31 Dec 2012

Rekapitulacija 2.0.1.2.

Pre nego što se osvrnem na albume koji su me proteklih 365 dana najviše inspirisali i najdraža dugometražna ostvarenja sedme umetnosti, koja sam premijerno odgledao u 2012-oj, svim posetiocima bloga poželeću zdravu, avangardnu, nadrealnu, oniričnu, simetričnu, neobičnu i uspešnu 2013-u godinu.


~12 albuma~


2. 22 / Flux (prog-pop / "new energy musik")
3. Star of Ash / Lakhesis (neoclassical-avantgarde-metal)
4. Harvest / Chasing Time (neo-prog-rock)
5. The Gathering / Disclosure (ambient-prog-rock)
6. Madder Mortem / Eight Ways (prog-metal)
7. Djerv / Djerv (agressive-rock)
8. Of Monsters and Men / My Head Is an Animal (indie-folk-pop-rock)
9. Katatonia / Dead End Kings (dark-rock)
10. Anneke van Giersbergen / Everything Is Changing (melodic-rock)
11. Skunk Anansie / Black Traffic (alt-rock)
12. The Cranberries / Roses (alt-pop-rock)

~12 igranih filmova vol. I~

Na ovoj listi se, raspoređeni prema godini nastanka, nalaze filmovi o kojima ovde nije bilo reči, budući da su me mnogi ostavili bez teksta. Ovako objedinjeni, verovatno deluju kao eksplozivan multižanrovski koktel. Od antologijskog dela nemačkog ekspresionizma do horor-fantazije koja počiva na logici košmara, sigurno ćete pronaći makar jedan po svom ukusu, bilo da je reč o alegoričnoj crnohumornoj dramediji, intimnoj i paradoksalnoj slagalici, nihilistički obojenoj ljubavnoj priči, istorijskoj melodrami bez dijaloga ili porodičnoj sagi na tragu Fellinijevog Amarcord-a...


1. Nosferatu, eine Symphonie des Grauens (F. W. Murnau, 1922)
2. Rope (Alfred Hitchcock, 1948)
3. Spalovač mrtvol (Juraj Herz, 1969)
4. Yuke yuke nidome no shōjo (Kōji Wakamatsu, 1969)
5. Trois Couleurs: Rouge (Krzysztof Kieslowski, 1994)
6. Besieged (Bernardo Bertolucci, 1998)
7. Youth Without Youth (Francis Ford Coppola, 2007)
8. Martyrs (Pascal Laugier, 2008)
9. Baarìa (Giuseppe Tornatore, 2009)
10. Келін (Ермек Тұрсынов, 2009)

11. The Bad Lieutenant: Port of Call - New Orleans (W. Herzog, 2009)
12. Livide (Alexandre Bustillo & Julien Maury, 2011)

~12 igranih filmova vol. II~


~12 animiranih filmova~


12. Brave (Mark Andrews, Brenda Chapman & Steve Purcell, 2012) - Iako ne pomera granice u pogledu teme koju obrađuje (odnos stroge majke i buntovne kćeri), Brave donosi pun džak osmeha, koje neretko izazvaju brižljivo osmišljeni sporedni likovi, na kakve su nas Piksarovci navikli. Očekivano velelepna vizuelizacija prožeta je odličnim saundtrekom, inspirisanim tradicionalnom keltskom muzikom, dok nas sjajna glumačka postava, na čelu sa Kelly Macdonald, Billyjem Connollyjem i Emmom Thompson, podseća na to koliko je škotski akcenat neodoljiv...

25 Dec 2012

3 x eksperimentalni film (made by Branko Radaković)

Vreme / Pozdrav video kasetama! (2007 / 2010)


Branko Radaković, multidisciplinarni underground umetnik (rodom iz Paraćina, a danas stanovnik Bača), za svoje kratkometražne filmske prvence, koji poseduju retro šmek, kaže da su nastajali spontano i intuitivno. Jedan od najboljih pokazatelja njegove tvrdnje, ali i nesputane kreativnosti, jeste šestominutna animacija Vreme. Sjajnom montažom i kombinovanjem raznih tehnika, na čelu sa stop-motion-om, stvoren je vrtoglavi kolaž apstraktnih slika koje, u pratnji disonantnog elektro-džez skora, dočaravaju ritam vremena, ali i neprekidan tok misli. Iako "nestašne", vizuelizacija i muzika su skladno povezane u kompaktnu celinu, što važi i za neke od kasnijih radova, kao što je, recimo, Pozdrav video kasetama!. Ovim zabavnim eksperimentom, koji mu je verovatno poslužio i da se oslobodi (makar trenutnog) stresa, autor budi nostalgiju, da bi se potom sa njom razračunao - primenom čekića. Razbijajući dvadesetogodišnji VHS rekorder (kompanije Sharp) i nekoliko nesrećnica koje su u utrobi istog doživele neizbežno gužvanje trake, podseća nas na ubrzano zastarevanje tehnologije i vodi do vickastog epiloga, koji uključuje klozetsku šolju i vozilo hitne pomoći. Uprkos skromnim sredstvima pomoću kojih je vizualizovan, razdragani ritual uništavanja beskorisnih artifakata iz prošlosti izgleda atraktivno.


Priroda (2011)

Naizgled apsurdna minijatura Priroda da se posmatrati kao odgovor na zadatak pod naslovom "misterija u šezdeset sekundi", ukoliko je prethodno surovo ne otpišete kao proizvod rediteljevog kaprica. U jednom lepo uslikanom kadru vidimo dva bliska stabla i nečije ruke koje ih dodiruju. Uz cvrkut ptica napadna zelena se lagano preobražava u turobno žutilo. I to je apsolutno sve, a mnogi će sigurno reći da je premalo za ostavljanje ikakvog utiska. Međutim, iz opreznog milovanja kore i suptilne transformacije boja, dobijenih propuštanjem snimka kroz filtere, pa čak i načina na koji je drveće uokvireno, maštovit gledalac izvući će brojne pretpostavke. Nemi i nepokretni "junaci" mogli bi da budu poslednji primerci svoje vrste, ugrožene neracionalnim iskorišćavanjem, pa im se slučajni pronalazač divi. A možda je posredi pagansko obožavanje zaboravljenog boga ili je enigmatična persona otelovljenje neke zlokobne sile, koja se sprema da izazove pošast? U zavisnosti od ugla gledanja, priroda je uznemirujuća ili opuštajuća, ali u svakom slučaju deluje inspirativno...

22 Dec 2012

Az ember tragédiája (Marcell Jankovics, 2011)

Az ember tragédiája (Čovekova tragedija) adaptacija je jednog od najznačajnijih i najprevođenijih dela mađarske književnosti, istoimene i u pozorištu često izvođene dramske poeme Imrea Madácha. Pored ove, zanimljiva je i ekranizacija Angyali üdvözlet (Blagovesti, 1984) Andrása Jelesa, smeli arthouse eksperiment sa maloletnim glumcima, na tragu novog talasa i Alexandra Jodorowskog.

Marcell Jankovics je rad na scenariju započeo još 1983-e, ali je projekat ušao u produkciju tek 1988. Da skroji petnaest segmnata koji odgovaraju poglavljima izvornog materijala bilo mu je potrebno oko šest godina, a više od decenije da obezbedi finansijska sredstva za snimanje, zbog političkih previranja u zemlji. Rezultat mukotrpne borbe, u kojoj se ogleda smisao same priče, jeste izazovna egzistencijalistička drama epskih proporcija, koja ljude, hteli oni to da priznaju ili ne, prikazuje onakvim kakvi zaista jesu.


Obiman zaplet prati Lucifera, Adama i Evu na prosvetljujućem putešestviju od Edenskog vrta, preko praistorije, drevnog Egipta, antičke Grčke, razvratnog Rima, Vizantijskog carstva okovanog hrišćanskim dogmama, Keplerovog Praga, Pariza u ranim fazama Francuske revolucije, industrijalizovanog Londona, tehnokratske "utopije" i svemira, pa sve do novog ledenog doba u dalekoj budućnosti. Kroz duge dijaloge utemeljene na Hegelovoj dijalektici, reditelj zadržava filozofsku dubinu Madáchevog pisanija, mada arhaičnost jezika i propovednički ton na trenutke umeju da deluju opterećujuće. Svestan onih grozota koje su nastupile nakon piščeve smrti, dotiče se i proteklih stotinak godina, naglašavajući prolaznost života u depresivnoj sceni koja prikazuje preobražaj prepoznatljivih ikona i događaja XX veka u reku truleži na točku vremena.

Nedogledna potraga za znanjem, koju pokreće težnja za napretkom, obavijena je velom očaja, koji guši svaki stidljivi tračak svetlosti. Zajedljiv humor pruža retke trenutke oduška u pesimističkom osvrtu na lagano potonuće ljudskog roda u sve veću izopačenost. A mi smo, moglo bi se slobodno reći, loši učenici koji od učiteljice života skoro ništa nisu naučili, te stalno ponavljamo iste greške i, odbijajući da nađemo prave odgovore na presudna pitanja, srljamo ka samouništenju. Za razliku od Jelesovih likova, koji ostaju večita deca, iako je igra u kojoj učestvuju ozbiljna, Jankovicsevi protagonisti (prividno) sazrevaju, ali njihova mudrost je više teret negoli olakšavajuća okolnost.


Ponosni Adam otelovljenje je čitavog čovečanstva, osuđenog na neprestana razočaranja, dok Eva, zatrovana taštinom, predstavlja glavni razlog njegovog pada. Međutim, njena uloga je od presudnog značaja u vraćanju nade, kada se čini da je ista u potpunosti izbledela, a na kraju, ona je i sila koja sprečava Adama, podstaknutog izneverenim snovima, u izvršenju samoubistva. Defektan odnos prvog para središnji je motiv svih činova, u kojima se oboje pojavljuju u različitim inkarnacijama, suočeni sa arogancijom, predrasudama, materijalizmom, lažnim idolima, bolesnim ambicijama i ostalim uzročnicima tragedije. Lucifer, Adamova senka, sluga ili prisni prijatelj, odlučan je da Tvorcu ukaže na propast stvaralačkog eksperimenta, u kome je, kako tvrdi, i sam učestvovao, i dokaže apsurdnost postojanja i uzaludnost naših ciljeva. Sa druge strane, Bog je opisan kao ćudljivo, možda čak i cinično svevišnje biće koje smatra da čovek ne mora baš sve da razume, pa se savet koji pruža svojoj tvorevini u epilogu može tumačiti dvojako.

Svaki period iscrtan je na drugačiji način i poseduje neodoljiv staromodni šarm, potvrđujući Jankovicsev vanserijski animatorski talenat. U tom pogledu je Az ember tragédiája bliska devet godina starijoj Pesmi čudotvorne košute (Ének A Csodaszarvasról), posvećenoj nastanku mađarske nacije. Jednostavnoj, ali atraktivnoj animaciji, koja odaje počast umetnosti prošlosti, savršeno komplementarne su brižljivo odabrane klasične kompozicije Čajkovskog, Debisija, Musorgskog, Rimski-Korsakova, Vagnera i Baha (između ostalih), predvođene čuvenim Mocartovim Rekvijemom. Teško je opredeliti se za najupečatljiviju "minijaturu", budući da se svaka odlikuje vrhunskom likovnošću, bilo da je reč o psihodeličnoj viziji Raja, podražavanju egipatskog slikarstva, oživljavanju starogrčkih vaza i srednjovekovnih ilustracija ili stapanju revolucionara u plavo-belo-crvenu bujicu. Podjednako impresivna je i stripovska vizuelizacija distopije, kao i nadrealna Adamova metamorfoza među zvezdama.

Sa trajanjem od nepuna tri sata, ovo (kontemplativno) ostvarenje nije nimalo lak zalogaj, ali će strpljive gledaoce, spremne na izazov, sigurno zavesti potpunom ravnotežom između forme i sadržine.

21 Dec 2012

Penušava Supernova

   Obukla je midi haljinu sa mirisom narandže i navukla kapu od veštačkog krzna sa mačijim ušima. Vezavši oko vrata pospanog Bezimenog svilenu traku tirkizno plave boje, odvukla ga je do ružičnjaka i naredila mu da se svuče. Bio je zbunjen, ali se svejedno povinovao Njenoj zapovesti. Na samu pomisao da je protekle noći sanjala stvorenje sa pipcima, ukrutilo mu se spolovilo. Lice joj je blistalo, jer su se punačke usne razvukle u širok osmeh – pokraj bunara čekao ih je Pajac Skompilio*.
   “Razočaran sam.” – iako mu je izričito zabranila, obratio joj se, pokušavajući da između butina sakrije nabrekli ud.
   “Zašto, srećo?” – uputila mu je pogled lažne nežnosti, a njemu se učinilo kao da mu kroz srčani mišić prolazi strela čiji je vrh premazan kiselim suzama.
    “Želiš da budem kao i svi drugi sa kojima si se kresala. Da skočim, a prethodno ne kažem “hop”. Kada dotaknem Dno, da Ti zahvalim što si me naterala da skočim.”
    “U, što smo danas bezobrazni! Ne dopada mi se tvoj ton, mladiću.”
    Podigla je slobodnu levu šaku i njome mahnula onom lakrdijašu, a ovaj je doneo gumenu lopticu kako bi začepio usta drskom zarobljeniku. Potom je iz dubokog džepa svojih kariranih pantalona izvukao ogledalo na rasklapanje i postavio ga tako da se u njemu sve troje vide. Iskrivljen odraz pokazivao je tri statue od crvljivog mermera – prva je imala rep, druga rog (i to posred grudi!), a treća krljušti od struka nagore.
    “Šta je, bre, ovo?” – upitala je ožalošćenog saučesnika.
    “Ne znam, Gospodarice. Ovo nije moj košmar. A i da jeste, potrudio bih se da vam ispržim jaja za doručak, a ne da praznog stomaka rešavate tuđe zadatke.”
    “Oprosti, Skompilio, ali bole me stopala.”
    “Želite li da Vam ih izmasiram?”
    “Do rascvetalog neba bila bih ti zahvalna. Samo… prvo skini te smešne rukavice.”
    Dok joj je u meku kožu sa tabana utrljavao bisernu mast, armija crvenih mrava pripremala se za atak na zelenu gusenicu, zato što im je opsovala Kraljicu Majku. (Nisu bili preterano uvređeni, ali im je zasmetalo to što ova glupača vređa iz čiste obesti.) Sunce je bolovalo od nerazumevanja, jer niko nije hteo da mu prinese žrtvu, niti da ga povuče za zalutali zrak. Obogaljena ženka orla žalila se omatorelom vukodlaku na rođene ptiće…
    Bezimeni, koji je sasvim slučajno prosuo mastilo po novom tepihu, nadao se da će ga neko od prisutnih politi hladnom vodom i očistiti ga od neumoljiovih čestica kosmičke prašine. Dok su svud unaokolo padale naelektrisane lopte, počeo je nekontrolisano da se smeje. Konvencija je ponovo na slobodi – trebalo bi je išibati i vratiti u kavez.
-------------------------------------------------------------------------------------------
*Od italijanskog “scompiglio”, što znači nered.

18 Dec 2012

Fehérlófia (Marcell Jankovics, 1981)


Alegorična fantazija Fehérlófia (Sin bele kobile) jedan je od najupečatljivijih dokaza "čarobnjaštva" Marcella Jankovicsa, višestruko nagrađivanog grafičkog umetnika, animatora i autora prvog mađarskog dugometražnog animiranog filma, psihodeličnog János Vitéz (1973), koji je inspirisan epom Sándora Petőfija. Ukorenjena u drevnim legendama, a posvećena Skitima, Hunima, Avarima i ostalim nomadskim plemenima, ona se u izvesnoj meri dotiče većine tema kojima se autor inače bavi, a to su simbolizam bajki, komparativna mitologija, sakralna umetnost, etnoastronomija, religiozna i popularna verovanja.

Kao i u svim narodnim predanjima koje govore o herojima nadljudske moći, njihovim izazovima i pustolovinama, univerzalna i ciklična priča oslanja se na hiperbolu i numerologiju, a sadrži prepoznatljive motive, predvođene onim o nehotičnom oslobađanju zla. Počinje u utrobi velikog hrasta (Drveta Života) sa sedamdeset sedam korena i sedamdeset sedam grana, gde bela kobila pronalazi utočište i rađa naslovnog junaka, koji kasnije dobija ime Fanyűvő, "Onaj Koji Trese Drveće". Ne bi li ispoštovao poslednju majčinu želju, mladić pronalazi i u svoje redove vrbuje izgubljenu braću, "Onog Koji Drobi Stene" (Kőmorzsoló) i "Onog Koji Mesi Gvožđe" (Vasgyúró), a potom odlazi u Donji Svet, kako bi izbavio tri radoznale princeze od nemani...


Kralj Praotac i kraljica Pramajka, vragolasti patuljak sa magičnom bradom i grifon, koga treba nahraniti sa dvanaest volova i napojiti sa dvanaest buradi vina, samo su još neki od neraskidivih delova raskošnog zapleta. Narativni elementi i konvencionalna struktura upotrebljeni su na neuobičajen način, a tradicionalno i moderno se neprestano prožimaju, kidaju i dopunjuju. Uz zdravu dozu humora i ironije, a vođen logikom snova (u kojima je sve moguće), reditelj pruža lekcije o odlučnosti, poverenju i hrabrosti. Antiratnu poruku šalje kroz poraz sedmoglavog zmaja, predstavljenog u vidu oklopnog borbenog vozila, da bi dvanaestoglavim čudovištem, koje preuzima oblik utvrđenja sa digitalnim natpisima umesto očiju i čeljusti, ukazao na negativne aspekte kompjuterizacije. Crvena princeza oličenje je sladostrašća, a histerična upućuje na Sigmunda Freuda...

I dok Fanyűvőva neizmerna snaga leži u kobiljem mleku (koje je sisao mnogo duže nego što je trebalo), forte filma se ogleda u homogenom sistemu simbola, preciznoj režiji, vrhunskoj glasovnoj glumi, bizarnom zvučnom dizajnu (space rock + electronica) i raspamećujućoj vizuelizaciji, od koje zastaje dah. Smelo kombinujući uticaje apstraktne umetnosti, nadrealizma, art dekoa i pop-arta, autor stvara hipnotišući kaleidoskop vatrenih i treperavih boja, pulsirajućih tekstura, neuhvatljivih oblika i iskrivljenih perspektiva. Nepredvidljivi preobražaji kako likova, tako i pozadina u živahne ornamente, kao i suptilni, gotovo neprimetni prelazi između scena kojima se odlikuje Jankovicsev stil, u velikoj meri doprinose tečnosti animacije, uvlačeći gledaoca u vrtlog velelepnih slika. Fehérlófia je poput fantazmagorične tapiserije iz davnina, u čije tkanje su ubrizgane fluorescentne supstance sa ciljem naglašavanja maštovitosti njenog dizajna. Ljubitelji alternativnih "crtaća" ne bi smeli da zaobiđu ovo zanemareno remek-delo.

16 Dec 2012

K.I.Č. VII-XII-XIX

 K.I.Č. VII-XII-XIX:
HAOS U HERMETIČKI ZATVORENOJ KUTIJI ZA POKLONE
(odlomak)

    Zovem se Anđelo Arđento, ali nisam siguran da mi je to pravo ime. Vodim poreklo iz plemena koje su svi istoričari zaboravili. Živelo je u pustinji i hranilo se drobljenim kamenom, kada nije bilo zmija. Rekli su mi da me je rodila poluboginja sa loptastim dojkama i da sam njeno mleko sisao do sedme godine. (Pretpostavljam da to nije razlog zbog kojeg imam slab kapacitet pluća, pa češće dišem na usta, negoli na nos.) Umem da mrzim na četiri jezika, a najveštije i najbolnije na maternjem. Svet u kome živim je ograničen, ali dovoljno prostran da u njega stanu i kojekakve bitange. Nisam zacrtao ciljeve kada je trebalo, a sada je odveć dockan. Isprebijana na mrtvo i prekrivena velom pogrešnih izbora, budućnost leži u blatnjavom jarku. Sa stomaka joj se sliva seme Sebičnih Dominatora, slonolikih stvorenja koja su odgovorna za Retro-Kataklizmu…

Preuzimanje kompletne priče: K.I.Č. VII-XII-XIX (pdf, 190kb)

12 Dec 2012

Karakuri no Kimi (Hirotoshi Takaya, 2000)

Četrdesetominutna OVA Karakuri no Kimi (za zapadno tržište Puppet Princess), zasnovana na mangi Kazuhira Fujite, rediteljski je debi dizajnera likova Hirotoshija Takaye. Reč "karakuri" iz naslova odnosi se na mehanizovane lutke koje vode poreklo iz XVII veka i smatraju se prvim japanskim robotima. Nekada su služile za kućnu zabavu ili za rekonstruisanje tradicionalnih mitova na religijskim festivalima, a uticale su na razvoj Nō, Kabuki i Bunraku teatra.

Pod očiglednim uticajem popularnog Jūbei Ninpūchō (Ninja Scroll) Yoshijakija Kawajirija, Takaya nas vraća u feudalni Japan, razdoblje učestalih borbi za prevlast. Princeza Rangiku (iz neimenovane zabačene oblasti) želi da se obračuna sa mahnitim gospodarom Sadayohijom Karimatom, koji joj je ubio oca, kako bi se dočepao marionetskih ratnika iz njegove radionice. Iz tog razloga, ona kreće u potragu za legendarnim nindžom Katom, nadajući se svesrdnoj pomoći i znajući da je osveta najslađa kada se servira hladnim oružjem. Umesto Kata, sreće impulsivnog Yasabura Manajirija, šinobija koji je ostao bez klana i sa njom deli istog neprijatelja. Udruženim snagama, oni će pokušati da zauvek zaustave Karimatu...


Iako počiva na jednostavnom zapletu, a pri tom je smeštena u tesan vremenski okvir koji odgovara polovini prosečnog dugometražnog filma, ova akciona fantazija, začinjena prstohvatom horora, pruža sasvim solidno zaokruženu priču sa nekoliko preokreta. Dinamičnog je ritma i koherentne narativne strukture, ali ju je nemoguće uzeti za ozbiljno, zahvaljujući sporadičnim uplivima detinjastog humora, koji donekle narušava mračnjikavu atmosferu. Karakterizacija likova se, izuzevši dvoje ćudljivih protagonista, oslanja na stereotipe, tako da o antagonistima ne saznajemo više od činjenice da su, pomućenog uma, spremni na nezamisliva zlodela u cilju ostvarivanja svojih bolesnih ambicija. Sa druge strane, scenarista uspeva da odnos između ljupke Rangiku i naprasitog Yasabura učini uverljivim, otkrivajući poneki detalj iz njihovih prošlosti i skriveni motiv misije glavne junakinje.

Tehnički posmatrano, anime je u skladu sa godinom nastanka, mada briljantnim crtežom, načinom senčenja i izgledom pozadina, asocira na devedesete. Takayina opsesija jesu oči u krupnom planu i snažnom emocijom izobličena lica, na granici sa neljudskim, dok se kao najupečatljiviji detalj izdvajaju Manajirijeve ekstremno izdužene obrve. Animacija je odlična, a njen kvalitet dolazi do izražaja u scenama krvavih okršaja koji, kao i u svim sličnim ostvarenjima, prkose zakonima fizike. Posebno zanimljiv je koncept kontrole marioneta posredstvom tanušnih, gotovo nevidljivih struna, koje naizgled krhka princeza nosi u prtljagu na leđima, višestruko većem i težem od nje. Muzički skor Kaoura Wade (Ninja Scroll, Gilgamesh, Cashern Sins) inspirisan je japanskim folklorom i kao takav nenametljivo se uklapa u istorijsko okruženje.

Ukoliko nemate ništa protiv animiranog nasilja (i izlišnog slapstick-a), Karakuri no Kimi će vas sigurno zabaviti, uprkos izlizanosti teme koju obrađuje.

11 Dec 2012

Szerelmem, Elektra (Miklós Jancsó, 1974)


U sam vrh obimne filmografije još uvek aktivnog Miklósa Jancsa većina kritičara obično ubraja očaravajuća i neosporno značajna, ali uglavnom nepristupačna ostvarenja kao što su Szegénylegények (Okupljanje, 1965), Csillagosok, katonák (Crveni i beli, 1967) i Még kér a nép (Crveni psalm, 1972). Međutim, daleko smeliji, prefinjeniji, univerzalniji i uzbudljiviji eksperiment od pobrojanih jeste parabola o zloupotrebi moći Szerelmem, Elektra (aka Elektreiea / Elektra, ljubavi moja), idiosinkratična adaptacija istoimenog dramskog komada Lászla Gyurka, koji u drevni mit uvodi radikalne izmene.


Kroz nekonvencionalnu priču o osveti, koju iz Antičke Grčke premešta u stepsko područje rodne zemlje, reditelj poziva na neprestanu pobunu protiv ugnjetavača, tvrdeći da je jedini način za gušenje tiranije prevazilaženje straha, odnosno suočavanje sa smrću i istinom. Likom nemilosrdnog, ali nesigurnog despota Egista (József Madaras), koji smatra da je sloboda za običnog čoveka opterećujuća, Jancsó vrlo jasno ukazuje na tadašnji komunistički režim, dok u naslovnoj junakinji (Mari Törőcsik), i njenom bratu Orestu (György Cserhalmi) otelovljuje besmrtni duh revolucije. Potlačene ljude iz naroda on predstavlja kao stado bojažljivih ovaca, koje kontroliše nekolicina Egistovih podanika naoružanih bičevima. Kada ih kralj ohrabri da ga otvoreno kritikuju, obećavajući da neće biti odmazde, oni pribegavaju beskrajnom ulizivanju - svi mu se u glas, kao hipnotisani, zahvaljuju za izdašnu žetvu, bogat porod i lepe snove, uzdižući ga u nebesa. Odvažnu i samouverenu Elektru, koja uporno odbija da zaboravi prošlost, smatraju ludom, a na njene reči zatvaraju uši, nastavljajući da se kreću linijom manjeg otpora i mirno žive u lažima.


Impresivna snaga ovog alegoričnog "političkog mjuzikla", koji počiva na folklornom nasleđu Mađara, podsećajući na hiperstilizovani paganski ritual, leži u svega dvanaest dugih, precizno odmerenih i brižljivo uslikanih kadrova-sekvenci. Njihova zadivljujuća kompleksnost uhvaćena je kamerom spretnog Jánosa Kendea, a ogleda se u elegantnoj koreografiji pokreta ne samo glavnih glumaca, već i nekoliko stotina statista. (A često se stiče utisak da se čak i životinje povinuju zakonima velelepne kompozicije.) Naglašena teatralnost, uz asketske kostime i svedenu scenografiju, doprinosi stvaranju uzvišene i svečane atmosfere. Jedan za drugim nižu se nezaboravni prizori simboličkih značenja, u čijoj srži je ples kao dopunsko sredstvo komunikacije. Povorka konjanika nazire se u gustoj magli. Kolo žena spušta se niz brdašce prekriveno svećama. Obnažene devojke sa oslikanim telima kupaju se u krvi. Poraženi i poniženi Egist primoran je da balansira na velikoj kamenoj lopti. Crveni helikopter u ulozi "žar-ptice" spušta se u namerno anahronističkoj završnici kojom Jancsó poručuje da je u sedmoj umetnosti apsolutno sve moguće...

10 Dec 2012

Paradoks br. 17

    PARADOKS BR. 17: NEMA VIŠE PUNOG MESECA,
JER JE NOĆ PROGUTALA ŽVAKU

    Sedela je sama za crnim pultom pored izloga, pijuckajući već ohlađeni čaj od kamilice. Toliko se zadubila u posmatranje prolaznika pod sivim kabanicama, da nije ni primetila kada joj je prišao obnaženi mršavi mladić. Par minuta stajao je nepomično, nadajući se da će ona osetiti njegovo prisustvo, ali uzalud. Učinilo mu se da je zauvek izgubljena u gustoj šumi misli natopljenih kišom.
    “Izvini…” – obratio joj se, “… kako se zoveš?”
    Zureći i dalje u nepreglednu masu obezljuđenog mesa, odgovorila je: “Ne sećam se. Moje ime je ispalo tokom strašnog kijameta i sada je verovatno zavejano lanjskim snegom.”
    “Ja sam Hus Sitris.” – ispružio je desnu ruku. “Majka je predvidela da ću te ovde naći.”
    Okrenuvši se ka njemu, odmerila ga je sažaljivim pogledom i stisnuvši mu šaku, izustila je: “Drago mi je.” Spazivši da drhti, upitala ga je: “Da li ti je hladno?”
    “Jeste… malo.” – uhvatio se za levu nadlakticu i stisnuo je.
    Ustala je sa visoke barske stolice i svukla se, otkrivajući crni čipkasti veš i prugaste čarape.
    “Evo, uzmi. Meni ionako nije potrebna. Mogu ja i ovako.”
    “Hvala.” – obukao je dugu, zelenu haljinu koju mu je ponudila i seo. Čoja od koje je bila sačinjena oživela je i obavila mu celo telo poput oklopa.
    “Gle!” – uskliknula je. “Kako si to uradio?”
    “Kako sam šta uradio?”
    “Pa, taj… preobražaj.”
    “A, to! Ma ništa posebno, umem ja i bolje.”
    “Stvarno?”
    “Oca mi. Ako mi dozvoliš da te odvedem odavde, pokazaću ti.”
    “Zašto da ne? Kuda me vodiš?”
    “Nek bude iznenađenje.” – uzeo je skoro praznu keramičku šolju i prosipao na pod onaj gutljaj tečnosti što se u njoj zadržao, a onda ju je protrljao između žuljevitih dlanova. Tanak mlaz krvi potekao je sa dna i, skrenuvši prema njenim nogama, uspuzao joj se uz potkolenice i obmotao oko kolena. Oči joj se zacakliše od uzbuđenja, a riđa kosa poče nekontrolisano da raste… Anđeli donesoše makaze.

***
    Ispred zida od žute cigle bila su postrojena i debelim konopcima vezana tri oniža delikventa sa fantomkama i ćelavi, gojazni gospodin u prugastom odelu. Četiri strelca, maskirana u minotaure, sa zapetim lukovima, nestrpljivo su iščekivala naredbu zamenika komandanta streljačkog voda, odnosno plavokose devojčice bez lica. Dok su se preznojavali od silnog krzna na sebi, ona je ponovo morala da proveri da li osuđeni skrivaju nešto u džepovima…

***
    Spavali su na rosnoj livadi ograničenoj bodljikavom žicom, na koju su se nahvatale loptice od ptičjeg paperja. Na vrhovima drvenih stubića bele čaplje svile su gnezda i ostavile jaja gladnim gavranima na čuvanje, pošto ovi ionako nisu imali šta da rade. Graktali su glasno i probudili Husa i misterioznu devojku, koja mu se privila uz grudi.
    “Jesi li nešto lepo sanjala?” – osmehnuo joj se i ona mu je uzvratila.
    “Jesam. Sanjala sam pokojnike koje sam nekoć volela. Uskrsnuli su da me pozdrave. Poslednji put.”
    “Zašto misliš da je poslednji?”
    “Plakali su. To se ranije nije dešavalo.”
    “Možda bi trebalo da pronađemo klinove i zakucamo ih tamo gde su sahranjeni… A možda bi trebalo da zaboravimo sve njihove reči i bacimo zaborav na dno bunara, onog u kome živi hiljadugodišnja sirena*.”
    Pridignuvši se i dočekavši krupnog leptira na kažiprst, skrenula je sa teme o kojoj su razgovarali.
    “Baš je mirno. Želim da zauvek tako ostane.”
   Obgrlio ju je oko struka i cmoknuo u rame koje je mirisalo na detelinu. “I ja bih to želeo, ali se bojim da će uskoro baciti bombe na nas.”
    “Ko?”
    “To već ne znam. Nažalost, nisam nasledio proročke moći…”
    Uživali su u tišini i jedno u drugome još šest dana. Sedmog su se na sinjem nebu pojavile dve čelične piramide, lebdeći sa vrhom nadole. Obe su ispustile po zrak svetlosti i preobratile ih u obične smrtnike. U posrnuli sumrak doletela su burad za čuvanje rakije i raskomadala ih projektilima u obliku CRT monitora. Ubrzo potom reinkarnirali su se u glogovo žbunje, ne dozvoljavajući ni obrijanoj kozi, niti dlakavom jarcu da ih obrste.

***
    “Pali!” – uzviknula je kao što bi i svaki iole vešti trbuhozborac.
  Bikoglavi odapeše strele i one se zariše u prepone četvorice Samozvanih Pravednika. Otada pa do kraja vremena ribe su se kuvale bez soli, deca su se igrala bez lutaka, babama su novorođenčad pevala uspavanke i niko nije umeo da objasni jutra ulepljena medom, ni da sastavi mozaik na kome je bio naslikan Nevidljivi Čovek…
-------------------------------------------------------------------------------------------

7 Dec 2012

Dae gi eui wang (Sang-ho Yeon, 2011)


Dugometražni prvenac Sang-hoa Yeona pripada grupi onih animiranih filmova od kojih bi se najmlađi naraštaji traumatizovali, a poseduje razornu oštrinu kakvu u poslednje vreme dela japanskih animatora lagano gube (čast izuzecima). Surova priča o vršnjačkom zlostavljanju i dalekosežnim posledicama istog govori o ljudima kao zverima i sadrži kritiku poremećenog društvenog sistema, u kome pripadnici elite mogu da rade što god im je volja i da pri tom prolaze nekažnjeno. 


Dae gi eui wang (Kralj svinja) započinje šokantnom kadrom, u kome vidimo leš zadavljene žene, čime se uspostavlja uznemirujuća atmosfera. Suprug i ubica nesrećnice, Hwang Kyung-min, uspešni je biznismen koga proganja duh prošlosti. Od privatnog detektiva dobija broj telefona starog prijatelja Junga Jong-suka, propalog (i agresivnog) pisca iz senke, i zove ga na razgovor koji priželjkuje da obavi već petnaest godina. Uz večeru i poneku čašicu pića, oni se nerado prisećaju srednjoškolskih dana - neprestanog maltretiranja i samouverenog Kima Chula, koji je imao dovoljno hrabrosti da se suprotstavi (povlašćenim) siledžijama, zasluživši "titulu" iz naslova...


Vodeći nas kroz mučni period života dvojice adolescenata sve do otkrivanja njihove najmračnije tajne, Yeon vešto barata retrospektivnim scenama, na kojima počiva jednostavna, ali efektna narativna struktura. Iako istražuje često obrađivanu temu i primenjuje već oprobanu formulu, polazi mu za rukom da isporuči sasvim solidan, a donekle i autentičan film. Brutalni režim koji vlada u učionici kao instituciji nasilja, delimično zahvaljujući indiferentnosti nastavnog kadra i roditelja, autor predstavlja kroz podesnu metaforu - imućni su poput voljenih "pasa", koji se hrane siromašnim "svinjama", korisnim jedino kada su mrtve. Gorke uspomene protagonista uokviruje misterijom, pružajući razrešenje u završnici, a naglašava kratkotrajnim košmarnim ispadima, koji odražavaju duboke psihičke ožiljke. Uvođenjem moralno ambivalentnog Chula, čija svirepost deluje zastrašujuće, dotiče se i geneze zla, koje njegov "antiheroj" smatra preduslovom za sticanje moći. "Ako ne želite da živite kao gubitnici, morate postati čudovišta." - tvrdi prevremeno odrastao dečak u lekciji koju drži svojim uplašenim štićenicima.


Ono što dramu čini uverljivom jeste odlična glasovna gluma - reklo bi se da su Južnokorejci uzimali časove od kolega iz Japana. Intenziviranju njene turobnosti doprinosi groteskno realističan dizajn likova, čija su lica neretko izobličena gnevom i mržnjom, iznoseći unutrašnju ružnoću na videlo. Svedenom paletom boja dominiraju nijanse sive, smeđe tamnoplave i maslinastozelene, oslikavajući situaciju beznađa, depresivno okruženje i talase uzburkanih emocija koji zapljuskuju gledaoca. Izvedena tehnikom cel-shading-a, animacija ume da deluje sirovo i kruto, ali se Yeonu na tome ne može zameriti, budući da je na raspolaganju imao vrlo skroman budžet, a postigao vrhunsku likovnost. Kao najimpresivnije izdvajaju se scene Jong-sukovih halucinacija, tokom kojih se odigravaju monstruozne transformacije ili mu se podsmeva duh izbodene mačke.

Promišljeno i na sebi svojstven način artistično, ali bolno, grubo i neprijatno, ovo ostvarenje najverovatnije neće naći put do šire publike. Međutim, takvo kakvo jeste, ono ima da ponudi više od pukog osvrta na grozote koje su maloletnici u odsustvu kontrole spremni da prirede...

6 Dec 2012

Holy Motors (Leos Carax, 2012)

U ime karoserije i akumulatora i svetog motora, amin. Ovako bi otprilike glasila molitva u alternativnom svetu koji Leos Carax poput visprenog maga dočarava u svom najnovijem ostvarenju i koji je vrlo blizak našem, obavijenom sve debljom skramom patvorenosti. Prevlast izveštačenog nad prirodnim, odnosno virtuelnog nad stvarnim, rediteljeva je osnovna, ali ne i jedina preokupacija. Referentan, prividno nenarativan i nekoherentan, a iznad svega osvežavajuć Holy Motors jeste film o slatkim lažima od kojih je satkana sedma umetnost, ali se može (a ne mora) sagledati iz drugačijih uglova.


Briljantni Denis Lavant tumači enigmatičnog gos'n Oscara, koji se vozi ulicama Pariza u beloj limuzini, preobražavajući se usput u nekoliko likova i odlazeći na "sastanke" po nalogu izvesne Agencije. Unutrašnjost vozila, kojim upravlja njegova verna i brižljiva šoferka Céline (veteranka Edith Scob), služi kao šminkernica i garderoba, delujući mnogo prostranije nego što bi trebalo. Sjajne maske i Lavantova bravurozna gluma čuda čine, pa on s lakoćom preuzima ulogu uglednog bankara, obogaljene prosjakinje, mocap modela, riđobradog ludaka, strogog oca, vođe uličnih harmonikaša, plaćenog ubice i žrtve koju ovaj poznaje, kao i starca na samrtničkoj postelji. Podršku mu, između ostalih, pružaju seksepilna Eva Mendes, kao manekenka Kay M u (vrhunskoj!) vinjeti "Lepotica i zver", i odlična Kylie Minogue kao "koleginica" Jean u sekvenci inspirisanoj klasičnim mjuziklima.


Kada na grad svetlosti padne noć i radni dan se završi, gledalac i dalje nije siguran ko je (i šta je) Oscar zapravo, iako je u svakom od pobrojanih "života" maksimalno uverljiv. Da se samo pretpostaviti da je on glavni junak nekakve ultimativne video igre (pod nazivom The Sims: Purgatory, na primer), koja funkcioniše na operativnom sistemu MacroCosm Windows 777 (ili 666), instaliranom na imaginarnom računaru dokone više sile. A možda je i znatiželjno božanstvo koje pokušava da shvati čoveka savremenog doba, pa silazi na Zemlju (ili stvara njenu repliku), ne bi li isprobalo ljudsku kožu i poigralo se, sa sebi srodnima, na surovom terenu... Kako god bilo, ovaj lucidni sinematski san, divlja i hipnotišuća vožnja kroz maestralno osmišljene epizode, neprestano iznenađuje i ostavlja neizbrisiv trag u sećanju.


Apsurdan, bizaran, napet, apstraktan, groteskan, tužan, komičan, melodramatičan i perverzan Holy Motors intrigantna je misterija koja u sebi sadrži elemente više žanrova, a spada u red onih dela koja zahtevaju strpljivog gledaoca, oslobođenog predrasuda. Neospornom vizuelnom lepotom impresionira već od nadrealnog uvoda u kojem Sanjar otvara tajni prolaz ka bioskopskoj sali, pa sve do fantastičnog epiloga koji će vam verovatno izmamiti osmeh na lice. Caraxova beskompromisnost i doslednost ličnim opsesijama, rečju su zapanjujući, baš kao i kod svih značajnih autora. Po smelosti, neizbežno je poređenje sa pojedinim Francuzima koji su obeležili XX vek, pa se nameće sledeće pitanje: Da li je ovo najava za Nouvelle Vague ver. 2.1 ili tek usamljeni slučaj beskrajno maštovite ekstravagance?

5 Dec 2012

The Cranberries / Hala Sportova / 04.12.2012.

Baš kao što kaže naslov B-side-a koji su izveli u okviru MTV Unplugged nastupa sredinom 90-ih, juče je prohujalo. U nepovrat. Da mogu, vratio bih vreme da onih nezaboravnih sat i četrdesetak minuta doživim makar još jedanput. Prepuna Hala sportova i The Cranberries na bini delovali su na trenutke nestvarno, poput Snova. Vratila su se sećanja na devedesete koje su zahvaljujući njihovoj muzici bile podnošljivije i setio sam se kako sam kasetu Bury the Hatchet kupio tokom vazdušne opasnosti. U nekoliko navrata, zastala mi je knedla u grlu...

Pošto sam ranije odgledao snimak koncerta u Parizu, koji je bend objavio na DVD-u Beneath the Skin, znao sam šta otprilike mogu da očekujem, a moja očekivanja su nadmašena, jer drugačiji je osećaj biti na licu mesta. Momci su bili u punoj formi, uključujući i multiinstrumentalistu kao pojačanje, a devojka koja je pevala prateće vokale zaslužuje ogromne pohvale. Svojim specifičnim glasom, koji ume da bude i anđeoski nežan i neobično snažan, (ponovo plava) Dolores O'Riordan (ili Doki, kako smo je moja najbolja drugarica Milena i ja od milošte zvali u srednjoškolskim danima) pokazala je da i dalje važi za jednu od najizuzetnijih pevačica u alternativnim vodama. I ma koliko otrcano zvučalo, pevala je svim srcem, prenoseći emocije na publiku, a kretala se poput devojčurka od dvadesetak godina. (Za one koji ne znaju, žena je već zašla u četrdesete).

Sve pesme izvedene su sa istim žarom, bilo da je reč o hitovima, po kojima ih većina prepoznaje i koje su prisutni najbučnije pozdravili, ili manje poznatim numerama, kao što su (meni veoma drage) Sunday i How (sa prvenca Everybody Else Is Doing It, So Why Can't We?), balada Twenty One (No Need to Argue), vesela Desperate Andy (sa već spomenutog Bury the Hatchet) ili melanholična Show Me the Way, koja se nalazi na poslednjem studijskom albumu Roses. Iako mi je pomalo žao što nisam čuo Daffodil Lament, Electric Blue Eyes, Delilah, This Is the Day i Shizophrenic Playboy, više nego zadovoljan izašao sam iz Hale sportova, primetivši u gomili isključivo nasmejana lica. (Od prevelike želje da ih čujem uživo, nije mi zasmetala ni problematična akustičnost objekta, na koju mi je skrenuta pažnja.)

Prilikom povratka, na putu od Beograda do Niša, sve vreme sam razmišljao o njima, uprkos "stvarima" drugih izvođača koje su se čule sa mog MP3 plejera, a u glavi mi još uvek odzvanjaju Linger, I Can't Be With You, Zombie, Salvation, Animal Instinct, Promises, Analyse...


2 Dec 2012

Chūmon no Ōi Ryōriten (Tadanari Okamoto, 1991)

Višestruko nagrađivani Chūmon no Ōi Ryōriten (The Restaurant of Many Orders) labudova je pesma nezavisnog animatora Tadanarija Okamotoa. Dovršena je i objavljena godinu dana nakon njegove smrti, zahvaljujući Kihachiru Kawamotu, majstoru stop-motion animacije i bliskom prijatelju autora. Adaptacija je kratke priče Kenjija Miyazawe, čiji su život i dela inspirisali brojne animee (između ostalih, Ginga Tetsudō no Yoru i Ihatōbu gensō, Kenji no haru), a predstavlja svojevrsnu probu za dugometražni prvenac koji Okamoto, nažalost, nije mogao da snimi.

Nakon što u lovu na jelene ostanu bez pasa, dvojica prijatelja nailaze na usamljeni restoran "Divlja mačka" posred šume. Umorni i gladni, ulaze unutra, uzaludno se nadajući da će ih ugostiti ljubazno osoblje i ponuditi im ukusan obrok. Umesto toga, tamo ih očekuje nekoliko neprijatnih iznenađenja, putem kojih enigmatični domaćin nastoji da im boravak učini što košmarnijim...

Kao što se na osnovu sinopsisa da pretpostaviti, ovo ostvarenje istražuje nezavidnu situaciju u kojoj lovac postaje lovina, i to u formi fantazmagorične misterije sa elementima crnog humora i horora. Budući da je u potpunosti oslobođeno dijaloga, Okamoto se u ispredanju narativa prevashodno oslanja na slike i nešto malo reči sa upozoravajućih natpisa koje "protagonisti" uporno ignorišu. Rukovodeći se pravilom da nikad ne ponavlja ono što je ranije radio, on ovde želi da postigne izgled pokretnih bakroreza. Iz tog razloga, u pomoć poziva Reiko Okuyamu, jednu od prvih žena u anime-industriji, koja se baš u to vreme posvećuje tehnici graviranja bakarnih ploča. Specifičnim senčenjem, koje podražava grebanje po metalu i daje određenu dubinu crtežu, ona uspeva da ostvari rediteljevu zamisao, a rezultat eksperimenta je očaravajuća vizuelizacija. Ogromna pažnja posvećena je detaljima, što je naročito očigledno u oslikavanju prirode, a među najupečatljivijim scenama, pored zlokobnog plesa u završnici, izdvaja se ona u kojoj se komadi slomljenog stakla preobražavaju u leptirove. U kombinaciji sa uznemirujuće disonantnom muzičkom pratnjom, dominantni smeđi tonovi doprinose stvaranju turobne i donekle sablasne atmosfere... Chūmon no Ōi Ryōriten je nezaboravan dvadesetominutni doživljaj.

@ youtube: part 1 / part 2

1 Dec 2012

Clover (Kitarō Kōsaka, 1999)


Distopijska fantazija (+ drama) Clover, koja je poslužila i kao video spot za pesmu džez pijanistkinje Ichiko Hashimoto, zasnovana je na istoimenoj mangi grupe CLAMP, koju čine četiri dame odgovorne i za sjajni, apokaliptično intonirani serijal X. Budući da je u nepunih sedam minuta bilo nemoguće obraditi priču koja se proteže na četiri sveske, ona predstavlja (vrhunsku!) reklamu za originalno delo koje, prema rečima kolumnistkinje Rike Takahashi, pruža doživljaj jednak gledanju filma na papiru.

Poetična minijatura melanholično nadrealne atmosfere usredsređuje se na anđeloliku devojku Sū i bivšeg vojnika Kazuhika, koji bi trebalo da je otprati do Parka Vila (Fairy Park), gde će ona navodno pronaći svoju sreću i konačno se osloboditi okova usamljenosti. Inače, Sū je jedna od "Detelina", mladih ljudi koji poseduju natprirodne sposobnosti, te su zato žigosani tetovažom u obliku naslovne biljke. Pošto je njena moć superiornija od drugih ("srećnica" je označena sa četiri lista), nalazi se u izolaciji pod prismotrom vlade koja strahuje da je neko može iskoristiti u cilju ugrožavanja nacionalne bezbednosti.

U nelinearnom narativu prepliću se tragična ljubav, misterija, čežnja i smrt, a predivna animacija i eterična muzička pratnja nabijeni su snažnim emocijama, nadomešćujući opravdano okrnjenu karakterizaciju dvoje glavnih junaka. Prepoznatljiv dizajn likova (izražajne oči, trouglasta lica, vitka tela) odlikuje se visokim nivoom detalja i odiše neprikosnovenom elegancijom, dok paletom boja dominiraju zagasite nijanse tamnoplave, braon i bež. Prisustvo kompjuterski generisanih segmenata u raskošnim pozadinama nimalo ne oduzima od njihove lepote. Umirujuć, opojan, vazdušast i erotičan glas Hashimotove, kojim ova umetnica neodoljivo podseća na Julee Cruise, uljuljkava vas u stanje nalik prijatnom snu iz koga ne želite da se probudite...

  

25 Nov 2012

Vrata ka Nepovratu

 Usamljenost. Halucinacija? Nada. Smrt?

(klikni na sliku za uvećanje)

19 Nov 2012

Hua Pi Er (Wuershan, 2012)


Talentovana glumica i pevačica umirujućeg glasa Xun Zhou vraća se i briljira u ulozi prepredene demonke (drevnog duha lisice) Xiaowei, koja se nakon petstogodišnjeg zatočeništva pod ledom budi zahvaljujući "ptičici" Que'er (preslatka Mini Yang). Zajedno sa novostečenom prijateljicom kreće u potragu za ljudskim srcima, koja mora da proždire kako bi sačuvala formu zavodljive lepotice, priželjkujući da pronađe osobu koja će se dragocenog organa dobrovoljno odreći i tako joj omogućiti da postane smrtnica. Igrom slučaja nailazi na princezu Jing (odlična Zhao Wei), koju je u ranoj mladosti napao medved, unakazivši joj deo lica, i koja je uprkos klasnim razlikama, zaljubljena u generala Huo Xina (solidni Chen Kun). Međutim, mladi oficir uporno potiskuje emocije, okrivljujući sebe za nesreću, te Xiaowei iskorišćava priliku da na njega baci čini, nudeći faustovsku pogodbu nesrećnoj plemkinji...

Bajkovita, epska i melodramatična priča o neuzvraćenoj ljubavi, istinskoj lepoti i iskupljenju predstavljena je u formi parabole o onome što čoveka čini čovekom, posredstvom opsesija obeju glavnih junakinja. U gorenavedenom sinopsisu samo delimično je otkrivena, a sadrži i dva podzapleta. Prvi uključuje komično-simpatični odnos Que'er i trapavog lovca na demone Pang Langa (Feng Shaofeng), a drugi se usredsređuje na (imaginarno) kraljevstvo varvara Tian Lang, čija surova vladarka je, uz svesrdnu pomoć plemenskog vrača (teatralni Fei Xiang), naumila da rođenog brata oženi Jing. Budući da je Wuershanu ovo tek drugo dugometražno ostvarenje (a sa prvencem se, sudeći po kritikama, nije proslavio), sasvim solidno se snalazi sa sporadično neuravnoteženim scenarijom. Uglavnom je siguran u organizaciji narativa, uspevajući da uz neznatne oscilacije održi pažnju gledaoca sve do katarzične završnice, pa mu se može oprostiti što ponekad pribegava slow-motion-u tamo gde za istim nema potrebe.

Za razliku od kolega-zemljaka koji nas svojim istorijskim spektaklima (kao što je, recimo, Curse of the Golden Flower Yimoua Zhanga) vraćaju u alternativnu prošlost, on odlučuje da, za potrebe eskapističke fantazije, stvori fiktivan svet koji počiva na sopstvenim pravilima. Oslobođeni prostorno-vremenskih ograničenja, članovi kreativnog tima puštaju maštu sa lanca i, kombinujući uticaje kineske, japanske, hunske, turske, indijske i tibetanske kulture, donose inovativna dizajnerska rešenja. Raskošna vizuelizacija podržana je kompjuterskom animacijom, a inspirisana eteričnim ilustracijama čuvenog Yoshitake Amana. Melanholične poglede Amanovih likova glumci uverljivo "skidaju", mada se odlike njegovog idiosinkratičnog stila ogledaju i u ekstravagantnim kostimima zasićenih boja i podjednako upečatljivoj scenografiji kojom dominiraju prirodni tonovi. Gotovo svaki kadar slatkiš je za oko, a velika pažnja posvećena je čak i uvodnoj špici u kojoj kao da oživljava neki mastilom oslikani svitak. Wuershan fetišizuje podvodne snimke, a kao neočekivani začin koristi malo groteske i erotike, čineći scene zamene kože između Xiaowei i Jing nezaboravnim. Očaravajuće slike suptilno su prožete klasičnim orkestracijama sa elementima tradicionalne muzike Kine.

Uprkos izlizanosti obrađenih tema i zanemarljivim nedostacima, multižanrovski Hua Pi Er (Painted Skin II, aka Painted Skin: Resurrection) jedan je od retkih slučajeva superiornijih nastavaka. Ukoliko mu se u potpunosti prepustite i dozvolite da vas odvede daleko od ružne stvarnosti, užitak je zagarantovan.

14 Nov 2012

Momo e no Tegami (Hiroyuki Okiura, 2011)


Iako je tokom skoro tri decenije duge karijere samo dva puta seo u rediteljsku stolicu, Hiroyuki Okiura se kao animator i dizajner likova može pohvaliti impresivnim rezimeom koji, između ostalih, sadrži naslove kakvi su Akira, Record of Lodoss War, Hashire, Melos!, Magnetic Rose (iz omnibusa Memories), Ghost in the Shell, Blood: The Last Vampire i Paprika. U anime industriju ušao je bez akademskog obrazovanja, a cenjen je zato što ogromnu pažnju posvećuje detaljima. Njegov prvenac, izvanredni Jin-Roh: The Wolf Brigade, osvojio je nekoliko nagrada, ali ga slava nije usmerila ka hiperprodukciji. Svoje drugo dugometražno ostvarenje planirao je čitavih sedam godina, želeći da oko sebe okupi najtalentovanije kolege, a uloženo vreme i trud dali su sjajne rezultate.

U Pismu za Momo Okiura se udaljava od mračnog distopijskog okruženja i, stupajući na teren Hayaa Miyazakija, isporučuje vrhunsku dramediju sa izraženim elementima fantazije i avanture. Pronicljiva, slojevita i emotivna priča o odrastanju i sazrevanju usredsređuje se na introvertnu jedanaestogodišnjakinju Momo koja se, nakon očeve pogibije u brodolomu, seli iz Tokija u porodičnu kuću na udaljenom japanskom ostrvcetu Shio, gde je njena majka odrasla. Sve što joj je od oca ostalo jeste list papira na kome piše "Draga Momo". Razmišljajući o tome šta je hteo da joj poruči i preturajući po glavi gorko sećanje na njihovu poslednju raspravu, duge letnje dane provodi u usamljenosti, sve do susreta sa trojicom đavolaka koji oživljavaju sa ilustracija iz stare knjige, pronađene na tavanu...

Istražujući poljuljan odnos glavne junakinje prema majci, vršnjacima i samoj sebi, poteškoće u prilagođavanju novoj sredini i suočavanje sa gubitkom jednog od roditelja, autor pokazuje da čak i izlizane teme, obrađene temeljno i sa ljubavlju, umeju da deluju sveže. I kao pripovedač i kao reditelj, on je staložen, prefinjen, pedantan i precizan, te ispreda promišljen narativ i donosi uverljive i simpatične likove, vraćajući gledaoca u period detinjstva. Veštim umetanjem natprirodnih sila iz raskošne japanske mitologije u mirnu svakodnevnicu običnih ljudi, pridružuje se najistaknutijim tvorcima u oblasti magijskog realizma. Osim što nestašnim i prijateljski nastrojenim "demonima" dodeljuje uloge dežurnih šaljivdžija, Okiura ih, čini se, predstavlja i kao otelovljenje pritajenih aspekata Momoine ličnosti. Uz njihovu pomoć, devojčica se budi iz učmalosti, uviđajući neprocenjivu vrednost porodice i prijatelja. Značajan doprinos besprekornoj karakterizaciji i životnosti protagonista (uključujući i brojne sporedne) pruža realističnost njihovih pokreta i grimasa, kao i iskrena gluma angažovanih seiyūa, na čelu sa mlađanom Karen Miyamom koja tumači naizgled razmaženu, a zapravo ljupku Momo.

Kvalitet vizuelizacije na zavidnom je nivou, što se i dalo očekivati od čuvenog animatorskog studija Production I.G. U apsolutno svakoj sceni uočljive su velelepnost, fluidnost i superiornost tradicionalne, ručno rađene animacije, neokrnjene minimalnim prisustvom kompjuterski generisanih slika. Nadgledanje iste povereno je Masashiju Andu, koji je u prošlosti sarađivao sa Konom (Tokyo Godfathers, Paprika), i Miazakijem (Princess Mononoke, Spirited Away), dok umetnička režiju potpisuje Hiroshi Ohno (Hashire, Melos!, Spring and Chaos, Le chevalier D'Eon, Hells Angels). Bilo da je reč o talasanju nečije kose, dijalogu tokom večere, kupovine ili okopavanja bašte, jurnjavi izazvanoj otmicom divljih prasića ili kupanju lokalnih klinaca ispod mosta, Momo e no Tegami je prava milina gledati. Okiurin minuciozan dizajn i meke pastelne boje, u pratnji nežnih i nenametljivih instrumentala Mine Kubote, stvaraju toplu, opuštajuću i umirujuću atmosferu.

Uprkos činjenici da počiva na oprobanoj formuli i da je namenjen široj publici, ovo je jedan od najboljih animiranih filmova u poslednjih nekoliko godina, što zbog ravnoteže ostvarene na relaciji stil-sadržina, a što zbog jednostavne, ali efektne magije kojom zrači.

12 Nov 2012

Dyret (Malene Choi Jensen, 2011)

Yin Yin je mladi crni mačor, čija majka gubi život u nesreći tokom bekstva iz uništenog velegrada. Prepušten samom sebi, on kreće na neizvesno putešestvije, tokom kojeg nailazi na napušteno selo. Iako na prvi pogled deluje kao mirno mesto za odmor, pod mesečevom svetlošću ono pokazuje svoje pravo lice, sa osmehom smrti...

Prema opisu sa zvaničnog sajta producentske kuće Zentropa, Dyret (Životinja) govori "o potrazi za izgubljenom (majčinskom) ljubavlju, koja Yin Yina odvodi sve dublje u tamu, dok u njoj ne pronađe božansku svetlost". Eliminisanjem ljudskog faktora, Jensenova dobija na originalnosti priče - njen igrani prvenac pionirski je primer (poetične i emotivne) postapokaliptične fantazije u kojoj je glavna uloga poverena pripadniku mačijeg soja. Prateći svog usamljenog junaka u lutanju po ruševinama napredne civilizacije i pažljivo birajući najuverljivije među snimljenim sekvencama, ona uspeva da ga profiliše kao punokrvnog lika i verno dočara stanje u kome se nalazi, pri čemu izaziva gledaočevu empatiju. Turobnost pustoši prouzrokovane kataklizmom "uhvaćena" je prelepom monohromatskom fotografijom, koju dopunjuje odličan zvučni dizajn, stvarajući uznemirujuću, pomalo jezivu atmosferu. Iako traje svega desetak minuta, ovo ostvarenje je još jedan u nizu dokaza vitalnosti danske kinematografije.

7 Nov 2012

Z kao Zbunjena Zver

   Nedelja, lenja i bezbožna kao i sve prethodne. Probudio sam se u podne i propustio zakržljalo jutro. Pridigavši se iz kreveta, petnaestak minuta zurio sam u žućkastog insekta koji je pokušavao da se iskobelja iz paukove mreže. Uzalud utrošen trud…
   Sa politirane površine radnog stola kapala je krv divljeg zeca, isečenog na šnite. Pošto sam još uvek osećao gorušicu od preobilne večere, sa gađenjem sam odmerio one komade mesa i otišao do kupatila. Očešljao sam se od glave do pete i za svaki slučaj naoštrio očnjake i oba para rogova, jer su sveznajuće svrake stalno izveštavale o pojavi bandita u Smaragdnoj Šumi Smeđih Listova. (Da, to je sasvim nelogičan naziv, ali bolji valjda nisu umeli da smisle.) Otkačivši dugi ogrtač od modroplave čoje sa čiviluka, uputio sam se ka Belinom domu.
    Njen dobroćudni, ali brzopleti otac, koji je od imućnog trgovca spao na ubogog stočara, primoranog da plaća sijaset poreza, prenoćio je na mom imanju pre nekoliko sedmica, obećavši (nevoljno) da će mi najmlađu kćer dati za ženu. Želeo sam da ga kaznim, jer je ubrao svetlucavu grimiznu ružu iz mog nagrađivanog vrta. Da me je prethodno uljudno pitao, iako sam ja zver, a ne čovek, možda bih mu pružio i kalemarske makaze, a ovako će morati da se odrekne najdražeg bića na svetu. Matori je, inače, važio za veštog pripovedača, tako da je detaljan opis njegove mezimice na mene ostavio snažan utisak.
    Blaga nervoza stvarala mi je i leptiriće i zunzare u stomaku i izazivala lažnu vrtoglavicu, te sam sa grane koja me je opaučila po čelu otkinuo nezrelu vilu i odgrizao joj batak. Jadnica je glasno vrisnula i odmah sam pomislio da će biti mnogo kisela, ali je imala prijatno prokiseli ukus. Smazao sam je celu, ostavivši krilca za kraj. Pored Bare Blatnjače, doterane krastače držale su čas pevanja utovljenim prasićima iz buržujskih porodica. U njihovom nesnosnom kreketanju i groktanju jedva sam prepoznao Himnu Iluziju.
    Po dolasku u selo Mrtvo Puvalo dočekala su me bezuba deca čiji su široki osmesi podsećali na prazninu koja me je, kao podmukla kučka, izjedala iznutra. U njihovim blistavim pogledima nije postojala ni mrvica straha. Đubrad mala! Koji li im je bezobraznik dozvolio da budu onoliko hrabra?! Mekim i nežnim šačicama uhvatila su me za kandže i odvela do kuće moje buduće neveste.
    Na kapiji su stajala njena tri brata, preobražena u kamene statue kada je na mene bačena kletva, a na uzanom tremu sedela je ona, između starijih sestara. Došle su samo da bi videle za kakvu će spodobu Bela poći i ukitile se dragim kamenjem koje su dobile od glupih muževa. Toliko su se zlobno kezile da mi je došlo da im iščupam one silikonske, neukusno našminkane usne, ali sam uspeo da se obuzdam. Zapravo, obuzdala me je skromna Belina lepota – riđi uvojci, krupne svetlozelene oči, prćasti nosić, rumene jagodice poprskane pegicama i dugi, tanušni prsti kojima će mi svirati na orguljama. Čim me je ugledala, briznula je u plač, kao što bi i svaka nevina devojka čija sudbina je zapečaćena. Uzeo sam je u naručje i upitao je hoće li da se poslednji put pozdravi sa ocem. Odgovorila mi je da su ga živog i zdravog sahranili, jer je smatrao da ne zaslužuje ni pošteno da umre. Umalo suzu nisam pustio, ali nisam smeo da dozvolim slabosti da me savlada.
    Nosio sam je do predvorja, a ona je sve vreme ćutala kao zalivena. Obletale su nas crne golubice, a jedna od njih iskoristila je priliku da mi se posere na glavu. Belu sam smestio u prostranu odaju koja je pripadala mojoj pokojnoj dadilji, pošto su sve ostale bile u haotičnom stanju. Rekao sam joj da ću je posećivati svake noći i da će me češkati iza ušiju dok ne postane punoletna (za otprilike dvanaest meseci). Tek onda ćemo moći da produbimo odnos. Prvih dana plakala je bez prestanka, a onda je iznenada zaboravila na prošlost. (Posumnjao sam na Obliviscamin, ali tim tabletama je odavno istekao rok trajanja i nijedna nije nedostajala iz kutije.) Trudio sam se da u njenom prisustvu budem neupadljiv i makar simpatičan, što je za dlakavu gromadu od dva i kusur metra predstavljalo veliki izazov. Kupovao sam joj haljine od najfinijih tkanina, ali se nije dala razmaziti. Najčešće je oblačila onu u kojoj je došla, jednostavnog kroja, od nehabajućeg pliša boje fikusa. Svakog dana donosio sam joj bademe koje bi grickala uz šolju mleka i pazio da je ne ogrebem prilikom kupanja. Obećavala je da će mi izroditi tuce krznenih loptica, a ja bih je pomilovao po kosi i liznuo po čelu.
    Do zle čarobnice, koja me je proklela zbog neuzvraćene ljubavi, stigla je vest da sam pronašao istinsku sreću, uprkos svojoj grotesknoj pojavi. Bacila se sa najvišeg tornja napuštenog zamka i pri padu slomila vrat, što je izazvalo trenutnu smrt. Sa prestankom čini ponovo sam bio onaj neugledni mršavko koga jedino rođena majka (i poneka ludača) može da voli. Preneražena mojim novim, odnosno pravim izgledom, a razočarana osetnim smanjenjem spolovila i odsustvom rogova koje bi držala tokom našeg snošaja, Bela se zaključala u podrumsku ostavu i tamo provela nekoliko sati. Nakon što je izašla odatle, banula je u spavaću sobu i, sa ciničnim osmehom na licu, procedila je kroz blistavobele zube:
    “Dabogda te ujela Azatotova mušica!”
    Koji sekund kasnije, nešto me je pecnulo po obrazu.
  Ostatak večnosti hranio sam se potmulim mrakom i crvljivim ništavilom…

5 Nov 2012

Nic (Dorota Kedzierzawska, 1998)


Mlada i lepuškasta Hela, u bravuroznom tumačenju debitantkinje Anite Kuskowske-Borkowske, oličenje je brižne majke, odane i nežne žene. Međutim, Helin nasilni, nezainteresovani i neotesani muž Antoni (solidni Janusz Panasewicz) ne ume da ceni njene "svetačke" kvalitete (često akcentovane odgovarajućim osvetljenjem), a da problem bude još veći, oni žive u siromaštvu sa troje nestašne dece.

Saznavši da je po četvrti put zatrudnela, ona čini sve da to sakrije od Antonija, bojeći se da će je napustiti, i pokušava da se otarasi još uvek nerođenog čeljadeta, uprkos zakonskoj zabrani. U potrazi za osobom koja će je makar saslušati, stalno nailazi na nerazumevanje, da bi na kraju pribegla najdrastičnijem mogućem rešenju...

Iako priču zasniva na nemilom istinitom događaju, Kedzierzawska ulaže ogroman napor da tešku tragediju preobrazi u prefinjenu poemu, a svoju junakinju u žrtvu, odnosno mučenicu, koja će pridobiti gledaočeve simpatije. Rezultat tog smelog i uspešnog alhemičarskog procesa jeste idiosinkratična metadrama, koja se usredsređuje na vrlo krhku, društveno izopštenu i emotivno razorenu individuu. Insistirajući na prividnoj isprekidanosti narativa, svedenosti dijaloga, krupnom planu i sporadično iskrivljenim uglovima kamere, autorka pruža uvid u Helino poremećeno stanje psihe, dok su u zamišljenim pogledima glavne glumice jasno čitljivi izgubljenost, usamljenost i odsutnost, neizlečiva tuga, beskrajni očaj i podmukla bol.

Nepristupačan svet zastarelih vrednosti (nepokolebljivog patrijarhata), u kome je Hela zatočena delimično zahvaljujući i sopstvenoj pasivnosti, vešto je predstavljen oronulim stambenom blokom iz XIX veka, čiji atrijum je sav u rupama ispunjenim kišnicom, i klaustrofobičnim enterijerima koje, pored starog nameštaja, krase polumrak i prašnjavi vazduh. Blagi šok nastupa kada na osnovu određenih referenci shvatite da se film odvija u ne tako dalekoj prošlosti.

Promišljena kompozicija kadrova i upotreba prljavih nijansi zlatnosmeđe za oslikavanje okrutnosti života, Nic (Ništa) svrstavaju među vizuelno najmoćnija ostvarenja sedme umetnosti. Arthur Reinhart, direktor fotografije, čak i najbanalnije prizore iz svakodnevnice pretvara u velelepne tabloe, koji neretko poseduju simboličku vrednost. Jedna za drugom nižu se očaravajuće turobne slike, uokvirene avetinjskom tišinom ili melanholičnim skorom Michala Lorenca. Postignuta atmosfera istovremeno je eterična, opuštajuća i opterećujuća, poput lucidnog sna koji vas izjeda iznutra, ali svejedno ne želite da prestane...

3 Nov 2012

Jedan dan z'animacije

U maloj sali Niškog kulturnog centra, u okviru ciklusa Dani z'animacije Francuskog filmskog karavana, 1. novembra prikazano je pet nagrađivanih kratkometražnih i jedna dugometražna animacija. Njihov vrhunski kvalitet je, uz nesputanu kreativnost i neosporan talenat autora, došao do izražaja uprkos minornim tehničkim problemima, koji su bili najavljeni pre početka programa.

Čast da otvori manifestaciju pripala je vickastoj Logorami grupe H5. Imaginarni Los Anđeles poprište je akcionog krimića koji se preobražava u film katastrofe, skrećući na taj način pažnju na alarmantno stanje konzumerističkog društva. Kao što naslov nagoveštava, svi likovi i objekti predstavljeni su logotipovima čuvenih svetskih kompanija, aludirajući na našu svakodnevnicu, preopterećenu reklamama. Uloga negativca, krijumčara oružja, pripala je Ronaldu McDonaldu, dok dva Mišelinka (Bibenduma) tumače protagoniste, policajce na opasnom zadatku. Plastični cel-shading, koji u poređenju sa ostalim ostvarenjima iz selekcije deluje rogobatno, komplementaran je parodičnoj viziji trojice animatora - Alauxa, Crécyja i Houplaina.


Osmominutni Malban, nastao u saradnji Élodie Bouédec sa Arnaudom Demuynckom (Signes de vie), usredsređuje se na devojku Claude, koja sa majkom Olgom i mlađim bratom Simonom provodi odmor u kući na obali mora. Tamo ih posećuje ljubazni ornitolog Victor, čija namera je da poseti ostrvo naseljeno pticama o kome je u svojoj poslednjoj knjizi pisao Claudein počivši otac. Dolazak mladića budi nostalgiju i sećanja na detinjstvo prodiru u sadašnjicu... Ova poetična i meditativna drama elegično snoviđajne atmosfere govori o odsutnosti i suočavanju sa duhovima prošlosti, a odvija se usporenim ritmom, hipnotišući gledaoca gracioznošću i velelepnošću. Izvedena je primenom rotoskopije, a inspirisana nadrealnom umetnošću Paula Delvauxa, Balthusovom teatralnošću, romantičnim realizmom Aleksandra Petrova i statičnim teksturama anime serijala Gankutsuō. Ukoliko vam se ukaže prilika da eleganciju Malban-a doživite na velikom platnu, nemojte je propustiti, jer Bouédecova isporučuje čistu magiju.


Impresionistički etnografski dokumentarac Madagascar, carnet de voyage otvara putopisni dnevnik ispunjen skicama ilustratora Bastiena Duboisa, koji se tokom obilaska Madagaskara upoznaje sa bizarnim običajem lokalnog stanovništa. U pitanju je Famadihana, ceremonija "okretanja kostiju" koja podrazumeva iskopavanje ostataka leševa predaka i umotavanje istih u posebnu tkaninu (lambu), da bi se potom sa njima plesalo oko grobova. Rediteljeva radoznalost i fasciniranost bujnim pejzažima tuđine i gostoljubivim domorocima prenose se i na gledaoca, koji stiče utisak da je i sam turist na putešestviju po bivšoj francuskoj koloniji. Kombinujući različite tehnike (mastilo, kolaž, akvarelne i pastelne boje, između ostalih), Dubois maestralno oslikava život običnih ljudi, kao nešto mistično i uzbudljivo. Namernom nedovršenošću prefinjenih beleški podseća nas da čak i najlepše uspomene vremenom blede ili iščezavaju u potpunosti.


Crnohumorni Dix bavi se opsesivno-kompulzivnim ponašanjem, a delo je trija Bif, koji čine "digitalne poete" Jules Janaud, Fabrice Le Nezet i François Roisin. Glavni junak ove minijature je Mark (Ian Faure), koji je prestravljen od hodanja po linijama, pa se trudi da ih pri hodu izbegava, brojeći svaki korak. Pošto psihoterapija ne donosi željene rezultate, publika svedoči krvavom raščlanjivanju Markove ličnosti na pločniku koji nemilosrdno kažnjava njegove pokušaje da se suoči sa zabrinjavajućim poremećajem. Vešta kompjuterska obrada igrane forme i odličan zvučni dizajn intenziviraju snagu šoka, a briljantnom fotografijom Reynalda Capurra dominiraju sepija tonovi (u ordinaciji), odnosno modroplava i siva (u Markovom umu).


Satirični L'homme à la Gordini, koji potpisuje slobodoumni Jean-Christophe Lie, luckasti je omaž veselim sedamdesetim, a odvodi nas u predgrađe neimenovanog grada nekog alternativnog sveta, gde je uobičajeno da se ne nosi donji veš, niti pantalone, već samo gornji delovi odeće, čarape i cipele. Uz svesrdnu pomoć maskiranog pobunjenika koji vozi plavi R8 Gordini, Gospodin i Gospođa R pokrenuće radikalnu odevnu revoluciju, suprotstavljajući se monotonosti narandžastog totalitarizma. Odsustvom dijaloga i komičnim crtežom, ova provokativna, pomalo apsurdna i drska antikonformistička bajka podseća na stil Sylviana Chometa, sa kojim je Lie sarađivao na čuvenom Les Triplettes de Belleville.


Vrhunac večeri svakako je bila francusko-belgijsko-irska koprodukcija Brendan et le secret de Kells, inspirisana legendama o nastanku Knjige Kelsa (Leabhar Cheanannais), nacionalnog blaga Irske. Nestvarne dekoracije iluminarnog rukopisa iz VIII veka oživljavaju u bezvremenoj hiperstilizovanoj fantaziji minimalističkog crteža, izvitoperene perspektive, zanosnih boja, relaksirajućeg skora i opčinjavajućih tekstura, ostavljajući vas bez daha. I bilo da je reč o bezbrižnoj igri redovnika Brendana i vile Aisling oko velikog hrasta, nekog od dečakovih snova, nezaustavljivom napadu demonizovanih Vikinga ili nekoj trećoj sceni (a zaista je teško odabrati najreprezenativniju), ova maštovita slikovnica prava je poslastica za sve ljubitelje keltske mitologije i klasične animacije.


(Oni koji su do NKC svratili i 02. novembra imali su priliku da vide Le chat du rabbin i L'île de Black Mór.)

1 Nov 2012

bODY_rEMIX/les_vARIATIONS_gOLDBERG (Marie Chouinard, 2007)

Teško je, odnosno gotovo nemoguće, sa stoprocentnom sigurnošću utvrditi pravo značenje sumanuto ingenioznog avangardnog spektakla bODY_rEMIX/les_vARIATIONS_gOLDBERG, čak i onda kada ste upoznati sa stremljenjima autorke, kanadske koreografkinje i u ovom slučaju rediteljke Marie Chouinard. U osvajanju i preoblikovanju "iskonske talasne dužine" koja je, kako sama kaže, temelj svakog od njenih dela i u pažljivom kanalisanju i kristalisanju "životnog pulsiranja" svojih saradnika, ona stvara ekstravagantnu i idiosinkratičnu baletsku slagalicu, nastojeći da prodre u nerazrešivu misteriju ljudskog tela.


Uz upotrebu pretežno medicinskih pomagala (štaka, hodalica, proteza, užadi i prečki) u službi produžetaka ili potpuno novih ekstremiteta, dvanaestoro polunagih plesača, istovremeno sputanih, kontrolisanih i oslobođenih, izvodi iščašeno-erotični performans tokom kojeg im se tela (i ono nevidljivo što ih obavija i ispunjava) transformišu do neprepoznatljivosti i uzdižu do sfere fantazmagoričnog i nedokučivog. Njihova metamorfoza je, rečju, fascinantna, jer ume da bude i atraktivna i groteskna, simetrična i asimetrična, i haotična u svojoj urednosti, a deluje poput neobičnog rituala u čast bogova hedonizma ili pak sladostrasne igre avatara viših bića koja žele da otkriju tajne smrtnika. Elegantnim, grčevitim, razuzdanim, slomljenim, (ne)skladnim i gipkim pokretima oni odaju utisak zaposednutih marioneta i formiraju jasno uočljive, ali za dešifrovanje složene znakove nekog novog jezika, prenoseći gledaoca u svet koji počiva na sopstvenoj logici i u kome reč, bilo pisana ili izgovorena, gubi moć. Hladna i ogoljena scena, delikatno osvetljenje i svedeni kostimi vašu pažnju usmeravaju ka zatezanju i rastezanju mišića samih izvođača koji su besprekorno uigrani, bilo da nastupaju solo ili u grupi. Pored spomenutih pomoćnih sredstava, čiji uticaj na dinamiku gestova je presudan, podršku čine Goldbergove varijacije Johanna Sebastiana Bacha (otud i drugi deo naslova) i to na način kako ih je tumačio ekscentrični australijski pijanista Glenn Gould. Njegov distorzirani glas sa snimaka takođe je svojevrsni oslonac.


Enigmatični bODY rEMIX je i (sadistički) gruba i suptilna, divlja, magična, smela, revolucionarna, nadražujuća, neretko komična i u izvesnoj meri zastrašujuća predstava, koja u verziji za televiziju traje (i pri tom neprestano impresionira) svega pedesetak minuta. Iako nekima izgleda kao bezobzirna Provokacija, ona je destilovana esencija vrhunske Umetnosti.