Caja negra (Luis Ortega, 2002)

Dorotea vodi život kakav niko ne bi poželeo. Dok većina njenih vršnjaka razmišlja o kojekakvim tričarijama, ona radi u lokalnoj perionici, a po povratku kući neguje svoju slabo pokretnu baku (češlja je, seče joj nokte, masira uvenule staričine udove). Nakon izlaska iz zatvora, njen otac, pogođen Parkinsonovom bolešću, odlazi u sklonište Vojske spasa, među beskućnike. Ubrzo potom sledi i njegov ponovni susret sa kćerkom, obeležen neprijatnom tišinom. Zahvaljujući Doroteinom neizmernom altruizmu, njih dvoje se vremenom zbližavaju ne bi li zajedno ostvarili novi početak.

Snimljen na ulicama i u nekolicini objekata San Telma, jedne od četvrti argentinske prestonice, diplomski rad Luisa Ortege turobna je drama o malim ljudima kojima sudbina nije baš naklonjena. Na enigmatični prolog, neočekivanu jukstapoziciju majmuna i zvukova gradskog saobraćaja (?!), nadovezuje se opora priča koja otkriva detalje iz svakodnevnice disfunkcionalne porodice. Odluka reditelja da surovu stvarnost ne ulepšava, već da njenu ružnoću predstavi što skromnije i "opipljivije", bez šminke, gotovo u vidu improvizovanog amaterskog snimka (koji na dostupnom VHS-rip-u, nažalost, izgleda još siromašnije), može se smatrati ispravnom i iskrenom, budući da svaki kadar ostavlja gorak ukus čemera koji izjeda glavne likove. Da biste osetili njihove emocije, nije vam potrebno da znate više od onog što je Ortega o njima rekao (u scenariju koji je napisao sa devetnaest godina), niti da razumete sporadične dijaloge. Dovoljno je da obratite pažnju na izraze lica, često u krupnom planu, a prirodnost preslatke Dolores Fonzi i ostalih glumaca (inače, naturščika) učiniće svoje. Svakako najupečatljiviji u ekipi je groteskno mršavi Eduardo Couget, čija nezaboravna pojava kao da otelovljuje jad, bedu i smrt, te u poređenju s njim Trevor Reznik iz Andersonovog Mašiniste deluje kao anoreksični maneken. Kratka scena košmara u kojoj se on, potpuno obnažen i okružen mrakom, grčevito savija verovatno je aluzija na crnu kutiju iz metaforičnog naslova. Ono što razbija teskobnu, tešku i depresivnu atmosferu jesu povremeni osmesi mlađane protagonistkinje, izazvani trenucima prividne sreće, i lepršava muzika Leandra Chiappea, kojom su akcentovani pojedini segmenti...

Los santos sucios (Luis Ortega, 2009)

Uoči svetske premijere niskobudžetne postapokaliptične drame Los santos sucios (The Dirty Saints), Diana Sanchez, selektorka latino programa međunarodnog filmskog festivala u Torontu (TIFF), napisala je da sa samo dva dugometražna ostvarenja u svom opusu Luis Ortega već važi za jednog od najoriginalnijih argentinskih reditelja. U prilog njenoj tvrdnji išla su i priznanja kojima su ovenčani Ortegin prvenac Caja Negra (Black Box, 2002) i bizarna, snoviđajna misterija Monobloc (2005).

Alegorična priča o duhovnom, ali i telesnom pročišćenju (jednakom izgnanstvu), odnosno oslobađanju od anksioznosti, ovozemaljskog života i smrti, inspirisana je, kako sam autor kaže, odgovarajući na upitnik za Twitch i blog The Evening Class, njegovim prijateljima sa ulice, a napisana pod snažnim uticajem Becketta i Tarkovskog. Nastojeći da razume ljude koji su dnevne poteškoće uspevali da prevaziđu osmesima, uprkos nezavidnoj situaciji u kojoj su se našli, on protagoniste postavlja u opustošeni gradić i ruralno područje u njegovoj blizini, u neodređeno vreme nakon velikog rata. Jedina nada za izbavljenje petoro preživelih muškaraca, "prljavih svetaca" iz naslova, i jedne žene (grešnice?), personifikacije ljubavi i strasti, jeste prelazak reke Fijman. Niko od njih ne zna šta se nalazi na drugoj obali i da li tamo nešto uopšte postoji, ali veruju da je to pravi put, onaj kojim moraju poći. Oni više ne žele da očajavaju, lutaju i dosađuju se. Umesto da čekaju Godoa, odlučuju da krenu ka njemu, ko god ili šta god on bio, dok im je za leđima nevidljivi (umišljeni?) neprijatelj, čije je prisustvo, bilo ono stvarno ili ne, u dva-tri navrata tek nagovešteno. Prepuštanjem jednog člana neobične šestorke neizvesnoj budućnosti u materijalnom svetu, Ortega otvara mogućnost za novi početak, čineći svoju zagonetku još složenijom za rešavanje. Potraga za odgovorima postaje još napornija kada u igru uđu i simboli koji se skrivaju u kvaki, metalnom autiću, "Fragmentima nepoznatog znanja" i imenima nadenutim određenim likovima.

Poremećeno stanje psihe glavnih junaka jasno je čitljivo u njihovim neretko apsurdnim i neočekivanim postupcima, svojevrsnoj autističnosti i nasilnim promenama raspoloženja, a reflektuje se na audio-vizuelnu ravan. Iz tog razloga, velika pažnja posvećena je zvučnom dizajnu i scenografiji. Brundanje aviona, neprijatni šumovi i jezivi šapati mogli bi da budu proizvod paranoje, baš kao što mrtve, otpacima prekrivene ulice i poluraspadnute, napuštene građevine (skladišta, seoska kuća, kafana) otelovljuju bes, depresiju, nezadovoljstvo, nemoć... Sav taj krš je prelepo uslikan, sa olovno sivom kao dominantnom među hladnim i prljavim bojama, a izvanrednoj fotografiji Guillerma Nieta savršeno komplementaran je ambijentalni muzički skor Leandra Chiappea (sa kojim je Ortega i ranije sarađivao), isprekidan dugim periodima uznemirujuće tišine. Ortega je siguran kako iza, tako i ispred kamere, budući da, uz još troje profesionalnih glumaca i dvojicu (sjajnih) naturščika, preuzima ulogu Ciela.

Sumorno, ironično, meditativno, hermetično, smelo i, povrh svega, drugačije, ovo ostvarenje sigurno neće prijati svakom, ali će zato gledaocima koji prihvate izazov dati povoda za razmišljanje...

Monobloc (Luis Ortega, 2005)

"You take the mask off to often. And you know what they say about that..."

Pet žena i nijedan (vidljivi) muškarac. Perla gubi posao u luna-parku (bez posetilaca), gde je radila kao (Minnie Mouse) maskota i čija vlasnica joj je "najbolja prijateljica". Svakodnevno posećuje neprijatno belu bolnicu, u kojoj radi misteriozna medicinska sestra, zbog pročišćavanja  svoje trule krvi (!). Nena, njena ćerka, rođena s jednom nogom kraćom od druge, podaje se (iluzornim) mušterijama za 2 zlatnika. Madrina (kuma?), njihova susetka, utehu pronalazi u ispijanju Féret-a i popunjavanju nagradnih tiketa sa vinskih boca, u nadi da će jednog dana otputovati...

Začudni svet Monobloca ispunjen je nostalgijom, depresijom, beskrajnim savladavanjem dokolice i izvitoperenim (polusintetičkim?) emocijama, a nagrižen nestajanjem, koje kao da je dostiglo svoj vrhunac i zaustavilo se u jednoj tački, jer više ničeg nema da ga resetuje. Shodno tome, postavlja se pitanje: Da li njih pet zaista postoje ili su samo odjeci nekadašnjih života, koji uporno istrajavaju između oronulih zidova stambenog bloka, i lepe se za ono malo pustoši izvan njega? Njihovi dijalozi, dovedeni na granicu sa Apsurdom, dokaz su kidanja veze sa stvarnošću (onakvom kakvu mislimo da poznajemo) i zalaženja u Zonu Podsvesnog (ili pak Nadsvesnog), izgrađenoj na temeljima ekstremnog eskapizma. Nemoguće je utvrditi šta je to što ih pokreće, zašto se uopšte trudi da ih pokrene i kuda ih vodi, kao što najčešće nije moguće racionalizovati snove, od čijih je najturobnijih, ali i najzategnutijih niti ovo ostvarenje satkano.

Iako su metode kojima se Ortega služi konvencionalne, rezultat je krajnje neuobičajen, budući da sve što vidite i čujete liči na (opipljivu) manifestaciju neopisivog, apstraktnog. Dešifrovanje njegovog sistema simbola deluje kao zadatak čijim biste rešavanjem dospeli u situaciju da budete preplavljeni lopticama od papira, prethodno ispunjenim brojnim znacima pitanja i svakojakim brljotinama, stalno se vraćajući na početak, u nadi da ćete otkriti korak u okviru koga ste počinili grešku.

Zahvaljujući impresivnoj kreativnoj snazi i hrabrosti mladog reditelja, sjajnoj fotografiji Jorgea Pastorina (početnika u poslu, ako je verovati podacima sa imdb-a), sa hipnotišućim tonovima braon, crvene, narandžaste i žute u izobilju, i milozvučnim melodijama (umetnutim u uznemirujuće brujanje) Leandra Chiappea, kojima preovlađuju jecaji gudačkih instrumenata, Monobloc je nepravedno marginalizovano remek-delo savremenog nadrealnog filma.