Provokativni i ekscentrični Hells Angels (samo Hells za severnoameričko tržište) rediteljski je debi Yoshikija Yamakawe, a zasnovan je na istoimenoj mangi Shin'ichija Hiromotoa koji je ilustrovao strip-verziju Star Wars Episode VI: Return of the Jedi.
Međutim, ovde je posredi potpuno drugačija zverka od Lucasove svemirske
opere. Divlja i neukrotiva, uhvaćena je i stavljena u "kavez"
animatorskog studija Madhouse, čije ime u ovom slučaju ne može biti prikladnije, a koji je u prošlosti iznedrio zavidan broj vanserijskih
animea, često pružajući autorima punu stvaralačku slobodu.
"Zašto ljudi umiru i gde idu nakon smrti?" - pitanja su koja golišavi anđelčići postavljaju satani u prologu, a ovaj im odgovara sa "Zato što žive!" i "Svi idu u pakao!" Nakon toga, upoznajemo se sa Linne Amagane, čupavom tinejdžerkom koja uveliko žuri kako ne bi zakasnila baš prvog dana školske godine, obećavajući majci da će steći stotinak prijatelja. Tokom usputnog spasavanja neobičnog mačora (sa jin-jang glavom i priveskom u obliku sata čiji brojčanik je naopak, a kazaljke iskrivljene) udara je kamion i ona dospeva u novu školu, ali ne u onakvu kakvoj se nadala. Akademijom Reka Smrti u Zemlji Sudbine rukovodi Helvis, tj. dijabolični imitator Elvisa, a pohađaju je pretežno prsate demonke, varijacije na temu veštica / vampir / vukodlak / zombi. Čak i po normama uvrnutog podzemnog sveta, nešto čudno se tamo dešava, jer Linne i članovi učeničkog saveta imaju ljudski oblik i, za razliku od ostalih, još uvek krvare, što navodi na pomisao da nisu mrtvi. Zajedno, oni će pokušati da otkriju šta je bizarni direktor naumio...
Iako se na prvi pogled čini da ovo energično ostvarenje ne pretenduje da bude ozbiljno shvaćeno, ono se paraleleno sa nekolicinom neočekivanih preokreta preobražava iz fantazmagorične crno-apsurdno-urnebesne komedije u kapriciozni akcioni spektakl metafizičkih razmera, istovremeno sumanut i ingeniozan. A kada sve to saberete (i eventualno oduzmete), dobijate briljantno skrojenu, sardonično filozofičnu i beskrajno zabavnu priču o odrastanju, religiji i ljudima, koja počiva na sopstvenoj mitologiji i pomerenoj logici, ne bojeći se da pribegne deux-ex rešenjima (niti su ista nedostatak) i vodeći se geslom "mašta može apsolutno svašta, a vrlo verovatno i više od toga".
Ako je suditi po adaptiranom scenariju koji potpisuju Yoshiki Yamakawa i Kazuyuki Fudeyasu (Monster), Hiromoto je inspiraciju potražio u Knjizi Postanja, učenjima o reinkarnaciji, pisaniju Carrolla i Lovecrafta, radovima Goa Nagaija (Devilman, The Devil Lady) i postmodernističkoj bajci Shōjo Kakumei Utena, mada su u izvesnim detaljima uočljivi i dodatni uticaji, poput kultnog Pink Floyd The Wall i Barkerovog Hellraiser-a. Njegova inventivnost je zarazna, a ogleda se u veštom poigravanju sa različitim idejama - njihovom cepanju i ponovnom sastavljanju sa ciljem izrade jedinstvenog patchwork-a, na kome je svetlost povremeno tama, a ništavilo prijateljski nastrojeno. Mahnit tok naracije ne dozvoljava vam da dođete do daha, nalik podjednako frenetičnim Mind Game, Dead Leaves i Redline, dok protagonisti i antagonisti u većini funkcionišu na nivou simbola. Uprkos nekonvencionalnoj karakterizaciji ili njenom potiskivanju u drugi plan, a zahvaljujući iskusnim glumcima koji im svojim glasovima udahnjuju život (ili štogod dolazi posle života), oni ostavljaju snažan utisak, pa makar se pojavili niotkuda (kao Who) ili u magnovenju. Pored samouverene heroine, neizlečivog optimiste zaljubljive prirode, posebno upečatljiva i simpatična je ćutljiva Stealer, koja izgleda kao mlađa sestra Frankenštajnove neveste u emo-fazonu i krije (mesnatog) keca u desnom rukavu.
Eksperimentalna vizuelizacija donekle podseća na odlični TV serijal Kemonozume Masaakija Yuase. Zasluge za njenu shizofrenu lepotu prevashodno pripadaju iščašenom i hiperstilizovanom dizajnu likova Kazuta Nakazawe (Samurai Champloo), koji se kao reditelj animacije potrudio da gotovo svaki frejm pretvori u (psihotično ili parodično) umetničko delo. Šlemom koji Phantoma nosi kao da namiguje ljubiteljima Berserk-a (tačnije, Griffitha), patuljastom kućepaziteljkom sprda se na račun Minnie Mouse, anemičnim Ryuom Kutouom i tamnoputim Marijom ironično podražava bishōnen stereotipe, a jednim od timova na odbojkaškom turniru u Helvisovoj organizaciji ruši predstavu o pandama. Osmišljavanje grotesknijih žitelja Pakla, nadrealne pustinje koja u pojedinim segmentima deluje kao bartonovsko-ešerovska noćna mora, prepušta vajaru Yasushiju Nirasawi, poznatom po konceptu za Fantome u Final Fantasy: Spirits Within i stvorenja u del Torovom Hellboy-u. Među Nirasawanim kreacijama ističu se čuvari monolitne kapije Akademije, koji kao da su sišli sa omota CD-a nekih metalaca. Debele i "čupave" linije crteža neprestano pulsiraju pred vašim očima,
uokvirujući neobuzdano šarenilo i sprečavajući ga da se izlije. Raspamećujuće slike prati eklektičan saundtrek, spoj popa, elektronike, ambijentalne muzike, tvrđeg zvuka i klasičnih orkestracija.
Uz sva preterivanja i eksplicitna naglašavanja nadmoći ljudskih želja i snage volje u slojevitoj završnici, Hells Angels je savršen primer alternativnog i smelog pristupa japanimaciji, tako da uopšte ne reba da čudi nagrada za najbolji animirani film na montrealskom festivalu FantAsia 2009. godine.
No comments:
Post a Comment