10 Feb 2012

Кауышу (Аманжол Айтуаров, 1989)


Кауышу (Dodir), debitantsko ostvarenje kazahstanskog reditelja i scenariste Amanžola Ajtuarova, bajkovita je (i samo naizgled jednostavna i arhetipska) priča o prošlim životima melanholičnih ljubavnika čiji poetični razgovor čujemo u prologu, dok kamera "miluje" predmete u polumračnoj sobi - pikslu sa pikavcima, činiju sa zelenim jabukama, knjige, novine, upaljene sveće, tapiseriju, prozor, klavir i cveće koje je počelo da vene... 

Ovaj biser evroazijske kinematografije usredsređuje se na slepu prosjakinju (i šamanku?) Ajbahan i bezimenog odbeglog roba koji joj se, spasivši je od pokušaja silovanja, pridružuje u potrazi za njenom rodnom zemljom ("iza plavih planina, gde zalazi sunce"). Njoj je, iako ona to ne želi da prizna, potreban zaštitnik, a njemu ljudska toplina koju, kako sam kaže, još uvek nije spoznao, jer je živeo poput usamljenog vuka. Na zajedničkom putovanju po stepama, šumama, pustinjama i ruševinama opustošenog grada, njih dvoje se zaljubljuju i nailaze na različite prepreke, od razbojnika koji ranjavaju mladića, preko starice koja za parče hleba zahteva devojčine pletenice (!), do okrutnog poglavara grupe nomada koji ih dočekuju u gorkoslatkoj završnici.

Neobičan amalgam emotivne drame, nesvakidašnjeg road-movie-a i svedene fantazije deluje kao da je prekriven prozirnim velom izvezenim tananim nitima eksperimentalnih, filozofičnih filmova sedamdesetih, u režiji Alexandra Jodorowskog, ali kroz prizmu Sergeja Parajanova. Pojavljivanju aure začudnosti i mističnosti u ogromnoj meri doprinose i folklorni motivi koji se ogledaju kako u veštom ispredanju narativa i autentičnim likovima, tako i u asketskim kostimima, rustičnom okruženju i detaljima koji se tiču tamošnjih običaja i verovanja. (Posebno upečatljiva je scena začetka "nadrilekarskog" tretmana u kojoj Ajbahan priziva i uzima zmiju, "pozajmljuje" njen otrov za spravljanje melema, a potom joj se zahvaljuje i vraća tamo gde ju je pronašla.) Sve vreme tokom gledanja stičete utisak da sedite pored vatre u kolibi, daleko od civilizacije, slušajući iskusnog pripovedača čije vas arhaične reči lagano uspavljuju, da biste u snovima doživeli ostatak njegove pripovesti.

Zrnasta fotografija Marata Tohtabakijeva maestralno oslikava svet koji pripada mitološkoj prošlosti. Paletom boja preovlađuju prirodni tonovi peska, zemlje, osušene trave i kore drveta, a podjednako atraktivnim crno-belim sekvencama predstavljeni su enigmatični flešbekovi (ili snovi?) i događaji koji su prethodili zbližavanju glavne junakinje i njenog "viteza". Milozvučnu podlogu onirične vizuelizacije sačinjavaju etno melodije upakovane u ambijentalnu elektronsku muziku, stvarajući gotovo nadrealnu atmosferu...

No comments:

Post a Comment