31 Dec 2015

2016 / čestitka

U 2016-oj želim vam da...
... sanjate u kaleidoskopskim bojama.
... muzikom i osmehom razbijate sive misli.
... pronađete svetionik, ako plovite morem očaja.
... se uzdignete kao Žar Ptica, kada vas gurnu u pepeo.
... kreativno ludilo bude jedino ludilo koje će vas obuzimati.
... posetite daleke destinacije, bar uz lepe filmove i dobre knjige.

27 Dec 2015

Celuloidni snovi 2015

U kratkom proznom tekstu koji sledi (i zamenjuje best of listu) stalo je čak 76 celovečernjih filmova (toliko o mom pokušaju da budem stroži pri ocenjivanju), najviše novih, ali i nekoliko iz bliže prošlosti (2001-2015) sa kojima sam se, iz razloga različite prirode, upoznao tek ove godine. Linkovi vode ka prikazima na blogu, zvaničnim stranicama ili trejlerima.


Pažljivo osluškujem hipnotišuću Pesmu mora, dok mrtav prolazim Poljem pasa. Prati me samuraj u beloj haljini, pripovedajući raskošnu priču nad pričama. Kadak, poslednji druid, jedino je svetlo u magli, koja priziva gorkoslatka sećanja na Marni. Obećao je da će mi odati tajnu umetnosti sreće, te me stavlja na probu. U mojoj glavi, nestajem na nevidljivom Autoputu besa. Počinje avantura sa Artijem, a Zeleno Dete utvrđuje pravila igre sa misterioznim Vojvodom od Burgundije. Ničije Dete je neshvaćeno, ali nije potišteno kao Čarli Braun. Širline vizije stvarnosti uvode me u peto godišnje doba. Feniks upada u med i više nije vezan za kuću, pošto su izdvojeni komadi uništenog srca. U zakopanoj šumi, golub sedi na grani, razmišljajući o postojanju, a ja nastavljam slobodan pad. Ne priznajem da sam kriv. Vidim, vidim sarkastičnog jastoga koji je noćas usnio pseći san. "Dobrodošli u Nedođiju!" - uzvikuje zglavkar i dodaje, "Ja sam Alfa, devojka koja se vraća kući sama, noću." Zbunjeni Sen budi ubicu, čije kodno ime je Čistač fleka.

Katalin Varga donosi parisku ružu, zato što želi da učestvuje u bizarnom festivalu na Grimiznom vrhu. Približava se apokalipsa jakuza i sprečava psihomagični ritual. Ućutkane devojke, iz Grada Vatre, sa Izvora polaze na putešestvije, pevajući Baladu o prihvatanju sveta. U Drugom Svetu, Koherentnost na Drumu mrtvih sreće neustrašive Sasunce i perverznog heroja. Trka za život odvija se pokraj Izgubljene reke. Android Kikaider, Ovčica Šone i fantastični gospodin Lisac prekidaju nit divljih priča, obelodanjujući kraljevsku aferu. Vadžrin gnev obuzima Dečaka. (Kakav otac, takav i sin, skriven u sobi sa brojem III.) Bilokacija turbo-klinca isterana je iz Raja. Nirvana predstavlja prvu u dugom nizu Metamorfoza: Život kao San Dejvida L-a. Hana i Alisa, umešane u lažni slučaj ubistva, doživljavaju smrtgazam - pobegle su od Tarzana...

26 Dec 2015

Još jedan retro filmski osvrt na 2015.

U 2015-oj obnovio sam nekoliko remek-dela sedme umetnosti (između ostalih, Ogledalo Tarkovskog na velikom platnu), ali i popunio veliki broj praznina u poznavanju filmske istorije prošlog veka. Iz tog razloga, pre objavljivanja poslednje (i neuobičajene) liste ističem još jednu retro-šesnaestorku, ovaj put sa potpisima poznati(ji)h reditelja.


1. Мать и сын (Алекса́ндр Соку́ров, 1997)
2. Viskningar och rop (Ingmar Bergman, 1972)
3. Hadaka no Shima (Kaneto Shindō, 1962)
4. Иваново детство (Андрей Тарковский, 1962)
5. Il Decameron (Pier Paolo Pasolini, 1971)
6. Au hasard Balthazar (Robert Bresson, 1966)
7. Le fantôme de la liberté (Luis Buñuel, 1974)
8. Les yeux sans visage (Georges Franju, 1960)


9. Dust Devil (Richard Stanley, 1992)
10. Amadeus (Miloš Forman, 1984)
11. Der Krieger und die Kaiserin (Tom Tykwer, 2000)
12. Seconds (John Frankenheimer, 1966)
13. E la nave va (Federico Fellini, 1983)
14. An American Werewolf in London (John Landis, 1981)
15. Walkabout (Nicholas Roeg, 1971)
16. The Rocky Horror Picture Show (Jim Sharman, 1975)

23 Dec 2015

Filmski vremeplov 2015

Sa putovanja filmskim vremeplovom kroz XX vek, izdvajam šesnaest najupečatljivijih radova manje poznatih i zaboravljenih reditelja, kao i autora koji obično ne zauzimaju rediteljsku stolicu (što se odnosi na glumca Vasilija Livanova i direktora fotografije Kristofera Dojla). Kratki komentari prate ostvarenja o kojima nisam pisao na blogu.


10. Chirin no Suzu (Masami Hata, 1978)
(Na različitim krajevima sveta moguće je naići na bajke i basne o vuku i jagnjetu, ali je retko koja mračna i dirljiva koliko i debi Masamija Hate.)
12. Duvidha (Mani Kaul, 1973)
(Da je Paradžanov bio Indijac i snimao pod uticajem francuskog novog talasa, a posebno Markerovog foto-romana "La Jetée", adaptacija stare narodne priče, o vragolastom duhu koji se zaljubljuje u lepu nevestu trgovčevog sina, vrlo verovatno bi izgledala kao ova kriptično-egzotična vizuelna poema u režiji Manija Kaula.)
14. Doro no Kawa (Kōhei Oguri, 1981)
(Bezvremena drama o odrastanju, smeštena u posleratni Japan, sa sjajnom crno-belom fotografijom, zahvaljujući kojoj deluje kao klasik iz pedesetih/šezdesetih.)

 (Kadar iz filma Duvidha)

21 Dec 2015

Ninja Slayer from Animation (Akira Amemiya, 2015)


Ninja Slayer from Animation predstavlja lo-fi adaptaciju palp romana koji navodno potpisuju Amerikanci Bredli Bond i Filip "Nindž@" Morzez, ali je zapravo reč o dobro osmišljenoj šali dvojice Japanaca, Honde Jua i Sugija Leike. U animiranoj formi, sprdanje na račun fetišizacije nindži proteže se na 26 kratkih epizoda, u kojima se slika o srednjovekovnim špijunima i atentatorima iskrivljuje do neslućenih granica.

"Akciona kiber-pank drama" smeštena je u blisku budućnost, u velegrad Neo-Saitama, koji se nalazi u (džinovskim) šakama Laomoto Kana, vođe sindikata Soukai. Apsurdna priča počinje na samrti činovnika Kendžija Fudžikida, nakon što ga zaposedne duša misterioznog Narakua, koji ga preobražava u Ubicu Nindži. Zaklinjući se na osvetu zbog smrti sina i supruge, Kendži kreće u pohod na maskirane ratnike...

... a onda nastaje pravi haos. U raskrinkavanju kriminalne organizacije neuništivom protagonisti pridružuje se novinarka Nensi, čije hakerske sposobnosti podrazumevaju i direktan ulaz u kibernetički prostor. Na putu do istine, njih dvoje nailaze na brojne prepreke, od farmaceutske kompanije Jorošisan, koja proizvodi bio-nindže i anti-nindža serum, do antikapitalističkog pokreta otpora koji čine nindža-marksisti.


Česte digresije, deus ex machina rešenja, raspojasana parodičnost i (samo)ironija glavne su karakteristike nekoherentnog narativa, dok su komentari i objašnjenja naratora tek jedan od nekoliko izvora iščašenog humora. Distopijski svet, u kojem su mnogi ljudi (i mutanti) svedeni na domaćine duhova nindži, utemeljen je na odsustvu pravila, što Amemiji daje odrešene ruke za sprovođenje kreativne anarhije.

Tretirajući većinu likova bukvalno kao kartonske isečke, reditelj se sa njima igra kao dete sa plastičnim figurama omiljenih superheroja, a u vrlo retkim izletima ozbiljnosti jasnije se nazire satira anime-industrije. Niko i ništa nije pošteđeno njegovog ingenioznog šegačenja - u više navrata, dijalozi prerastaju u nadmetanje u uzvicima, a dramske pauze u deadpan vic. Poput vešte mažoretkinje, on ponosno predvodi paradu neumerenosti i ekscentričnosti.

Armije ekstravagantnih negativaca, koji se pre borbe uredno klanjaju i otkrivaju svoje ime (ponekad u pratnji eksplozije), odlaze u zaborav pod naletima udaraca i šurikena nemilosrdnog Ubice Nindži. Bilo da se zovu kao specijalni potez iz serijala Street Fighter, ili da imaju psihičkih problema, pa zamišljaju da su u Vijetnamskom ratu, odlikuju se bizarnim dizajnom i pompeznošću, a u svom telu sadrže hektolitre krvi. Pre nego što se raspršte u komadiće, iz rana im šikljaju debeli mlazevi dragocene tečnosti, kako grimizine, tako i radioaktivno-zelene. Prodorno-plava, sunčano-žuta i neonsko-ružičasta takođe se izdvajaju kao ključne note u rapsodiji boja. I dok one viču u kontrastnim odnosima, visokooktanski saundtrek kao da pojačava intenzitet njihovih glasova.

Štedljiva, namerno gruba animacija, zbog koje Ninja Slayer izgleda kao dete Ninja Scroll-a i South Park-a sa epileptičnim napadima, doprinosi komičnom efektu, a dugi Kendžijev šal povremeno služi kao odmaralište za vrane. Nindža-groznica neprekidno raste, a kada se Baba Jaga pojavi u virtuelnom svetu, gledalac je već u delirijumu. Sa malo keša, autori isporučuju obilje zabavnog i hiperstilizovanog retro-treša.

19 Dec 2015

Qingtian jie yi hao (Chung Lee, 2015)


U dugometražnom prvencu tridesetšestogodišnjeg tajvanskog reditelja Čanga Lija uklanjanje fleka dobija potpuno novi smisao. Perionica veša, u vlasništvu atraktivne i enigmatične A-Gu (Sonja Sui / Sui Tang), služi kao paravan za tim elitnih plaćenih ubica. (Hemikalije su odlične za "ispiranje" dokaza.) Broj jedan je neimenovani (anti)junak (Džozef Čang / Čang Sijao-čen), koga proganja četvoro duhova njegovih žrtvi. Ne bi li ih se otarasio, obraća se vidovnjakinji Lin (Regina Van / Van Ćijen), koja mu pomaže da otkrije nedovršeni posao prilično upornih "utvara". Njihova istraga privlači pažnju policajke Jan (Jeo Jan Jan), vodeći ih ka obelodanjivanju A-Guinih i tajni perionice.

Pogrešno etiketiran kao komedija, Qingtian jie yi hao (The Laundryman) donosi smelu i zanimljivu kombinaciju romantične drame, akcije i krimi-trilera sa natprirodnim i elementima (crnog) humora. Li vešto žonglira žanrovima, baveći se moralnim dilemama protagoniste, slobodom izbora i temom večite borbe dobra i zla. Često se poigravajući sa gledaočevim očekivanjima, ne dopušta da ista budu izneverena, niti da film bude shvaćen preozbiljno. Linearnost pripovedanja ublažava retrospektivnim scenama, dok mu u prevazilaženju stereotipa podršku pruža glumački ansambl, sa kojim uspostavlja odličnu saradnju.

Uprkos zanimanju svog lika, Čang uspeva da pridobije simpatije, tako da u njegovom tumačenju Br. 1 u isti mah predstavlja pretnju i emotivnog mladića, koji pod teškim teretom griže savesti (i straha od duša mrtvih) zadržava prisebnost. Iz zvrka sa perikom Lin se preobražava u hodajuću opasnost, naročito onda kada kanališe frustracije nekog osvetoljubivog duha, a Van pokazuje da nije samo ljupko lice sa preslatkim osmehom. Kao "ledena kraljica" A-Gu, Sui spaja šarm, zavodljivost i inteligenciju, isijavajući malicioznost koju uloga zahteva. A budući da reditelj kasnije uvodi predstavnike zakona u priču, Jan Jan dobija najmanje prostora, ali značajno mesto u katarzičnoj završnici.

Zahvaljujući izvrsnom osvetljenju i izvanrednom dizajnu produkcije, ali i oštrom oku direktora fotografije Hung-i Jaoa, The Laundryman pruža čist vizuelni doživljaj. Kaleidoskopski prostor postaje raskošna maska za onih nekoliko rupa u zapletu, a raznovrsnost muzičke pratnje precizno odražava promene u ritmu i atmosferi. Postavljajući znak pitanja na kraju, Li se nakon odjavne špice vraća sa skečom kojim aludira na prvo ubistvo u parku, izmamljujući još koji osmeh.

16 Dec 2015

Ukratko o... (Incompresa / Métamorphoses / Bizarre / Riaru Onigokko)

Incompresa (Asia Argento, 2014)

 
Talentovana Đulija Salerno briljira kao devetogodišnja Arija, junakinja trećeg filma Azije Arđento, koja u fino zaokruženu i ne baš svakidašnju priču o odrastanju uvodi autobiografske elemente. Šarlot Genzbur, u ulozi Arijine majke - egocentrične pijanistkinje, neodoljivo podseća na Dariju Nikolodi, dok je pater familias zarđale porodice sujeverni glumac (bilo bi previše očigledno da je reditelj) u tumačenju bivšeg manekena Gabrijela Garka. "Stilske afektacije" putem kojih se autorka obračunava sa svojim roditeljima odlično se uklapaju u okruženje iz osamdesetih godina prošlog veka. Lepa fotografija Nikole Pekorinija, koga Arđento "pozajmljuje" od Gilijama, otkriva svu kitnjastu raskoš kostima i setova, dok se u mešavini pop, fank i pank muzike ogleda uzburkanost emocija neshvaćene devojčice... U dve reči, zrelo i gorkoslatko.

Métamorphoses (Christophe Honoré, 2014)


Inspirisano Ovidijevim Metamorfozama, najnovije ostvarenje Kristofa Onorea je erotizovana postmodernistička fantazija, u kojoj je nekoliko isprepletenih mitova iz antičkog doba izmešteno u modernu Francusku. Evropa je tinejdžerka koja beži sa nastave i pridružuje se atraktivnom mladom kamiondžiji Jupiteru, ni ne sluteći kakvo je putešestvije čeka. Bahus je sitni kriminalac, Narcis egocentrični skejter, Tiresija transrodni lokalni doktor, a Orfej verski fanatik... Nestašluci bogova, polubogova i smrtnika oslikani su naturalistički, dok su preobražaji likova rešeni vrlo jednostavno, ali efektno - rezovima. Prisustvo naturščika, koji se nimalo ne ustručavaju da pokažu sve što im je Majka Priroda podarila, navodi na poređenja sa (daleko superiornijim) Pazolinijevim delima, kao što su Dekameron ili Cvet 1001 noći. Onoreova fasciniranost ljudskim telom sa sobom nosi i izvesnu dozu samoironije, koja izbija iz Junoninog pitanja upućenog Jupiteru: "Zašto si ponovo obnažen?"
 
Bizarre (Étienne Faure, 2015)
 
 
Boks, burleska i Bruklin. Ova kakofona queer drama usredsređuje se na Morisa, simpatičnog i enigmatičnog osamnaestogodišnjaka, koji počinje da radi u ekstravagantnom noćnom klubu Bizarre. Ubrzo postaje lokalna maskota i predmet obožavanja obeju gazdarica, barmena Luke, ali i svih "umetnika" koji tamo nastupaju. Za njih je on tabula rasa, na koju mogu da projektuju svoje maštarije, ne primećujući da mladić gubi kontrolu pod teškim teretom prošlosti, dok ne bude kasno. Balansirajući između sumorne svakodnevice "crvića" u Velikoj jabuci i raspojasanih večernjih performansa, koji u potpunosti opravdavaju naslov, Etjen For stvara istovremeno intrigantan i ambivalentan film, u čijim nejasnoćama leže i njegova snaga i slabosti. Prirodnost neprofesionalnih glumaca podudara se sa dokumentarističkim pristupom reditelja, a bliskost kamere (iza koje je izvesni Pavle Savić) sa protagonistima i sveprisutnost muzike, koja često zamenjuje dijaloge, intimiziraju melanholičnu atmosferu.

Riaru Onigokko (Sion Sono, 2015)


Riaru Onigokko (aka Tag) jedan je od čak šest filmova koje Sion Sono potpisuje u 2015-oj. Dajući cinični (a donekle i licemerni) komentar na notornu opsesiju učenicama, odnosno njihovim suknjicama i gaćicama, enfant terrible japanske kinematografije donosi uvrnutu i hiperaktivnu meta-horor-fantaziju, koja bi bez problema mogla da se preimenuje u Trči, Mitsuko, trči!. Haotičan svet u koji uvlači tragičnu heroinu, a sa njom i gledaoca, deluje kao noćna mora feminista - ultranasilni "igrani crtać" koji je kreiran po meri perverznjaka, a koji jedino neočekivanim (Mitsukoinim) činom može da bude okončan. Satirična priroda Sonovog krvavog pira izlazi na videlo sa (grotesknom) pojavom prvog muškog lika - nove pretnje po "nadrealni život" jadne devojke. A teme sudbine, identiteta, egzistencije i objektivizacije žena u umetnosti tretirane su sa stanovišta nepopravljivog anarhiste i vragolastog zabavljača.

9 Dec 2015

Hanare Banareni (Daisuke Shimote, 2012)

 
Da li je moguće da delo sedme umetnosti bude dopadljivo (i više od toga), a da se iza motiva i postupaka glavnih junaka ne krije (gotovo) ništa supstancijalno? Pozitivan odgovor na ovo pitanje pruža Šimoteov šarmantni rediteljski prvenac, u kojem trio mladih ljudi uživa u slatkim plodovima eskapizma, stvarajući kratkotrajno kraljevstvo monotonije.


Kuro (Airi Kido) obavlja posao prodavačice u pekari i sanjari o tome da zameni gazdu u mešenju testa. Zbog zabušavanja na radnom mestu dobija otkaz, nakon čega priređuje nekoliko nestašluka po gradu. Igrom slučaja upoznaje pozorišnog reditelja Goua (Hideo Nakaizumi), koji je upravo ostao bez glavne glumice. Od "žrtava" njenih ludorija spasava je velikom mrežom za hvatanje leptirova, odvozeći je izvan Tokija svojim "vintage" autom. Ubrzo im se pridružuje i fotograf Eito, čija je veza sa verenicom Nanom (Vakana Matsumoto) ozbiljno poljuljana, a koji ih dovodi u napuštenu priobalnu gostionicu pokojnog ujaka.


Daleko od vreve užurbane metropole i sopstvenih, prividno besciljnih života u njoj, oni provode dane u izležavanju, dugim šetnjama, guranju zida od stena ili igranju tenisa na Wii-u i na terasi, zamišljajući da su na Vimbldonu. Njihovo ménage-à-trois gluvarenje Šimote predstavlja kroz niz ekscentričnih, vizuelno upečatljivih skečeva, znalački začinjenih fizičkim i deadpan humorom, a snimljenih u jednom kadru, iz razloga "naglašavanja emotivne distance", kako sam tvrdi. Svodeći dijaloge na minimum i odstranjujući muzičku pratnju, oslanja se na hemiju između troje simpatičnih glumaca, čineći je vidljivom u (ne)dešavanjima koje precizno oslikava. "Mlečnim" bojama suprotstavlja žute, plave i crvene detalje, koji verovatno simbolizuju jarku, ali duboko potisnutu želju za ostvarivanjem slobode duha, potpunosti ili "normalne" veze.


Naslovom, koji zvuči isto kao japanski prevod Godarovog Bande à part (1964), autor otkriva glavni izvor inspiracije, s tim što njegov film deluje svežije, žovijalnije i razigranije, uprkos sveprisutnoj antiklimaktičnosti. Možda tajna ove vragolaste dramedije / sinematskog eksperimenta leži u onim neuhvatljivim idiosinkrazijama, karakterističnim za Daleki istok?

2 Dec 2015

Circles and Their Lost Children (Part II)

The second part of an honest phantasmagoria.

Predrag Karanjac as Angel Boo
Želmira Mikljan as Sugar Bee
(also starring chicken as Chicken & rabbit as Rabbit;
special guest appearance > Salvador Dalí as God)



(click to enlarge)

Hi-Res Download @ Itch

30 Nov 2015

Ruined Heart! Another Love Story Between a Criminal and a Whore (Khavn de la Cruz, 2014)


Ko? Kavin de la Kruz, multidisciplinarni umetnik sa Filipina, koji se može pohvaliti sa četrdesetak ostvarenja, što kratkih, a što celovečernjih. Sebi uzima prilično veliku slobodu u eksperimentisanju. Kao po običaju harizmatičan i "cool" (a takav bi bio i kada bi recitovao neki recept), Tadanobu Asano u ulozi je zaljubljenog i neimenovanog ubice. Lepa Natalija Asevedo (Post Tenebras Lux), sa izgledom pevačice nemačkog avangardnog pop-pank benda, kojoj je uzor Karen O (Yeah Yeah Yeahs), tumači tragičnu heroinu, pripadnicu polusveta, osmesima, pogledima i pokretima. I Vim Nadera, kao lokalni "kum" koji verovatno zamišlja da je reinkarnacija rimskog imperatora, pošto sa glave ne skida lovorov venac. (A tu je još nekoliko arhetipskih likova koje upoznajemo kroz zavesu sa leptirovima.) Briljantni Kristofer Dojl na mestu direktora fotografije i Brezel Goring, ispred dueta Stereo Total, koji je Kavinov partner u uobličavanju eklektičnog saundtreka - pulsa filma.

Šta? Baš kao što naslov kaže, još jedna ljubavna priča između kriminalca i kurve. Ono što se ne spominje jeste tragičan kraj (ili možda novi početak na nekom lepšem mestu?). Da li je to dovoljno? Jeste. Mikro-narativ pruža bezbroj mogućnosti za (hiper)stilske igre po sokacima i budžacima Manille (eto odgovora i na gde).

Kako? Brzo, drsko, sveže, iščašeno, neobično, energično, gorkoslatko, raskalašno, kapriciozno, transgresivno, orgijastično, bez okova dijaloga, dosledno haotično, i prefinjeno u svojoj neumerenosti. Ruined Heart! je poput šarenog otrcanog kišobrana na snažnom vetru (ovo je, uzgred budi rečeno, kompliment!); perverzna bajka euforične atmosfere. Bez pardona, de la Kruz primenjuje obilje "prljavih" trikova, od neuredne selfie-kamere i detaljnog prikaza zubarskog zahvata (!) do zapaljenog krsta i seksa sa cepanjem rečnika (ili telefonskog imenika). Uz davljenje fetusom pileta i saksofonski solo na groblju, sve to ludilo funkcioniše kao dobro podmazan videospotovski mehanizam, sastavljen od delova prikupljenih na deponiji celuloidnih snova. Čak i da nikakav smisao ne postoji u Kavinovoj ekstravagantnoj poeziji, sedamdesetak minuta vrvi od opojih boja i vitalnosti, stimulativnog osobenjaštva i pozitivnog bezobrazluka. (Već "istetovirana" uvodna špica je, sama po sebi, pravo malo umetničko delo... i najava nasilnog okruženja.)

Kome će Ruined Heart! prijati? Sasvim sigurno, svim onim gledaocima i gledateljkama koji bi sa maskom konja (za njega) i krilima slepog miša (za nju) ruku pod ruku šetali po luna parku, eventualno u društvu svojih ljubimaca, zeca i praseta...

28 Nov 2015

Circles and Their Lost Children (Part I)

Angel Boo & Sugar Bee are trying on their new forms,
while reflecting on black silence.

Predrag Karanjac as Angel Boo
Želmira Mikljan as Sugar Bee
(also starring chicken as Chicken & rabbit as Rabbit)


 (click to enlarge)

To be continued in a few days...

23 Nov 2015

Szabadesés (György Pálfi, 2014)


Na kraju pesme Space Penetration 2000 u izvođenju benda Hush Money, kao i u obradi Džil Krasnicki (aka Animalia), ponavlja se stih: "I have just created something totally illogical." A nimalo me ne bi iznenadilo da je ove iste reči uskliknuo i Palfi (Taxidermia) nakon što je pala i poslednja klapa njegovog najnovijeg filma. Crna nadrealistička dramedija Slobodni pad pomera granice apsurda, donoseći sardonični komentar savremenog (mađarskog) društva putem sedam bizarnih mini-fantazija.

Neimenovana starica (u tumačenju veteranke Piroške Molnar) skače sa krova stambene zgrade, ustaje i vraća se u stan, gde je čeka džangrizavi suprug reakcionar. Neispravni lift primorava je na upotrebu stepenica, dodatno joj otežavajući sizifovski posao. Dok se zadihana penje, vukući pijačna kolica i torbu napunjenu plastičnim flašama, reditelj nas stavlja u položaj voajera i omogućava da zavirimo u živote njenih suseda.


Svet u kojem važi zakon gravitacije, ali ne i pravila zdravog razuma, pun je senki fantoma slobode, pokreću ga (ne)sveti motori i zvuči kao golub koji sedi na grani, razmišljajući o postojanju. Eliptičan i ekscentričan, a nama mnogo bliži nego što se na prvi pogled čini, nastanjen je ljudima koji ignorišu očiglednu istinu - "elephant in the room", rekli bi Englezi. Tokom pseudo-duhovne lekcije, sujetni new-age guru osuđuje učenika koji levitira tokom seanse. Na otmenoj zabavi, grupa horskih pevača ne primećuje da domaćica nosi samo cipele i tašnu. Strogi roditelji ne vide radoznalog bika, koji izbezumljuje njihovog sina. U takvom okruženju, trudnoća je povratna, strahovi mizofobičara donekle su opravdani, a ménage à trois domaćinstvo deluje kao poželjna pojava.

Prividno disparatne, a provokativne u svojoj iracionalnosti, kratke priče ćaknutih stanara formiraju fino naštimovan septet, pružajući pronicljiv uvid u čovekove slabosti. Ono što im je zajedničko jeste Palfijevo smelo poigravanje sa formom i žanrovskim konvencijama, i subverzija sistema vrednosti, zahvaljujući kojoj neke funkcionišu kao parodije na pojedine kulturne i civilizacijske pojave. Začinjene uvrnutim humorom, gledaoca bespoštedno uvlače u mikrokosmos(e) neobičnih likova - zarobljenika farsične stvarnosti. Nepredvidivi upadi elektronskih kompozicija Amona Tobina, odlična fotografija Gergeja Poharnoka, kao i široka raznovrsnost setova Tamaša Tamašija, olakšavaju proces tumačenja metafora...

18 Nov 2015

Senn (Josh Feldman, 2013)


Dugometražni prvenac grafičkog dizajnera Džoša Feldmana i Britona Votkinsa, kao koscenariste i koproducenta, još jedan je dokaz da je i sa "nano budžetom" moguće snimiti atraktivan i izazovan SF film. Kosmička avantura Senn počinje na orvelovski uređenoj planeti Pjom, naseljenoj radnicima (tj. robovima) neimenovane mega korporacije. Naslovni junak (u solidnom tumačenju debitanta Zeka Julberga) suočen je sa čudnim snovima i nepoznatim entitetom, koji prete da ugroze njegov opstanak. U trenutku kada Sen dostiže "tačku pucanja", iznebuha se pojavljuje svemirski brod pod komandom dobroćudne vanzemaljske inteligencije. Nemajući šta da izgubi, mladić se zajedno sa svojom devojkom Kanom (Loren Tejlor) ukrcava u letelicu i kreće na put koji bi mogao da izmeni samo tkivo postojanja, u susret drevnom objektu Polihronom.

Iako fragmentarna i neretko kriptična, poput slagalice čiji delovi stalno menjaju oblik, priča uopšte nije teška za praćenje, već naprotiv, da se poistovetiti sa opuštajućom meditacijom. Bogata idejama, ona ne pruža direktne odgovore na brojna pitanja koja podstiče, već ostavlja dosta prostora za razmišljanje. Ekologija, čovekova "suština", antiutopijsko društvo, konfliktna stvarnost, (ne)razumevanje različitih kultura i naše mesto u univerzumu neke su od tema kojima se Feldman i Votkins bave. Uporedo sa stvaranjem fiktivnog futurističkog sveta i pisma koje izgleda kao kombinacija korejskog i arapskog, istražuju načine za oslobađanje pojedinca od okova opresivnog sistema. Interesuje ih proces formiranja stavova u uslovima naizgled bezizlazne situacije i pogled ugnjetenih na okolnosti u kojima se rađaju i sazrevaju. A uprkos nedostatku iskustva, naročito primetnog kod članova glumačkog ansambla, polazi im za rukom da se izbore sa svim nesavršenostima i pretvore ih u ekscentričnosti.

Stanje u nerazvijenim zemljama glavni je izvor inspiracije za depresivno industrijsko okruženje na Pjomu, dok su trošne hale i kampovi, u kojima boravi radnička klasa, dekorisani propagandnim posterima. Velika pažnja posvećena je detaljima, tako da se u jednoj od najupečatljivijih scena, snimljenoj iz gornjeg rakursa, pojavljuju i novčanice dizajnirane za potrebe filma. Nasuprot sumornom Senovom "domu" stoji unutrašnjost svemirskog broda - simulakrum šume u kojoj on i Kana mogu da se igraju Adama i Eve, uživaju u krevetu pokraj potoka ili večeraju pod vedrim nebom. Njihov ljubazni domaćin Vi (deadpan bravura Vajlija Hermana) preuzima ljudski oblik, kako bi ga videli, proizvodeći suptilno komičan efekat kao batler i vodič kroz misterije galaksije. Ono malo kompjuterski generisanih slika deluje zastarelo, ali dovoljno lepo i, što je još bitnije, nenametljivo, dok atmosferična muzika Feldmanovog projekta Cubosity značajno doprinosi građenju opojne atmosfere. Ako ste purista, možda će vam zasmetati "ravnost" digitalne fotografije, premda je zanemarljiv njen uticaj na osvežavajući doživljaj koji Senn donosi.

12 Nov 2015

III (Павел Хвалеев, 2015)

 
Bogata ruska kinematografija nema mnogo horor filmova kojima se može pohvaliti. U pokušaju da situaciju bar malo popravi, mladi reditelj Pavel Hvaleev okuplja grupicu entuzijasta i, sa petnaest hiljada evra u džepu, snima artističnu, ali "uzdržanu" i nepristupačnu mračnu fantaziju III. Za njegovu suprugu Aleksandru Hvaleevu, koja se sa iglom i koncem bolje snalazi nego sa perom, ali i za ostale članove multifunkcionalne ekipe, Tri predstavlja vatreno krštenje - i to se često da primetiti.

Priča o sestrinskoj ljubavi i povezanosti počiva na elementima direktno pozajmljenim iz bajki, kao što su šuma, ogledalo, magični broj, bolesna majka, vremenska i prostorna neodređenost. Iako ni u jednom trenutku nije dosadna, gledaoca neprekidno drži na priličnoj distanci, donoseći nevešto postavljene arhetipske likove, simpatične samo zahvaljujući "naivnosti" svojih tumača. Zadirući u svet podsvesti i šamanizma, a podstičući večno pitanje o (ne)postojanju Boga, odvija se poput kakvog košmara, a bavi se samopožrtvovanošću i suočavanjem sa unutrašnjim demonima, kao glavnim uzrocima gubitka zdravlja.

Ukoliko zanemarimo nedovoljnu iskorišćenost potencijala, u Hvaleevu ćemo prepoznati ambicioznost i avanturistički duh, odnosno želju za eksperimentisanjem i spremnost na rizik. Pod uticajem Ćelije Tarsema Sina i Sajlent hila Kristofa Gansa, a donekle čak i Tarkovskog (ili možda Sokurova?), tridesetjednogodišnji filmadžija demonstrira i sjajan osećaj za boje i kompoziciju. Isto važi i za direktora fotografije Igora Kiseljova, koji pažljivo odabrane lokacije, gradić Marburg (u Nemačkoj), spaljenu šumu, napušteni mlin, pećinu itd, uzdiže na nivo protagonista (i iznad). Digitalne korekcije u slikama izvedene su tako da ne naruše, već da intenziviraju njihovu poetičnost, mističnost i/ili oniričnost.
 
Iskustvo stečeno u elektronskom duetu Moonbeam, koji je osnovao sa bratom Vitalijem, Pavel primenjuje u stvaranju odgovarajućih muzičkih pejzaža - snenih, hladnih i "grimovskih". Za razliku od nametljivog skora iz njegovog prvenca, misterije Random, iracionalni Tri poseduje znatno prefinjeniji splet nota, pa samim tim i uravnoteženiji odnos vizuelnih i audio komponenti. Da je scenario precizniji, a režija sigurnija, Hvaleev bi imao moćniji film - zasad ima jednostavan slatkiš za oko.

10 Nov 2015

Muzički predah - Animalia

Ne, nije reč o zvucima životinjskog sveta, već o kanadskoj pevačici Džil Krasnicki, koja nastupa pod pseudonimom Animalia i peva kao da je progutala Björk, Tori Amos i Dolores O'Riordan (The Cranberries). (Kako odoleti takvoj kombinaciji?!) Debi album Mouthfull of Teeth (2014), koji možete preslušati na njenoj bandcamp stranici, predstavlja hipnotišući i hotimično nepravilni spoj ćudljivog vokala sa sumorno-melanholičnom elektronskom muzikom, u isti mah oštrom i delikatnom. Osam kratkih, ali sjajnih numera povezuje snažan otpor trendovima, koji ne jenjava ni u nedavno objavljenom singlu Little Earth, vizualizovanom uz pomoć Brendona Kronenberga (Antiviral).


6 Nov 2015

Egoschism

A monophantasy.

There was a piece of cheese in the bowl and then the mouse came and ate it. At the vessel's bottom, the sky opened, so that I could finally see myself...




(click to enlarge)

3 Nov 2015

Der Krieger und die Kaiserin (Tom Tykwer, 2000)


Na samom kraju prošlog veka, nemački reditelj Tom Tikver odlučuje da sudbinu ponovo stavi u ruke Franke Potente, ali ovaj put njenu dobru kondiciju podređuje raskošnom talentu. Der Krieger und die Kaiserin (Princeza i ratnik, a u bukvalnom prevodu Ratnik i carica) deluje kao duhovni nastavak / pitoma verzija hit filma Lola rennt (Trči Lola, trči).

Potente briljira kao medicinska sestra Sisi (skraćeno od Simoun), čije se čudno ponašanje može pogrešno protumačiti kao mentalna zaostalost. Bliskost koju oseća prema svojim štićenicima, pacijentima psihijatrijske bolnice Birkenhof, istovremeno je zabrinjavajuća i zadivljujuća. Budući da je uz njih odrastala, njihov i svet ostalih medicinskih radnika jedini je koji poznaje. Susret sa smrću i bivšim vojnikom Bodom (odlični Beno Firman), koji joj priskače u pomoć, pokreće zupčanike introspekcije. Ljubav (ili nešto plemenitije?) vodi je do misterioznog spasioca (čoveka iz snova?), zaglavljenog u limbu traumatičnih uspomena...

Od prvog kontakta između Sisi i Bodoa, odnosno moćne scene koja se odvija ispod kamiona, Tikver vešto sugeriše da su njih dvoje povezani nevidljivim nitima. I dok ih oni, najčešće nesvesno, koriste za pletenje guste mreže oko ljudi sa kojima žive, menjajući jedno drugog, autor stvara besramno romantičnu alternativnu stvarnost u kojoj slučajnost caruje, a logika klade valja. Priču o dvema izgubljenim dušama, brižnoj i očajnoj, on tretira kao modernu nadrealističku bajku, temeljeći je na neprolaznim vrednostima, ali i rušeći stereotipe, kako o "princezama", tako i o "vitezovima". Od gledaoca očekuje da probudi dete u sebi, koje je, baš kao i onaj dečak sa početka, spremno da poveruje u "bele laži". Bešavan spoj dinamičnosti, "smicalica", pulsirajućeg skora i jarkih boja, po kojima ćete prepoznati njegovo prethodno ostvarenje, zamenjuje staloženim ritmom, delikatnijom muzikom, svedenijom paletom i boljom karakterizacijom, ostajući dosledan svom stilu.

Zahvaljujući milom izrazu lica Franke Potente, koju kamera obožava, i suzama Benoa Firmana, ma koliko bizarno to zvučalo, Tikver uspešno oslikava najtananije emocije. Tamo gde bi se mnogi reditelji udavili u baruštini patetike, on pliva u moru tišine - od ćutanja glavnih junaka kuje oružje ubojitije od njihovih reči.

27 Oct 2015

The Arti: The Adventure Begins (Wen Chang Huang, 2015)


Decenijama unazad, članovi porodice Huang bave se izradom marioneta i izvođenjem predstava, a poslednjih godina delatnost proširuju i na oblasti savremenih medija. Zahvaljujući "budaiši" (budaixi) serijalu Pili, koji se emituje na istoimenoj TV mreži u njihovom vlasništvu, stekli su armiju fanova, baš kao i čuveni Džim Henson na Zapadu.

U svet dugometražnih filmova ulaze sa akcionom fantazijom Legenda o svetom kamenu (Sheng shi chuan shuo, 2000), a na istom terenu ostaju i u najnovijem ostvarenju iz svoje radionice. Iza skromnog naslova Arti: Avantura počinje (za one koji umeju da čitaju kineski, 奇人密碼: 古羅布之謎) krije se spektakl veći od života, koji u alternativnu istoriju Kine uvodi natprirodne i elemente stimpanka.

Priča prati dvadesetineštogodišnjeg Moa i njegovu mlađu sestru Tong u potrazi za izvorom čudotvorne energije zvane Poreklo, potrebne za obnavljanje drvenog robota Artija, kojeg su nasledili od oca. Na putu do legendarnog grada Lulan nailaze na brojne prepreke, od uličnih bandi do ratnika iz plemena Lop, postajući pioni ambicioznog princa. Odlučujuća bitka je na pomolu, a sve troje će u istoj igrati značajnu ulogu.

Pripovedajući o požrtvovanju zarad viših ciljeva i čovekovom odnosu sa prirodom i tehnologijom, kao i prema drugima, a posebno porodici, Ven Čang Huang gazi dobro utabanim stazama. Međutim, uprkos tome što se drži "sigurnih" tema, uspeva da zgrabi i do kraja sačuva pažnju gledaoca i, još bitnije, izazove empatiju. Ono što fascinira je rediteljev odgovor na izazov koji leži u "oživljavanju" marioneta. Budući da im se izrazi lica ni u jednom trenutku ne menjaju, Huangov zadatak je da od glasovnih glumaca i animatora izvuče maksimum. Teatralnost u govoru i pokretima služi mu kao "injekcija duše" za fino izrezbareno drvo, koje u (sjajnim!) borilačkim sekvencama poseduje elastičnost akrobata iz igranih filmova.

Arti deluje kao gusto i maštovito preplitanje neke bajke iz opusa Hajaa Mijazakija i vušija-ekstravagance Džanga Jimoua, dok bez prestanka impresionira skoro bešavnim spojem lutkarske i CGI animacije, u pratnji elegantnog i nenametljivog muzičkog skora. Visoka estetska vrednost ogleda se u živopisnim pozadinama, velelepnim kostimima i detaljnoj opremi protagonista, kontrolisanih (nevidljivim) strunama. Magija je reč koja savršeno opisuje umetnost Huangovih, pa su iz tog razloga suvišni začini poput pop pesama ili sporadično infantilnog humora...

23 Oct 2015

Nie Yinniang (Hsiao-Hsien Hou, 2015)


Kina, IX vek. Politička previranja u militarizovanim provincijama oslabila su uticaj dinastije Tang, ali nad glavama korumpiranih guvernera nadvija se senka atentatorke Ćinjang (Šu Ki). Međutim, čak ni ona nije u stanju da digne ruku na čoveka u zagrljaju deteta, te odlučuje da se ogluši o naredbu. Njena starateljka i nalogodavka, princeza-monahinja Đijaksin (Fang-Ji Šu), po kazni je šalje u Veibo, gde je rođena. Nova meta joj je Tian Đin (Čen Čang), bivši verenik u koga je još uvek zaljubljena...

Inspirisan drevnom legendom, višestruko nagrađivani tajvanski reditelj Sjao-Sjen Hou po prvi put se oprobava u vušija žanru, isporučujući delo bezvremene lepote, dezorijentišuće priče i nedokučivih likova. Škrt na ekspoziciji i dijalozima, velom tajnosti obavija daleku prošlost kopnene Kine, stvarajući nepremostiv emotivni jaz između glavne junakinje i gledaoca. Sa pozicije strogog, kjubrikovski preciznog istoričara-filozofa, piše nadahnutu, ali hladnu tonsku poemu o (ne)ljudskosti, igrama moći i suočavanju sa moralnim dilemama, osvrćući se i na negativne aspekte tradicionalnih vrednosti. Letargičnim ritmom pripovedanja (premda bi ispravnije bilo reći - minuciozne rekonstrukcije perioda Tanga), postiže rigorozno-meditativnu atmosferu, dok osećaj mirnoće pojačava zvukom - minimalističkim ambijentalnim skorom Čijanga Lina. Spektakl ga uopšte ne interesuje, pa kratke akcione scene i specijalne efekte podređuje ritualima nekadašnje svakodnevice i "traganju za suštinom".

Od crno-belog, bresonovski svedenog prologa, do tihog epiloga na tragu Tarkovskog, Ubica (u originalu, Nie Ćinjang) oduzima dah, zbog čega zaslužuje epitet jednog od najatraktivnijih filmova 2015. Dizajn kostima i setova, koji potpisuje Ven-Ćing Huan, donosi ogromno bogatstvo boja i tekstura, odišući otmenošću i prefinjenošću. Direktor fotografije Mark Li Ping Bing neprekidno je na visini zadatka i hipnotiše gledaoca gotovo svakim kadrom. Maglom obavijene planine i jezera, kao sa slika kineskih majstora, galantne svilene odore i brižljivo dekorisane palate, obasjane svetlošću sveća, duboko se urezuju u pamćenje. Ali povremeno se stiče utisak da vizuelne kompozicije, u svoj svojoj veličanstvenosti, služe kao maska za skrivanje (f)rigidnosti sadržine, koja će verovatno odbiti (nestrpljivu) publiku izvan arthaus krugova.

16 Oct 2015

Garm Wars: The Last Druid (Mamoru Oshii, 2014)


Otvori svoj um, internacionalni naziv kontemplativne muzičke drame / instalacije Mezame no Hakobune (2005), mogao bi se uzeti kao Ošijeva poruka ljubiteljima njegovih dela, ali i onima koji sa istima tek treba da se upoznaju. Kada je prihvatite, verovatno ćete podjednako uživati u animacijama koje su ga proslavile, igranim filmovima koje otakui neretko izbegavaju i hibridnim ostvarenjima kao što su raspamećujući Avalon (2001) i sveža sajberpank fantazija Garm Wars: The Last Druid.

Poprište radnje je svet Anun (Annwn), koji je Stvoritelj Danan odavno napustio, a koji neprekidnim ratovima razaraju tri preživela plemena. Pripadnici Kumtaka vladaju tehnologijom, ali služe gospodarima zemlje (Briga), koji upravljaju glomaznim tenkovima, dok gracioznim letelicama Kolambe pripada vazdušni prostor. Iznenadna pojava poslednjeg druida, enigmatičnog bića Nasien-666, od zakletih neprijatelja, Kare-23 (Melani San-Pjer), Skeliga-58 (Kevin Duran) i Vida-256 (Lens Henrisksen), formira trio hodočasnika na "putu prosvetljenja". (Skupinu prati sveta životinja Gula, u tumačenju predivne Holi Vud, ženke baseta.)


Brojne indicije ukazuju na to da se iza neobičnih imena i brojeva, kao i ezoterične terminologije, krije nadogradnja zabranjenog militarističkog RPG-a iz gorespomenute poljsko-japanske koprodukcije. Stiče se utisak da se (prividno jednostavna) priča odvija u virtuelnoj stvarnosti, u kojoj se ogleda podsvest napredne veštačke inteligencije, a čiji su nesvesni robovi okoreli igrači. Po ovoj teoriji ili nekoj sličnoj (recimo, da je sve zapravo lucidan san mahnitog softvera) narativni skokovi i nepravilnosti u ritmu filma postaju sitni bagovi ili posledica nepodudarnosti na relaciji čovek-mašina. Otud i stereotipni likovi - lepa i vešta heroina, sklona samoispitivanju, odvažni i poslušni vojnik mekog srca i ostareli mudrac u potrazi za Istinom; kao i "mana-injekcije" za ponovno učitavanje.

Iz bogate baze podataka, "misleći sistem" izvlači i kombinuje nasumične informacije, izgrađujući strano okruženje u kojem je mitološka prošlost podvrgnuta tehnologizaciji i pokušavajući da pronađe razlog za nastavak "života". Uporedo sa njegovom unutrašnjom i egzistencijalnom borbom, protagonisti pokušavaju da reše individualne slagalice, prekopavajući po sećanjima i razmišljajući o budućnosti. Uloge su im, međutim, sitne u odnosu na onu koja pripada reprogramiranom "tamničaru".

Pored tipičnih preokupacija kao što su duša, iluzija, identitet i oružje visokog kalibra, Oši nam otkriva i zanimanje za keltsku kulturu, tako da se kroz film mogu spaziti dolmeni i triskelioni. Još jednom naglašavajući apsurdnost ratova, svoju omiljenu rasu pasa mistifikuje i obogotvoruje, pa Gulin blagoslov predstavlja kao retku privilegiju. Podsećajući nas da ništa nije onakvo kakvim se na prvi pogled čini, donosi obilje referenci na ranija ostvarenja iz sopstvenog opusa - od frizure glavne junakinje i uniformi po ugledu na one iz Kerberos Sage do duhovnih i filozofskih ideja iz Angel's Egg, Ghost in the Shell i Sky Crawlers, i sepije Avalon-a.

Od kompjuterski generisanih slika stvara gotovo avangardnu poeziju - kitnjaste vizuelne kompozicije koje, u skladu sa setingom, podražavaju izgled video igre. Ekstravagantne akcione scene i meditativni pasaži u pratnji su prepoznatljivih eteričnih melodija Kendžija Kavaija, koje kao po običaju daju sublimni karakter Ošijevoj viziji.

14 Oct 2015

2 x niskobudžetni američki film

Coherence (James Ward Byrkit, 2013)

Prijatna večera, na kojoj se okuplja osmoro prijatelja, pretvara se u lanac neugodnih događaja pod uticajem "Milerove komete" koja prolazi pored Zemlje. Isključivanje telefona (i pucanje ekrana) nakratko prekida opušteno ćaskanje, a Em (Emili Foksler), čiji dolazak suptilno najavljuje nedaće, koristi priliku da izloži bizarnu priču koja se navodno odigrala u Finskoj 1923. Uz smeh neverice, grupa se vraća neobaveznim temama, a onda nestaje struja i miris panike počinje da ispunjava vazduh...

U svom prvom bioskopskom ostvarenju, Džejms Vord Birkit, scenarista animiranog filma Rango, plete intrigantnu naučno-fantastičnu misteriju, oslanjajući se na teorije o multiverzumu i crpeći inspiraciju iz kultnog serijala Zona sumraka. Paradoksalnu situaciju, izazvanu astronomskom anomalijom, koristi kao okvir za preispitivanje stvarnosti i bavljenje problemima identiteta i međuljudskih odnosa. Bez klasičnog scenarija, samo sa individualnim instrukcijama, u smeli eksperiment uvlači oktet svojih poznanika, uglavnom anonimnih TV glumaca, čije bravurozne improvizacije odišu spontanošću i prirodnošću. I dok njihovi (zbunjeni) likovi donose naizgled ispravne odluke, pokušavajući da se sete svega što su čitali o kvantnoj fizici i Šredingerovoj mački, Birkit uspostavlja klaustrofobičnu, donekle jezivu atmosferu. Kretanje ograničava na jednu (sopstvenu) kuću i deo zamračene ulice, u ulozi vremensko-prostornog procepa, a "crne pauze" u montaži služe mu kao markeri za odvajanje alternativnih stvarnosti. Ono što u njegovom filmu ume da iritira jeste hotimična "neurednost" u rukovanju kamerom, premda ista ima smisla kao dezorijentišući faktor, i raspričanost protagonista, kojom se često zanemaruje glavo načelo vizuelnih umetnosti. Uprkos tome, Coherence je sasvim solidna, gledanja vredna metafizička zagonetka.


Fire City: End of Days (Tom Woodruff Jr., 2015)

"Pakao je prazan, a svi đavoli su ovde." - citirajući Šekspira, Tom Vudruf Džunior uvodi gledaoca u svoj dugometražni prvenac, palp-noar-triler-horor-fantaziju nastalu putem kolektivnog finansiranja. Da se uopšte ne šali saznajemo već na samom početku, upoznajući se sa stanovnicima oronule stambene zgrade u siromašnom delu Los Anđelesa. Nekolicina demona, čija su prava lica skrivena od očiju smrtnika, živi među dilerima droge, narkomanima, prostitutkama i zlostavljačima dece i ljubavnih partnera. Hraneći se ljudskom patnjom, strahovima i izopačenošću, oni funkcionišu kao održavaoci status quo-a. Međutim, neko ili nešto preti da poremeti ravnotežu, a na (anti)heroju Etumu Vajnu je da otkrije ko ili šta je uzrok novog poretka stvari i da li / kako se on u njega uklapa.

Bilo da je posredi metafora o odnosu između vladajuće elite i običnih (potlačenih) građana ili demonizacija negativnih tekovina civilizacije, jedno je sigurno - Grad vatre je ono što bi na Zapadu nazvali "passion project". Tom Vudruf, koji je zavidnu karijeru izgradio kao majstor za specijalne efekte (The Terminator, Aliens, Straship Troopers, itd), vrlo dobro barata rediteljskom palicom, uspešno proširujući sumorni svet iz kratkometražnog prikvela Fire City: King of Miseries. Najbolju saradnju ima (očekivano) sa dizajnerskim timom iz kompanije ADI (Amalgamated Dynamics, Incorporated), čiji je čelnik, te smo u prilici da uživamo u sjajnim maskama sa retro šarmom. (Jedina ozbiljnija zamerka mogla bi se uputiti na račun sinhronizacije usana veprolikog Forda.) Kjaroskuro osvetljenje i fotografija Denija Grunsa čine da film izgleda kao kao neki zaboravljeni dragulj iz osamdesetih ili devedestih, dok su prljavi hodnici i stanovi protagonista utopljeni u "kisele" boje. Glumački ansambl se odlično bori sa teškom šminkom i prostetikom, ali i sa povremeno krutim dijalozima para neiskusnih scenarista, omogućavajući izbijanje emocija (i unutrašnje lepote) na površinu. Posebno bi valjalo pohvaliti slatku Kili Alonju, čiji lik (devojčica Sara) u nezahvalnu poziciju stavlja Etuma, u tumačenju Tobajasa Jelineka, koji po crtama lica i hrapavom glasu dosta podseća na Majkla Vinkota (The Crow) iz mlađih dana.

Čudan ritam kojim se odvija radnja možda će razočarati one koji (zbog reklamnog postera) očekuju više akcije, a ako su uz to još i pesimisti, nagoveštaj nade na kraju ovog egzistencijalističkog košmara verovatno neće lako progutati...