Z kao Zbunjena Zver

   Nedelja, lenja i bezbožna kao i sve prethodne. Probudio sam se u podne i propustio zakržljalo jutro. Pridigavši se iz kreveta, petnaestak minuta zurio sam u žućkastog insekta koji je pokušavao da se iskobelja iz paukove mreže. Uzalud utrošen trud…
   Sa politirane površine radnog stola kapala je krv divljeg zeca, isečenog na šnite. Pošto sam još uvek osećao gorušicu od preobilne večere, sa gađenjem sam odmerio one komade mesa i otišao do kupatila. Očešljao sam se od glave do pete i za svaki slučaj naoštrio očnjake i oba para rogova, jer su sveznajuće svrake stalno izveštavale o pojavi bandita u Smaragdnoj Šumi Smeđih Listova. (Da, to je sasvim nelogičan naziv, ali bolji valjda nisu umeli da smisle.) Otkačivši dugi ogrtač od modroplave čoje sa čiviluka, uputio sam se ka Belinom domu.
    Njen dobroćudni, ali brzopleti otac, koji je od imućnog trgovca spao na ubogog stočara, primoranog da plaća sijaset poreza, prenoćio je na mom imanju pre nekoliko sedmica, obećavši (nevoljno) da će mi najmlađu kćer dati za ženu. Želeo sam da ga kaznim, jer je ubrao svetlucavu grimiznu ružu iz mog nagrađivanog vrta. Da me je prethodno uljudno pitao, iako sam ja zver, a ne čovek, možda bih mu pružio i kalemarske makaze, a ovako će morati da se odrekne najdražeg bića na svetu. Matori je, inače, važio za veštog pripovedača, tako da je detaljan opis njegove mezimice na mene ostavio snažan utisak.
    Blaga nervoza stvarala mi je i leptiriće i zunzare u stomaku i izazivala lažnu vrtoglavicu, te sam sa grane koja me je opaučila po čelu otkinuo nezrelu vilu i odgrizao joj batak. Jadnica je glasno vrisnula i odmah sam pomislio da će biti mnogo kisela, ali je imala prijatno prokiseli ukus. Smazao sam je celu, ostavivši krilca za kraj. Pored Bare Blatnjače, doterane krastače držale su čas pevanja utovljenim prasićima iz buržujskih porodica. U njihovom nesnosnom kreketanju i groktanju jedva sam prepoznao Himnu Iluziju.
    Po dolasku u selo Mrtvo Puvalo dočekala su me bezuba deca čiji su široki osmesi podsećali na prazninu koja me je, kao podmukla kučka, izjedala iznutra. U njihovim blistavim pogledima nije postojala ni mrvica straha. Đubrad mala! Koji li im je bezobraznik dozvolio da budu onoliko hrabra?! Mekim i nežnim šačicama uhvatila su me za kandže i odvela do kuće moje buduće neveste.

    Na kapiji su stajala njena tri brata, preobražena u kamene statue kada je na mene bačena kletva, a na uzanom tremu sedela je ona, između starijih sestara. Došle su samo da bi videle za kakvu će spodobu Bela poći i ukitile se dragim kamenjem koje su dobile od glupih muževa. Toliko su se zlobno kezile da mi je došlo da im iščupam one silikonske, neukusno našminkane usne, ali sam uspeo da se obuzdam. Zapravo, obuzdala me je skromna Belina lepota – riđi uvojci, krupne svetlozelene oči, prćasti nosić, rumene jagodice poprskane pegicama i dugi, tanušni prsti kojima će mi svirati na orguljama. Čim me je ugledala, briznula je u plač, kao što bi i svaka nevina devojka čija sudbina je zapečaćena. Uzeo sam je u naručje i upitao je hoće li da se poslednji put pozdravi sa ocem. Odgovorila mi je da su ga živog i zdravog sahranili, jer je smatrao da ne zaslužuje ni pošteno da umre. Umalo suzu nisam pustio, ali nisam smeo da dozvolim slabosti da me savlada.
    Nosio sam je do predvorja, a ona je sve vreme ćutala kao zalivena. Obletale su nas crne golubice, a jedna od njih iskoristila je priliku da mi se posere na glavu. Belu sam smestio u prostranu odaju koja je pripadala mojoj pokojnoj dadilji, pošto su sve ostale bile u haotičnom stanju. Rekao sam joj da ću je posećivati svake noći i da će me češkati iza ušiju dok ne postane punoletna (za otprilike dvanaest meseci). Tek onda ćemo moći da produbimo odnos. Prvih dana plakala je bez prestanka, a onda je iznenada zaboravila na prošlost. (Posumnjao sam na Obliviscamin, ali tim tabletama je odavno istekao rok trajanja i nijedna nije nedostajala iz kutije.) Trudio sam se da u njenom prisustvu budem neupadljiv i makar simpatičan, što je za dlakavu gromadu od dva i kusur metra predstavljalo veliki izazov. Kupovao sam joj haljine od najfinijih tkanina, ali se nije dala razmaziti. Najčešće je oblačila onu u kojoj je došla, jednostavnog kroja, od nehabajućeg pliša boje fikusa. Svakog dana donosio sam joj bademe koje bi grickala uz šolju mleka i pazio da je ne ogrebem prilikom kupanja. Obećavala je da će mi izroditi tuce krznenih loptica, a ja bih je pomilovao po kosi i liznuo po čelu.
    Do zle čarobnice, koja me je proklela zbog neuzvraćene ljubavi, stigla je vest da sam pronašao istinsku sreću, uprkos svojoj grotesknoj pojavi. Bacila se sa najvišeg tornja napuštenog zamka i pri padu slomila vrat, što je izazvalo trenutnu smrt. Sa prestankom čini ponovo sam bio onaj neugledni mršavko koga jedino rođena majka (i poneka ludača) može da voli. Preneražena mojim novim, odnosno pravim izgledom, a razočarana osetnim smanjenjem spolovila i odsustvom rogova koje bi držala tokom našeg snošaja, Bela se zaključala u podrumsku ostavu i tamo provela nekoliko sati. Nakon što je izašla odatle, banula je u spavaću sobu i, sa ciničnim osmehom na licu, procedila je kroz blistavobele zube:
    “Dabogda te ujela Azatotova mušica!”
    Koji sekund kasnije, nešto me je pecnulo po obrazu.
  Ostatak večnosti hranio sam se potmulim mrakom i crvljivim ništavilom…