Best Premiere Viewings of 2023 (Vintage Edition)

My 2023 was deeply marked by classic cinema, and finding their ways to my heart were more than 100 (!) films released during the 20th century, but seen for the first time in the past 363 days. In that regard, the top 30 selection you will find hereinafter represents but a glimpse back at extremely diverse viewing pleasures, with monthly lists linked in post scriptum.

1. Anmonaito no sasayaki wo kiita / I’ve Heard the Ammonite Murmur (Isao Yamada, 1992)

2. Ilektra / Electra (Michael Cacoyannis, 1962)

3. Bariera / Barrier (Jerzy Skolimowski, 1966)

4. Utopia (Sohrab Shahid Saless, 1983)

5. La Notte / The Night (Michelangelo Antonioni, 1961)

6. El extraño caso del doctor Fausto / The Strange Case of Doctor Faust (Gonzalo Suárez, 1969)

7. Людина К (Сергій Рахманін, 1992) / The K Man (Sergey Rakhmanin, 1992)

8. Khane-ye doust kodjast? / Where Is the Friend's House? (Abbas Kiarostami, 1987)

9. La fiancée du pirate / A Very Curious Girl (Nelly Kaplan, 1969)

10. Ďáblova past / The Devil’s Trap (František Vláčil, 1962)

11. Diabeł / The Devil (Andrzej Żuławski, 1972)

12. Diabły, diabły / Devils, Devils (Dorota Kędzierzawska, 1991)

13. Flesh and Fantasy (Julien Duvivier, 1943)

14. Erosu purasu gyakusatsu / Eros + Massacre (Yoshishige Yoshida, 1969)

15. Kyōnetsu no Kisetsu / The Warped Ones (Koreyoshi Kurahara, 1960)

16. Hiroshima Mon Amour (Alain Resnais, 1959)

17. La mort trouble / The Unquiet Death (Claude d’Anna & Férid Boughedir, 1970)

18. Žuvies diena / The Day of the Fish (Algimantas Puipa, 1990)

19. Le collier perdu de la colombe / The Dove’s Lost Necklace (Nacer Khemir, 1991)

20. Bruges-La-Morte (Ronald Chase, 1978)

21. Martin (George A. Romero, 1977)

22. Adieu Philippine (Jacques Rozier, 1962)

23. Genji Monogatari / The Tale of Genji (Gisaburō Sugii, 1987)

24. Soleil Ô / Oh, Sun (Med Hondo, 1967)

25. Mickey One (Arthur Penn, 1965)

26. Peščeni grad / A Sand Castle (Boštjan Hladnik, 1962)

27. La femme bourreau / A Woman Kills (Jean-Denis Bonan, 1968)

28. Baron Prášil / The Fabulous Baron Munchausen (Karel Zeman, 1962)

29. Salomé (Pierre Koralnik, 1969)

30. Herzog Blaubarts Burg / Bluebeard’s Castle (Michael Powell, 1963)

More great oldies to be discovered among the cine-favorites of...

January | February | March | April | May | June | July

August | September | October | November

NGboo @ Taste of Cinema

The trilogy of cinematic weirdness from the pen of yours truly - three lists containing sixty "outré" feature and animated films from all around the world. Comment, share, enjoy! :)

 

PART I / PART II / PART III

 

Finisterrae (Sergio Caballero, 2010)

Juan (Kasper Holten, 2010)

(Niš, bioskop Kupina, projekcija za šestoro ljudi, 10.07.2016.)

 

 

Palp sreće visoku umetnost u celovečernjem prvencu danskog reditelja Kaspera Holtena, koji radnju Mocartove opere Don Đovani premešta iz Sevilje u Budimpeštu, odnosno iz XVIII u XXI vek. Prevodeći libreto na engleski (new age jezik), dodaje i šaku sočnih profanosti kao začin, sve u skladu sa našim vulgarnim dobom.

 

Huan je uspešni umetnik i sladostrasnik, ozloglašeni zavodnik žena, u stanju da bude sve što one požele - šarmantan, harizmatičan, osećajan, snažan i/ili senzualan. Za svoj najnoviji projekat, video bazu slomljenih srca u HD-u, angažuje Leporela, kamermana sa jakim ruskim akcentom, čiji prigovor u modernoj verziji Notte e giorno faticar glasi ovako:

 

"Every night is always same.
Him inside and me out here.
He gets pussy, I get blame.
Him champagne and me warm beer."

 

I dok jadni Leporelo jede pljeskavicu i pije pivo iz limenke, Huan je u zagrljaju Ane, kćeri uticajnog policijskog komesara, čijim ubistvom (iz nehata) počinje sunovrat za naslovnog junaka...

 

Natprirodne sile, koje se pojavljuju u završnici izvornog dela, Holten zamenjuje otelotvorenjem Huanove griže savesti u vidu beskućnika pod crnom kapuljačom, tako da nije teško predvideti kraj (čak i kada niste upoznati sa Don Đovanijem). A sve ono što vodi do očekivane tragedije vešto je i sa priličnom dozom ironije prilagođeno današnjem vremenu - da može da ustane iz groba (i pod uslovom da u Formanovoj fikciji ima i nešto istine), verovatno bi se i Amadeusu oteo aplauz.

 

Bizarna kombinacija psiho-romantične (melo)drame, promišljene studije lika, drske komedije, erotskog trilera i malo akcije sasvim sigurno neće prijati puristima, ali zato gledaoci skloni eksperimentima ne bi smeli da je ispuste iz vida. Internacionalna postava glumaca-pevača, koji su arije izvodili na samom setu (što znači da nisu otvarali usta na prethodno snimljen saundtrek), jednom rečju, opčinjava. Međutim, predivni vokali i odvažna postmodernizacija klasične muzike nisu sve što Holtenova "farsa" pruža. Trebalo bi istaći i odličnu fotografiju Andraša Nagija, koji je uslikao i izvrsnu film-operu Johana (2005) Kornela Mundruca, i lepotu budimpeštanske i hladne arhitekture Huanovog futurističkog ateljea.

 

 

(Slike preuzete sa sajta Danskog filmskog instituta.)

(Informacija za zainteresovane Nišlije - film će biti prikazan još u dva termina, 12.07. i 14.07. u 16:15.)

Der Tod der Maria Malibran (Werner Schroeter, 1972)

Mecosopran Marija Malibran (1808-1836), rođena kao Marija Felisitas Garsija Sičes, bila je jedna od najpoznatijih operskih pevačica ranog XIX veka. Savremenici je opisuju kao devojku burnog temperamenta, zbog kojeg je često dolazila u sukob sa ocem, slavnim tenorom Manuelom Garsijom, od koga je dobila prve časove pevanja. Debitovala je sa svega šesnaest godina u Pepeljuzi Đoakina Rosinija, koji ju je, oduševljen njenim vokalom i vatrenošću, angažovao i za Otela, Tankredija, Turčina u Italiji, Semiramidu i Seviljskog berberina. Nastupala je i u operama Vinčenca Belinija, Gaetana Donicetija i Majkla Balfa. Smatrali su je otelotvorenjem duha romantizma - bila je predmet divljenja nekoliko istaknutih kompozitora tog perioda. Legendarna posvećenost tokom nastupa poslužila je kao inspiracija za dive modernog doba, Mariju Kalas i Sesiliju Bartoli. Preminula je od posledica teške povrede zadobijene prilikom jahanja, a Šreter ju je, iz velike ljubavi, ovekovečio u delu koje predstavlja prateći komad njegovog prvenca Eika Katappa.

Der Tod der Maria Malibran (Smrt Marije Malibran) nije biografski film, budući da su podaci iz života tragične junakinje pretočeni u intenzivne i opsesivne emocije, koje čine podlogu kitnjastog kolaža. Melodramski tabelaux vivants, überteatralni i očaravajuće lepi, neretko deluju kao kemp razglednice, u čijem se dizajnu mogu prepoznati različiti uticaji. Pri oslikavanju fatalne strasti, bolne čežnje, deliričnog zanosa ili pak hladne ravnodušnosti, reditelj objedinjuje umetnost rane renesanse, baroka i prerafaelita, bajke i drevne mitove, šekspirovske monologe, modnu fotografiju i avangardni teatar. U muzičko tkanje, pored klasike, upliće i niti popa, džeza, kabarea i kantrija, naglašavajući na taj način svoj smisao za (samo)ironiju. Ulogu primadone poverava neponovljivoj Magdaleni Montezumi, mada se stiče utisak da je lik tzv. La Malibran "raščlanjen" i da ostale strane njene kompleksne ličnosti tumače Ingrid Kaven, Kristin Kaufman, Manuela Riva i Vorholova super-zvezda Kendi Darling. Pod jakom šminkom i u raskošnim kostimima, one dominiraju kadrovima sa snažnim kjaroskurom, tek sporadično sinhronizovane sa zvučnom trakom, stvarajući osećaj drugosti - "umlautizovani" bel canto san. Pod uslovom da ne tragate za zapletom, ovo ostvarenje će vas hipnotisati i učiniti da izgubite pojam o vremenu.

Eika Katappa (Werner Schroeter, 1969)

Na festivalu u Menhajmu 1969-e, dugometražni prvenac avangardiste Vernera Šretera (1945-2010) osvojio je nagradu Jozef fon Šternberg za najoriginalnije ostvarenje, a to je titula koju bi čak i u današnje vreme vrlo lako mogao da ponese. Iza kriptičnog naslova Eika Katappa krije se eksperimentalna (melo)dramedija - jedinstveni amalgam opere i filma, u kojem se presecaju i prožimaju visoka i pop kultura, kič i umetnost.

Pod čipkastim velom klasičnih melodija, raštrkane su vizualno izazovne sekvence o ljubavi, agoniji i smrti, hotimično neumerene u svojoj teatralnosti, čime je obično postignut komični efekat. Fetišizovane Bizeove, Verdijeve, Vagnerove i Pučinijeve arije, sa čijim tekstovima je čitava glumačka ekipa asinhronizovana, formiraju kitnjaste sonične ramove za izvitoperene, anahronistične i idiosinkratične kunst goblene. Povremeno isprekidane nemačkim šlagerima i rok numerama na tragu Elvisa Preslija, utrkuju se sa prizorima koji oslikavaju stradanje Svetog Sebastijana, stigmatičarku Terezu Nojman, romansu Zigfrida i Krimhilde, ubistvo anonimnog plemića i tragičnu priču o dvojici mladića, koji se jedan drugome udvaraju u modernom Napulju.

Eklektičan skor upotpunjen je odlomcima iz dela Mocarta, Betovena, Belinija, Pendereckog i Štrausa, čiji je valcer Na lepom plavom Dunavu iskorišćen kao svojevrsni lajtmotiv. Šreterov stil je ekstatičan, a strast i razigranost zarazne, što se naročito primećuje u lucidnom performansu simpatične Karle Egerer (ovde potpisane kao Carla Aulaulu) i autorove muze Magdalene Montezume kojoj "glas pozajmljuje" Marija Kalas, pojavljujući se u nekoliko navrata posredstvom crno-belih fotografija. (Obožavanje čuvene primadone pokazuje i kratki film iz 1968.)

Najupečatljivije scene ove radikalne operske farse snimljene su napolju - što u prirodnom okruženju, a što u blizini starih objekata (vila, palata, amfiteatara), industrijskih kompleksa ili na prometnim ulicama napuljske luke. Arhitektura je akcentovana muzikom, iako se njihov odnos, baš kao i u slučaju protagonista, može okarakterisati kao kontradiktoran.

U isti mah asketski i dekadentan, Eika Katappa je definisan poslednjim rečima dive sa sela: "Život je dragocen, čak i u ovom trenutku." Možda u njima treba tražiti značenje šaka koje, vezane lancem, drže crvenu ružu i služe kao spona između naizgled nespojivih delova kolaža...

Le Rossignol (Christian Chaudet, 2005)

Snimljen za nemačko-francusku televiziju Arte, nadrealni mjuzikl Le Rossignol (Slavuj) jedinstvena je ekranizacija tročinske opere, čiji libreto je zasnovan na istoimenoj Andersenovoj bajci. Tvrdnju Igora Stravinskog "da muziku nije dovoljno čuti, već da je morate i videti", Christian Chaudet navodi kao svojevrsni epigraf, upuštajući se u smeli eksperiment. Krajnji rezultat je neobičan, u isti mah hiperstilizovan, artističano-vulgaran i kontradiktoran amalgam teatralne igrane forme i plastične kompjuterske animacije.

U nepunih pedeset minuta upakovana je kapriciozna, maštovita i vizuelno nadahnuta fantazija, začinjena brojnim anahronizmima, koji doprinose stvaranju komičnog efekta, a da pri tom nimalo ne narušavaju lepotu samog filma, niti oduzimaju od vrednosti originalnog dela. (Otuda i ne treba da čudi posveta Jacquesu Demyju.) Priča o kineskom caru koji ozdravljuje zahvaljujući dirljivoj pesmi slavuja oslikana je kao lucidni san dečaka, koji tokom noći slučajno zaluta u misterioznu grnčarsku radionicu. Jedna od neuglednih glinenih posuda iznenada oživljava i, rotirajući se, preobražava u elegantan porcelanski ćup, na čijoj glazuri posmatramo prvu scenu - ribara (Vsevolod Grivnov, tenor) koji plovi sampanom, pevajući o isceliteljskoj moći slavujevog glasa. Ubrzo potom pojavljuje se i eterična Natalie Dessay, kojoj je poverena naslovna uloga i koja opčinjavajućim koloratura sopranom ispunjava noćni pejzaž - poljanu prekrivenu velom magle i violinskim gudalima u svojstvu stabljika rogoza. Svet bizarne flore upotpunjuju plave lepeze i suncobrani, koji se otvaraju u skladu sa melodijom, a po ulasku na dvor, ovo ostvarenje još više dobija na začudnosti.

Lik kuvarice (Marie McLaughlin, sopran) srećemo u prostoriji nalik informatičkom centru, sa nedoglednim redovima računara i lebdećim parovima crnih šaka koje kucaju po tastaturi, da bi kasnije vešto rukovale reflektorima i satelitskim antenama (!). Visoki službenici predstavljeni su poput duhova, zarobljenih u lampionima i paravanu, dok su od "fantomskih" instrumenata, dekorativnih tanjira, urni i vaza, kao osnovnih elemenata, sazdane živopisne slike. Rediteljev iščašeni smisao za humor dolazi do izražaja u drugom činu, na spektakularnom, dekadentnom i u neonskoj svetlosti okupanom prijemu, tokom kojeg izaslanici iz Japana donose mehaničkog slavuja - kočopernog zabavljača u ljubičastom smokingu! Poslednjom trećinom, u kojoj vladar biva pogođen teškom bolešću, dominiraju prljave nijanse maslinastozelene boje, a smrt otelovljuje Violeta Urmana mračnim mecosopranom (neka njen kostim i prateća sredstva za uzimanje duša ostanu tajna). Dopunski zvučni efekti ne odvlače pažnju gledaoca (i slušaoca), budući da su precizno sinhronizovani sa izvrsnim muzičkim skorom, u briljantnom izvođenju orkestra Pariske nacionalne opere, pod sigurnom dirigentskom palicom Jamesa Conlona.

Na kraju nam jedino ostaje da nagađamo kako bi Stravinski reagovao na sve ove Chaudetove nestašluke...

A kékszakállú herceg vára (Miklós Szinetár, 1981)

A kékszakállú herceg vára (Zamak plavobradog vojvode) televizijska je adaptacija istoimene (i jedine) opere čuvenog mađarskog kompozitora Béle Bartóka, čiji je prijatelj, pesnik Béla Balázs, napisao libreto, inspirisan francuskom bajkom La Barbe bleue, folklornim baladama rodne zemlje i pesništvom simbolizma. Iskoristivši osnovne elemente iz originalnog dela, Balázs je stvorio intrigantnu parabolu o poverenju i komunikaciji; alegoričnu fantaziju sa psihološkim podtekstom.

Sylvia Sass (sopran) tumači naivnu, tvrdoglavu i, povrh svega, previše radoznalu Judit, koju Plavobradi (Kolos Kováts, bas) dovodi pred svoj zamak, obavijen velom tame. Na samom ulazu pita je da li sigurno želi da ostane i pruža joj poslednju priliku da se vrati ocu, na imanje obasuto svetlošću. Uprkos glasinama, ona odlučuje da se, iz ljubavi prema mužu ili zbog njegovog bogatstva, odrekne nekadašnjeg načina života i da iza sebe ostavi porodicu i verenika. Tokom obilaska predvorja, nesrećnica primećuje da nema prozora i da su zidovi vlažni (uplakani?), a potom nailazi na sedam zaključanih vrata, insistirajući da sva budu otvorena. Vojvoda u početku odbija da joj udovolji, pod izgovorom da nikome nije dozvoljeno da vidi ono što se iza njih krije, ali lagano popušta pred njenim stalnim zahtevima. Misterija se postepeno razotkriva do katarzičnog razrešenja...

U klaustrofobičnoj unutrašnjosti palate i dubokim senkama koje je proždiru ogledaju se enigmatičnost, introvertnost i melanholično raspoloženje naizgled okrutnog, a zapravo tragičnog i nežnosti željnog junaka. Glavni razlog zbog kojeg novoj ženi ne dozvoljava da sazna tajne odaja njegovog uma jeste strah od samoće, koji se u epilogu pokazuje opravdanim, dajući drugačiji smisao priči. Psihoseksualni aspekt iste je zadržan, te se kao verzija Charlesa Perraulta iz 1697. može posmatrati i sa frojdovske tačke gledišta. Briljantan performans Sassove i nešto suzdržanijeg Kovátsa, koji dvoje likova čine životnim i uverljivim, i sigurna režija Miklósa Szinetára, čije vrhunsko poznavanje materije je neosporno, doprinose tome da nepunih sat vremena protekne kao u magnovenju. Očigledna plastičnost setova ne predstavljala nikakvu prepreku za Ivána Márka, direktora fotografije, koji se potrudio da gotovo svaki kadar bude pažljivo oslikan i da pri tom ekstravagantni kostimi Judit Schäffer dođu do izražaja. Naravno, ogroman deo zasluga pripada i ser Georgu Soltiju, pod čijom dirigentskom palicom Londonski filharmonijski orkestar maestralno dočarava intenzivnu napetost i sumornu atmosferu Bartókovog zahtevnog skora. Ljubitelji klasične muzike najverovatnije neće moći da odole ovom mračno velelepnom ostvarenju.

Die Teufel von Loudun (Konrad Swinarski & Joachim Hess, 1969)

Televizijska adaptacija tročinske eksperimentalne opere Die Teufel von Loudun nastala je u produkciji Rolfa Liebermana, koji je na IMDb-u pogrešno naveden i kao reditelj. Krzysztof Penderecki, kome pripadaju najveće zasluge i čije će se kompozicije kasnije pojaviti na saundtreku nekoliko čuvenih filmskih ostvarenja (The Exorcist, The Shining, Wild at Heart, Inland Empire itd), napisao je libreto pod uticajem Whitingove dramatizacije romana Aldousa Huxleyja. Prevod na nemački jezik poveren je Erichu Friedu, a izvođenje članovima Hamburške opere i filharmonijskog orkestra pod dirigentskom palicom Mareka Janowskog.

Alegorična istorijska priča o skandalu koji se odigrao u utvrđenom francuskom gradiću Ludonu najupečatljivije je obrađena u kontroverznom The Devils, daleko oštrijem i radikalnijem delu od ovog, relativno pitomog, koje su dve godine ranije stvorili Swinarski i Hess. Njihova režija jeste precizna i sigurna, ali im nedostaje smelosti da se prepuste riziku, pa se svojevoljno pokoravaju senzibilitetu Pendereckog. A namera poljskog kompozitora je, prema tvrdnji muzikologa Andrzeja Tuchowskog, bila da zvukovima prevashodno opiše psihološko stanje društveno izopštenog pojedinca, ali i sujetnih, licemernih, podmuklih i izopačenih službenika katoličke crkve koji vide zlo tamo gde ga nema i kojima upravlja lutkar iz senke - kardinal Richelieu. Autor pri tom povlači paralelu između događaja iz XVII i XX veka, ismevajući pripadnike aristokratije (likom i šepurenjem kraljevog izaslanika, princa Henrija de Condéa) i kritikujući savremene inkarnacije totalitarizma. Pored zvaničnika, Penderecki i obične ljude prikazuje odbojnim, budući da pogubljenje posmatraju kao zabavnu predstavu.

Otac Grandier, oličenje inteligencije, slobode, nekonformizma, bezuslovne ljubavi i lepote, suočen je sa netolerancijom i netrpeljivošću, korupcijom i manipulacijama, seksualnom represijom, religijskim fanatizmom i masovnom histerijom koja počiva na izmišljotinama kakva je lažna demonska zaposednutost. Njegova žrtva vrlo jasno aludira na Isusa Hrista, naročito u epilogu kada dobija poljubac od Jude - oca Barréa. Uzdižući se iznad onih koji gaze preko sopstvenih etičkih načela i veruju da je organizovano nasilje u ime hrišćanstva opravdano, on postaje svetac. U tumačenju glavnog junaka, Andrzej Holski (bariton) uverljiviji je kao mučenik koji je svestan svoje nevinosti, negoli kao zgodni i zavodljivi sladostrasnik, što naročito dolazi do izražaja ako se sećate briljantnog Olivera Reeda. Sa druge (suprotstavljene) strane, posebno se ističe Tatyana Troyanos (sopran), koja bravurozno iznosi ulogu osvetoljubive i neurotične igumanije Jeanne, podsećajući na nezaboravnu Lucynu Winnicku u tematski bliskom Matka Joanna od Aniołów (1959). Valjalo bi pohvaliti i sjajnu grupu pantomimičara koje predvodi Elmar Gehlen, a koji se pojavljuju kao ulična bagra.

Na audio-vizuelnoj ravni, Die Teufel von Loudun deluje mračno, moćno i opresivno od prvog do poslednjeg kadra, odnosno od Jeanne u molitvenom položaju, do Grandiera u plamenu. Minimalistička scenografija kojom dominira sveprožimajuće i zastrašujuće crnilo, razbijeno prljavo-belom ili zagasitim bojama kostima, savršeno uokviruje raskošne vokale i disonantne, uznemirujuće i zlokobne orkestracije, uspostavljajući tešku, depresivnu i gotsku atmosferu. Fotografija je odlična, čineći ovaj film jednim od najlepših koji su snimljeni za potrebe televizije. Dvostruka ekspozicija solidno je iskorišćena u scenama Jeanneinih halucinacija, a maestralna upotreba krupnog plana u velikoj meri doprinosi intenziviranju dramatičnosti.

Pozorište na celuloidnoj traci obično ne daje zadovoljavajuće rezultate, ali ovaj slučaj spada u retke izuzetke. Ukoliko ste se ikada zapitali kako bi Đavoli iz Ludona izgledali i, što je još bitnije, zvučali u alternativnom neoklasičnom aranžmanu, evo vam jasnog odgovora.

Operavox (1995)

Operavox je animirana mini serija u produkciji BBC-a. U svakoj od šest polučasovnih epizoda obrađena je po jedna poznata opera (Il barbiere di Siviglia, Das Rheingold, Carmen, Turandot, Rigoletto i Die Zauberflöte), čime je učinjen napor da se ovaj vid muzičke umetnosti približi širem auditorijumu.

Iako tesan vremenski okvir nije dozvolio da se iznese sva težina originalnih dela i da ona zablistaju u punom sjaju, rediteljima s lakoćom polazi za rukom da ispune ulogu edukatora i kod gledaoca pobude interesovanje za izvorni materijal, a da pritom destilovane, ali artistične adaptacije ne deluju samo kao puka stilska vežba. Milozvučan splet mecosoprana, soprana, altova, basova, tenora i baritona, u pratnji orkestra Velške nacionalne opere, odeven je (za televizijske standarde) u visokokvalitetnu animaciju, a autori se opredeljuju za tehniku koja najviše odgovara njihovom i senzibilitetu tima koji predvode.

Komični karakter Seviljskog berberina naglašen je duhovitošću i dovitljivošću ruske animatorke Natalije Dabiže, odnosno uvođenjem pomoćnih marioneta koje neprestanim dopunjavanjem (i povremenim pokretanjem) scenografije postaju aktivni učesnici predstave. Međutim, ovo svojevrsno "razbijanje četvrtog zida" ne staje na put oživljavanju početka XIX veka, koje je postignuto raskošnim kostimima i arhitekturom minijaturnih eksterijera i enterijera. Grejem Ralf se udaljava od pozorišne scene, stvarajući pod očiglednim uticajem Renea Lalua i Ralfa Bakšija, što se pokazalo kao odličan izbor za mračnu atmosferu Rajnskog zlata, čija je priča zasnovana na starogermanskoj mitologiji. Tragedija vatrene Karmen predstavljena je atraktivnom pseudo-rotoskopijom, odnosno eksperimentalnom kombinacijom igrane forme i jarko obojenih gvaš-pozadina, tako da podseća na kratkometražna ostvarenja Irine Jevtejeve. U četvrtom segmentu, Geri Herst se, shodno mestu odvijanja radnje, oslanja na tradicionalno kinesko slikarstvo, dok je dizajn likova, od nemilosrdne princeze Turandot do žrtava njenih zagonetki, karakterističan za zapadnjačke crtaće 80ih. Nakon toga sledi još jedan stop-motion, beskompromisni prikaz aristokratske izopačenosti, perverzno dobri Rigoleto Berija Pervsa, koji je svoj talenat pokazao u izvanrednom i kabukijem inspirisanom Screen Play (1993). Završnica je (zasluženo) pripala Valeriju Ugarovom, čije nadrealno i suptilno viđenje alegorične bajke, Čarobne frule, krasi neobičan, pomalo izvitoperen crtež i elegantni pokreti.

Jedina zamerka koja bi se mogla uputiti na račun čitavog projekta jeste gluma pri izgovaranju nekolicine dijaloga, jer je osetno slabija od emocijama nabijenog izvođenja kompozicija. Srećom po angažovane glumce, glavnu reč ne vode oni, već pevačice i pevači izuzetnih vokalnih mogućnosti.

The Barber of Seville / Gioachino Rossini * Наталия Дабижа

Rhinegold / Richard Wagner * Graham Ralph

Carmen / Georges Bizet * Mario Cavalli

Turandot / Giacomo Puccini * Gary Hurst

Rigoletto / Giuseppe Verdi * Barry JC Purves

The Magic Flute / Wolfgang Amadeus Mozart * Валерий Угаров

Pokój Saren (Lech Majewski, 1997)

Gde li bi nam bio kraj kada bi svi reditelji od televizijske produkcije uspevali da izvuku maksimum, baš kao što to čini Majewski u Sobi jelena? Njegova autobiografska film-opera, kako u uvodu naglašava, predstavlja poetizovano, melanholično sećanje na period adolescencije, podeljen po godišnjim dobima, počev od (ne baš zelenog) proleća, vesnika odrastanja, do depresivne zime, sa snažnim mirisom smrti (čiji se zadah sve vreme oseća).

"When there is a fool moon, 

I can never enter my father's room...

... Only at dawn, I feel through my skin

the presence of the moon..."

Za razliku od Hamdamovljevih Vokalnih paralela, gde su iskorišćene klasične operske arije, Majewski je sam napisao libreto i komponovao muziku, pretvarajući scene iz svakodnevnog života (spremanje večere, postavljanje pribora za jelo, obedovanje, odlazak na počinak) u čudesnu svečanost. Ono što na početku podseća na ordinarnu dramu (kada se izuzme nekonvencionalan pristup), lagano prerasta u inspirativno delo magičnog realizma. Sa površine stola izvire voda, zidovi se rone, dok iz njih izbija korov ili curi krv (tamo gde je ekser za sliku raspeća), a posred stana izrasta drvo, čije korenje upija grehe iz mračne sobe ispod, da bi u onoj svetloj iznad negovalo cvetove krošnje. Pored religioznih aluzija, autor rasipa i simbole ne toliko očiglednih značenja, pričajući (tj. pevajući) o prolaznosti/ciklusu života, poput nostalgičara setnog glasa. Duboke i iracionalne senke sa reprodukcija Giorgia de Chirica (kao dekor, savršeno odabranih) podudaraju se sa mistifikovanom i tihom polutamom u kojoj otac, majka i sin provode monotone dane.

"Their moist eyes touched by darkness shine."

Majewski i ovde demonstrira neprikosnovenu snagu u komponovanju kadrova, što nimalo ne iznenađuje, s obzirom na podatak iz biografije da se, između ostalog, bavi i slikarstvom. Promišljenim i usporenim pokretima kamere on oslikava svoju artistički preinačenu prošlost nalik najvećim majstorima kičice. Iako samo u tri navrata napušta enterijer porodičnog doma, koji se (zajedno sa stanarima) predaje čvrstom i nemilosrdnom zagrljaju Majke Prirode, uspeva da se izbori sa granicama prostora, smeštajući makrokosmičke promene unutar mikrokosmosa. Uz setne, milozvučne melodije (Wielka Orkiestra Symfonyczna Polskiego Radia), prožete hipnotišućim vokalima (Chór Opery Śląskiej), pruža nam jedinstven i nezaboravan audio-vizuelni doživljaj eksperimentalnog duha, hraneći i oči i uši do sitosti.

Genijalno.

Вокалдьı Параллелдер (Рустам Хамдамов, 2005)

"Heroj traga za svojom katastrofom. Bez katastrofe, on ne može da postoji."

Čitajući esej o Hamdamovu na sajtu 366weirdmovies setio sam se jedne od poslednjih Lynchovih misterija, Inland Empire, jer sam u sudbini Hamdamovljevih ostvarenja prepoznao onaj ukleti poljski film i antropomorfne zečeve, pa me ni najmanje ne bi iznenadilo da je pre snimanja "Carstva" Lynch došao do podataka o niskim udarcima koje je njegov uzbekistanski kolega primao godinama. Ono što me je u tekstu najviše prenerazilo svakako je ovaj pasus:

"As mentioned before, after the success of My Heart’s in the Highlands, Khamdamov made a movie based on the poetics of Russian silent film, Nechayannye radosti [Unintentional Pleasures] (1972). It was unfinished due to some conflict between the director and the production managers. Furthermore, the part of the film that was completed was banned. The managers of Mosfilm, the major movie production studio in the USSR, ordered the camera negatives destroyed in 1974. Twelve years later three and a half boxes of the work material were found. They were rescued by Ilya Minkavetsky, the project’s cameraman. What survives today is about 30 minutes of a rough cut and a dozen production stills. Meanwhile the screenplay was rewritten. Nikita Mikhalkov recycled the story, the costumes, and the main actress Elena Solovey, for his popular film A Slave of Love [Raba liubvi] (1975). This was a new blow for Khamdamov. He left Moscow. For many years nobody in Moscow knew where he was or what was he doing."

Iskreno, do sada nisam bio u prilici da se sretnem s delom Nikite Mihalkova, a posle saznanja o ovoj podlosti, želja da ikada proverim šta propuštam u potpunosti je nestala. Nadam se da ponekad pocrveni, bar malo...

Nego, na stranu sticanje slave na tuđoj muci i Rustamovo prokletstvo (zbog kojeg u karijeri ima samo 3 dovršena filma), red je da nešto kažem o "Vokalnim paralelama". Već u samom naslovu, reditelj nagoveštava prirodu, duh i pokretačku energiju svojeg, kako sam na početku kaže, "koncertnog filma". Smešten u kazahtansko podneblje (odnosno autorovu specifičnu viziju istog), Вокалдьı Параллелдер je venac ispleten od beskompromisno nadrealnih vinjeta, ispunjenih opčinjavajućim operskim arijama, a povezanih neobičnim dijalozima i monolozima.

Iako je nemoguće jasno razaznati zaplet (a kamoli rasplet!), ova jedinstvena "dramisterija" (muzička fantazija?) fascinira iz minuta u minut, kidajući postojeće granice sedme umetnosti i postavljajući nove - nevidljive i, samim tim, nedokučive. Ovce, konji i sopran, haljina od tila, novina i listova iz notne sveske, kao i ubistvo jabukama (!) samo su neke od ukusnih atrakcija kojima je nafilovan ovaj avangardni kolač. Impresivna snaga koju nosi u mističnim slikama i opojnom zvuku teško da bi se mogla uporediti sa nekim drugim "slatkišem" (Sayat Nova, možda?). Uživajući u maestralnoj izvedbi Enigmatične Ideje, u Hamdamovu sam prepoznao jednog od onih artista koji umeju da prodru u srž Umetnosti same, da joj otkinu deliće i njima začine svoju kreaciju. (Čak ni ruski "voice-over" u jedinoj dostupnoj kopiji Paralela nije mogao da uništi užitak.)