Hatsukoi (Mari Terashima, 1989)

U ovom kratkometražnom art filmu avangardistkinje Mari Terashime prepliću se, uslovno rečeno, dve narativne niti. Jednu ispreda dečak sa teleskopom i u mornarskom odelcetu (Yoko Kamekawa), u potrazi za malom, belom pticom (slobodom?), a drugu devojčica u jarkocrvenoj haljini (opet Yoko Kamekawa) i njen staratelj (ili inceostoidni ljubavnik?), sredovečni muškarac u invalidskim kolicima. Osim njih troje, rediteljka uvodi proročicu i razigranu kraljicu sa maskom, u pratnji dvojice takođe maskiranih slugu, a sve to da bi opisala (slatku?) prvu ljubav (!). Međutim, kada pređete preko nedvosmislenog naslova i prihvatite ga kao putokaz kroz začudno koreografisane scene, naći ćete se usred zavodljive, ekscentrične, idiosinkratične igre, čija pravila su duboko ukorenjena u ljudsku podsvest. Zato nikad niste sigurni da li sva ona bizarna snoviđenja u sebi sadrže i nešto više nego što se u početku čini. Prerano gubljenje nevinosti, suočavanje sa strahovima i parabola o samootkrivanju samo su neka od nagađanja o mogućim mada ne i nužno tačnim značenjima. Hipnotišuća atmosfera ostvarena je prelepom zrnastom fotografijom i opojnom, eteričnom muzikom, navodeći vas da se iznova prepuštate Terashiminom eksperimentu...

Alice in the Underworld: The Dark Märchen Show!! (Mari Terashima, 2009)

"Go up to the hell and fall down to the heaven and be loved eternally. Ugly humans!"

U podzemnom svetu, koji opstaje zahvaljujući ljudskim snovima, vreme staje u tri posle podne. Princeza Rose i njen voljeni, plemić Guiggles, bacaju pogled na budućnost i pri tom se zgražavaju nad razaranjem koje im se ukazuje. Ona odlučuje da iskopa oči i ostatak života provede u mraku. Kada u njeno kraljevstvo dođe uljez, tj. devojčica sa Zemlje koja je pratila belog zeca i upala u njegovu rupu, mračna bajka se pretvara u tragični cirkus, čiji će sumanuti klovnovi samo na kratko osetiti ljubav i podsetiti se osmeha...

Alice in the Underworld je zasigurno jedna od najoriginalnijih i istovremeno najbizarnijih "adaptacija" Carollovog romana. Kombinujući rokoko sa viktorijanskom i gothic-loli estetikom, odnosno igrani nemi film sa kolažnom i stop-motion animacijom, Mari Terashima isporučuje grotesknu, kitnjastu, eksapističku, gotovo autističnu fantazmagoriju, koja teško da će ikoga ostaviti ravnodušnim. Odvažnost njene neobične vizije ogleda se u odabiru Mamea Yamade, patuljastog mađioničara i glumca (Kimyô na sâkasu, Imprint, Tôkyô zankoku keisatsu), za ulogu glavne junakinje, što kod gledaoca izaziva intenzivan osećaj nelagodnosti, istovremeno proizvodeći (donekle) komičan efekat. U određenim scenama, odmenjuje ga porculanska lutka tužnog, izgubljenog pogleda, u pratnji još nekolicine (bizarnih), iz radionice Mari Shimizu. Ostale likove tumače članovi japanske underground goth-punk-dolly-kei trupe/benda Rose de Reficul et Guiggles, koji svojim ekstravagantnim kostimima i mrtvačkim bledilom unose izesnu dozu avangardnog kiča. Milozvučnu muzičku pratnju sačinjavaju uglavnom melanholične kompozicije i zvonke, tanane melodije muzičkih kutija, neretko prožete jezivim šapatima i kikotanjem, doprinoseći stvaranju atmosfere zaslađenog košmara.