaciji Rampa Edogawe ili provokativnim ostvarenjima kao što je trilogija erotskih drama Mujô (無常)-Mandala (曼陀羅)-Uta (哥) (neobične li karijere!), Jissôji važi za reditelja koji je svemu pristupao sa podjednakim žarom. Jedna od njegovih osobenosti jeste povlačenje kamere i otkrivanje seta, što je prisutno i ovde, ne samo kao rediteljev zaštitni znak, već i kao smisleni potez. Nadovezujući se na prolog, u glavnu ulogu stavlja Sôsekia, ovaj put zajedno sa njegovom suprugom. Vreme se kreće unazad, a ona mu govori da je došao čas da ga napusti, jer su već sto godina zajedno, poručujući mu na samrti da je sahrani zajedno sa zlatnom ribicom. Dovoljno nadrealno za otvaranje antologije. Upečatljiva je igra svetlosti (plave, naročito) i senki, a demistifikovanje scenografije upotrebljeno je zarad otkrivanja piščeve prirode – njegove povremene isključenosti iz stvarnosti. Osim toga, reditelj se približava gledaocu, otkrivajući mu komadiće tajni svog zanata i stavljajući mu do znanja da je to što gleda imitacija jednog podsvesnog života.

Druga noć: Bol
Režija: Kon Ichikawa

Sa dve adaptacije Sôsekievih dela, Srce (Kokoro) i Ja sam mačka (Wagahai wa neko de aru), nekoliko antiratnih i animiranih ostvarenja (Genji monogatari, Hi no tori), što uz ostatak njegove filmografije čini impresivnu listu od preko 80 naslova, Ichikawa je reditelj koga mnogi kritičari svrstavaju uz velikane poput Akire Kurosawe. Godine iskustva više su nego očigledne, ali se, nalik prethodniku, takođe veteranu japanske kinematografije, ni u jednom trenutku ne primećuje njegova starost. Izveden u maniru nemih filmova, često bez ikakve pozadinske muzike, pri čemu se stvara osećaj neprijatnosti, Bol odaje počast klasičnim filmovima, a istovremeno se udobno smešta među ostale segmente, kao osveženje u okvirima savremenog filma. Snimljena u crno-beloj fotografiji, sa jednim crvenim detaljem (koricama "tantô"-a, tj. kratkog mača koji se koristi u "seppuku" ritualu), ova mračna i turobna vinjeta, kroz dva lika (samuraj i sveštenik), govori o duhovnom prosvetljenju.

Treća noć: Sin
Režija: Takashi Shimizu

Takashi Shimizu, koji se, nakon uspeha originalnog Ju-On-a, oprobao i u Holivudu (sa nešto manje uspeha, jer je svoje delo morao da prilagodi američkoj publici), na svojim plećima iznosi treću noć. Dok u pogledu ritma kojim se film odvija prati starije kolege, Shimizu nas odvodi na tamnu stranu snova. Opet su u glavnim ulogama pisac i njegova žena, s tim što, pored njih dvoje, sada pojavljuju i deca. (A dela savremenog japanskog (mada, šire posmatrano, i azijskog) horora su nas naučila da gde ima dece, uglavnom ima i strave.) Poslednji rođen, slepi dečak Junichi, groteksnog izgleda i jezivo umilnog glasa, vodi oca kroz splet njegovih i majčinih košmara, u vrtlogu potisnutih sećanja, otuđenosti i zaboravljenog detinjstva. Početak, uhvaćen u kadru sa zelenilom, odaje utisak idile, ali se postepeno preobražava u izopačeno i uvrnuto. Shimizu zalazi toliko duboko, da noćna mora deluje kao beskonačnost iz koje se Natsume nikada neće probuditi...

Četvrta noć: Nostalgija
Režija: Atsushi Shimizu

Još jedan Shimizu (mada, mislim da je slučajnost, a ne srodstvo u pitanju), čija je karijera otpočela nastavkom horor-hentai animea Injû kyôshi (Angel of Darkness), nastavlja putem koji mu je prezimenjak utabao, samo što to čini izmenjenim, "racionalnijim" koracima. On je prvi koji se ne pridržava granica piščevog života, pa svog Natsumea Sôsekia postavlja u period nakon II svetskog rata. Kao mladić, Sôseki se vraća u mesto koga se jedva seća, kako bi održao predavanje, da bi ga u njegovoj nameri prekinule glasine o nestancima dece. Čudne starice kao izvor tih glasina, misteriozni muškarac (mađioničar?) koji decu odvodi ka pučini, odvijanje Natsumeovog detinjstva na bioskopskom platnu i pejzaži koji se s lakoćom urezuju u pamćenje naznake su kojima se donekle može opisati "radnja" četvrtog sna. Shimizuov udeo u ovom projektu vredi koliko i "entries" daleko iskusnijih autora (ako ne i više).

Peta noć: Strah
Režija: Keisuke Toyoshima

Toyoshima ide još dalje u budućnost, što ne treba da iznenađuje, s obzirom na činjenicu da Sôseki nije pisao samo o svom vremenu. Smešten u sadašnjicu, Strah je priča o ženi koja je u nesreći izgubila sina i supruga... ili se bar čini da je tako. Uvođenjem dvojnica i dvojnika (kako normalnih, tako i spodobastih, mumificiranih), odnosno alternativnih "ja", reditelj se vešto poigrava konceptom prisutnim u, recimo, Lynchovom Hotelu izgubljenih duša (mada, tamo je još i moguće izvesti logičan zaključak). Uvrnut, jeziv i na samom kraju simpatičan i duhovit, ovaj filmić kao da premošćava jaz između različitih senzibiliteta, kako autora, tako i gledalaca.

Šesta noć: Strast
Režija: Suzuki Matsuo

Suzuki Matsuo, reditelj, scenarista, glumac i seiyū (FLCL), zaslužan je za jedan od dva (tri?) najotkačenija segmenta u okviru omnibusa. U nedefinisanom (prošlom) vremenu, seljani se okupljaju kako bi posmatrali majstortvo u rezbarenju drveta, odnosno klesanje "Nio čuvara" (pri čemu, naziv skulpture nije ni važan, poenta je u nastupu skulptora). Legendarni Unkei (profesionalni igrač Tozawa) stupa na scenu, u kostimu koji pripada XXI veku ili, preciznije, nekom cyberpunk ostvarenju, da bi izveo ples (tj. nešto što podseća na kombinaciju pantomime, break-dance-a i ko-zna-još-čega) uz elektronsku muziku (cirka) s kraja 80-ih (dok publika pada u trans) i jednim potezom sekire, a zatim još jednim potezom malja i dleta, od povećeg panja stvara svoje delo. Vođen umetničkim slobodama, a izražavajući se kroz glumce (i igrača!), Matsuo prikazuje strast prema svojoj kreaciji, završavajući je bleskastim "twist"-om, snimljenim u boji.

Sedma noć: Usamljenost
Režija: Yoshitaka Amano & Masaaki Kawahara

"It is a tremendously large ship. Every day, every night, it moves forward cutting through the waves, ceaselessly fuming black smoke."

Možda će zvučati pristrasno ono što ću reći, s obzirom da dolazi od ljubitelja japanske animacije, ali Usamljenost je apsolutni "eye-candy" ovih Deset noći, što je bilo veoma teško postići, kada se uzme u obzir jedinstvena likovnost preostalih devet snova. Proslavljeni dizajner likova, Yoshitaka Amano (tek drugi put u ulozi reditelja, nakon ga-nimea Fantascope Tylostoma), i debitant Masaaki Kawahara uspeli su da misle kao jedan, što je prava retkost, osim ako se ne radi o rediteljima koji su rođena braća, i umese jednu od najmaštovitijih kratkometražnih fantazija u istoriji animiranog filma. Plavi divovi, misteriozni stranac sa šeširom (u čijem se liku lako prepoznaje Amanov udeo), eterična devojka koja svira na klaviru ukrašenom džinovskim leptirom, leteće bundeve i obilje detalja koje bi bilo uzaludno nabrajati, a sve u cilju oslikavanja potrage za smislom života i usamljenosti koju deli dvoje protagonista. U kombinaciji tradicionalne i kompjuterske animacije, praćene neodoljivim engReskim naratorke i "usamljenika", ovaj segment je milozvučna rapsodija boja.

Osma noć: Zamisli...
Režija: Nobuhiro Yamashita

Pitam se šta je sve moglo da bude inspiracija mladom Yamashiti, pa da Imagine ispadne tako kako je ispao. Počev od scene u kojoj se smenjuju sat, srce, balerina, cvet, a zatim pojavljuje lobanja okružena pilićima, preko konvencionalnije sredine u kojoj majka ne dozvoljava sinu da zadrži ogromnu glistu kao kućnog ljubimca (pronađenu u močvarnom tlu, u kome deca love krabe), pa sve do završnice u kojoj više i ne znate šta da očekujete, Imagine ispisuje nove zakone u nepisanoj knjizi logike snova. Čudo među čudima, ovaj kratkometražni film kao da ni sebe ni ostale ne shvata ozbiljno, a ipak je dovoljno ozbiljan da se nađe tu gde jeste. Objašnjenje zvuči zbunjujuće, a kako i ne bi kada vas reditelj časti fluorescentnim ribama i prozirnim čau-čauima?

Deveta noć: Porodična ljubav
Režija: Miwa Nishikawa

Jedina ženska ruka rediteljsku palicu drži podjednako čvrsto, pristupajući materiji na potpuno drugačiji način, vrlo svedeno, analizirajući položaj žene koja se sa sinom moli za bezbedan povratak oca porodice sa ratišta, prebacivanjem iz Meiđi perioda u neki kasniji i natrag. Pojam vremena je još jednom na ljuljašci koja briše granicu između sna i jave. Iako je, u poređenju sa ostalim ostvarenjima, za nijansu slabiji u pogledu razuzdanosti, Family Love je visoko iznad proseka.

 

Deseta noć: Egoizam
Režija: Yûdai Yamaguchi

Za kraj, kao bomba posle Nishikawine porodične drame, nastupa ludnica Yûdaia Yamaguchia, reditelja odgovornog za krvoliptajući Meatball Machine. Doduše, Egoizam nije ni približno krvav i ogavan kao pomenuti cyberpunk masakr, ali svejedno, očekujte potpuno nenormalnu kombinaciju ,,slapstick" humora, J-westerna (?!), fantastike i horora. Zgodni, ali lenji mladić naplaćuje devojkama sa svih strana za to što im je pružio priliku da uživaju u njegovoj lepoti. Ružnih se rešava, jer smatra da nemaju pravo da žive, a na njihove grobove ostavlja lampione u obliku kasica prasica. Jednog dana pojavljuje se misteriozna Yoshino, a za njom sledi i preokret… Ako mislite da znate kako se otprilike priča završava, varate se. Uprkos najgrotesknijem među sadržajima, Egoizam je prelepo uslikan.

Epilog zaokružuje sneno putešestvije u jedva tridesetak sekundi (kao i prolog, u režiji onog drugog Shimizua), onako kako velikom filmu pristaje i najlogičnije moguće (gde usledi osmeh). Tokom odjavne špice, praćene veselom pop-rock pesmom, postane vam jasno da vam u stvari ništa nije jasno, ali poželite da se neobično iskustvo ponovi. Zajedničko svim jedanaestominutnim omažima velikom umetniku jeste sočna misterija, nastala sto godina pre nego što su ugledali svetlost dana, prikazana onako kako se autorima učinilo kao najpodesnije, da bi inspirisala naredne generacije, do 2106-e i tako u nedogled. Ne trudite se da tražite odgovor, jer odgovora nema za nešto što je svoje korenje pustilo tako duboko u neistraženo podsvesno carstvo. Jednostavno se prepustite. Yume jû-ya je artističan, izazovan i kompleksan film, ali, za ne poverovati, vrlo pitak za gledanje. Osim što je inspirisan Sosekievim pričama, za svoje postojanje treba da zahvali i Kurosawinom Yume (Dreams, 1990) i ostalim snoviđenjskim ostvarenjima ne samo japanske, već i svetske kinematografije. A za ovako opširan prikaz ja treba da zahvalim nekolicini sajtova koji su mu pomogli tamo gde je moje znanje bilo tanko, kao i prekopavanju po sopstvenim sivim ćelijama i prisećanju na naslove sa kojima sam se susreo. Zahvaljujem se i svima koji nisu pali u nesvest od čitanja i koji će, nadam se jednog dana (što pre!), da odsanjaju ovaj šaroliki Nippon-kânibaru hipnotišućih vinjeta.

Karas (Keiichi Satō, 2005-2007)

Tekst o animeu Karas napisan je za bilten društva Sakurabana.

Čuven prvenstveno po akcionim naučnofantastičnim serijalima iz 70-ih (Casshern, Gatchaman, Yatterman), namenjenih mlađoj publici, ali i po kompleksnom, s razlogom poštovanom Evangelionu, Tatsunoko Production važi za jedan od najpoznatijih i najstarijih animatorskih studija u Japanu. Oslanjajući se na Tatsunokoovu tradiciju superherojskih animea i postavljajući je u modifikovan, modernizovan okvir, Keiichi Satō stvara OVA-u (tj. film iz dva dela, ako ćemo se rukovoditi DVD izdanjem) Karas, kojom je obeležena četrdesetogodišnjica njegovog postojanja.

Duboko ukorenjen u istočnoazijsku mitologiju, obogaćenu elementima koji pripadaju zapadnim kulturama, Karas je priča o istoimenom zaštitniku Shinjukua budućnosti koji će morati da se suprotstavi jednom od svojih odmetnutih predstavnika, Ekou, kako bi sačuvao harmoniju između ljudi i Yōkaia (duhova i demona koji takođe nastanjuju grad, samo u paralelnoj ravni). Razbešnjen ljudskom sebičnošću i arogancijom, koja je učinila da Yōkai postanu deo zaborava, Eko koristi mehanizovane demone, Mikure, kako bi, prema svom nahođenju, preobrazio Tokio. Paralelno sa sukobom natprirodnih sila odvija se dosije-X-ovska istraga misterioznih ubistava u kojima su žrtve bukvalno isceđene do poslednje kapi krvi. Pokušavajući da otkriju istinu, dvojica detektiva, Narumi Kure i Minoru Sagisaka, naći će se u situaciji koju nijedan čovek ne može da kontroliše.

Ukratko, Karas bi se mogao opisati kao mračna cyberpunk fantazija, u kojoj se oseća uticaj igranih ostvarenja poput Yōkai Daisensō (The Great Yokai War),  The Crow i Batman (između ostalih), što ne treba da čudi s obzirom na rediteljevu izjavu “da je bilo krajnje vreme da i Japan dobije lokalnog heroja". Koncept za koji bi se moglo reći da predstavlja temelj “Gavrana" zasnovan je na odnosu ljudi prema zaostavštini predaka – predanjima, pre svega, koja su u savremenom društvu pregažena tehnološkim napretkom, odnosno zavisnošću od mašina, kao i na relaciji čovek-grad, gde je grad predstavljen kao entitet sa dušom. Ruku na srce, nijedna od ovih ideja nije originalna, ali Satō svejedno uspeva da se izbori sa klišeima, zahvaljujući fascinantnoj prezentaciji o kojoj će kasnije biti reči. Iako pri prvom gledanju zaplet deluje vrlo konfuzno, što zbog uvođenja brojnih likova, a što zbog naizgled nepovezanih događaja, delići slagalice lagano dolaze na svoje mesto, pa tako na samom kraju dobijate odgovore na gotovo sva pitanja. Uprkos jednostavnosti i nedovoljnoj količini stimulansa za sive ćelije, priču nije moguće okarakterisati kao lošu, niti kao puki izgovor za akciju, jer u sebi nosi izvesnu (bar minimalnu) dozu ozbiljnosti. I dok njeni protagonisti i antagonisti nisu baš pravi kandidati za panteon anime-likova svih vremena, svako od njih zaslužuje mesto na koje je postavljen, a njihovi postupci ne prkose zdravom razumu. Otohi, kao glavnom junaku, ostavljeno je više prostora, tako da se on za nijansu izdvaja iznad ostalih i iznad tipičnih superheroja, onda kada budu otkriveni detalji iz njegove prošlosti. Zanimljiv je podatak da je među seiyūima bilo i nekoliko početnika, ali se to nije odrazilo na uverljivost glasovne glume.

Ono što nedostaje u sadržaju, Karas donekle nadoknađuje stilom. Više nego odličan dizajn likova, urbanih eksterijera i enterijera, pozadina koje pripadaju zaboravljenom svetu (“čardak ni na nebu ni na zemlji" u kome obitava Karas sa svojom Yurine), a povrh toga impresivna, glatka animacija, čija je lepota vidljiva već u prvim minutima, ne dozvoljavaju vam da trepnete ni na tren. Dizajner stvorenja, Kenji Andō, poslužio se ilustracijama iz knjige Gazu Hyakki Yakō, ukyo-e umetnika Toriyame Sekiena, nadograđujući ih sopstvenom maštovitošću, pa Mikure prikazuje kao robotizovane verzije odgovarajućih Yōkaia. Kombinacija dvodimenzionalne i trodimenzionalne animacije, tehnika koju je 1998. inicirao studio Gonzo sa Blue Submarine No. 6, u Karasu doseže vrhunac. Vizuelno, Karas je kao kolač od najfinije čokolade, tako maestralno ukrašen, da niste sigurni da li da ga jedete ili samo gledate i divite mu se izdaleka. “Poslastičari" koji su ga s ljubavlju stvarali razlikuju se od ostalih po tome što svoj zanat uzdižu na nivo umetnosti, a istovremeno nenametljiv i upečatljiv muzički skor Yoshihiroa Ikea otkriva srž svake scene i prati ih onako kako im dolikuje.

Bez obzira na to što je prednost data stilizovanim akcionim scenama u odnosu na druge aspekte priče, Karas vas sigurno neće ostaviti ravnodušnim i poželećete da mu se vratite još jednom (i eventualno promenite mišljenje). Nekima će biti dovoljna neverovatna snaga koju nosi u slici i zvuku. A za one koji bi radije gledali nešto slično (a dovoljno drugačije), stilizovano vrhunski, ali “ispunjenije" (tj. sa boljim razvojem likova i složenijom pričom), izbor bi mogao da padne na SoulTaker (2001) i Casshern Sins (2008-2009), takođe nastale pod okriljem Tatsunoko Production.