"Some people see the galaxy as a giant river of milk, and all of these stars are like drops of oil floating in that sea of milk."
Ginga Tetsudō no Yoru (a.k.a. Night on the Galactic Railroad) je adaptacija istoimenog romana za decu, nastalog oko 1927, pisca Kenjija Miyazawe, koji je ovim delom pokušao da pronađe odgovor na pitanje: "Šta je istinska sreća?" S obzirom na to da je knjiga prozivod vremena u kome Japan dolazi u dodir sa Zapadom, uočljivo je preplitanje budističkih sa hrišćanskim simbolima.
Giovanni je dečak iz siromašne porodice, kome se otac još uvek nije vratio sa poslednjeg puta i čija je bolesna majka vezana za krevet. Svakog dana, posle škole, odlazi u štampariju, gde radi kao pomoćnik, kako bi zaradio neku crkavicu i uspeo da preživi. Ono što mu dodatno zagorčava život jesu stalna i nemilosrdna zadirkivanja od strane vršnjaka, na čelu sa Zanellijem. Jedini prijatelj mu je Campanella, koga poznaje još iz najranijeg detinjstva. U noći Festivala Zvezda (The Centaurus Festival), kome se raduju svi stanovnici njegovog sela, Giovanni mora da obavi još jedan poslić. Po povratku kući, savladava ga umor, te odlučuje da predahne na proplanku, kada nailazi fantomski voz...
Ono što prvo upada u oči jeste činjenica da su svi likovi antropomorfne mačke (sa tri izuzetka koji se pojavljuju kasnije). Zanimljiva je jedna Sugiijeva izjava da je takva odluka donesena nakon nekoliko neuspelih pokušaja da se anime izvede sa ljudskim likovima i da su mačke, koje inače mrzi, odabrane kao vrlo bliske ljudima, zbog svoje sebičnosti. Međutim, taj poluživotinjski izgled nimalo ne utiče na njihovu realističnost, već samo donekle ublažava okrutnu dramu, što je razumljivo, budući da je materijal namenjen mlađim naraštajima.
Problem nastaje nakon što se Giovanni ukrca na voz i u njemu sretne svog prijatelja, Campanellu, jer je njihova nadrealna avantura ispunjena aluzijama i metaforama teško shvatljivim i još teže svarljivim za ciljnu publiku, a ispričana u uspavljujućem ritmu, da bi (čvrsto u to verujem) malo koje dete moglo da isprati priču do kraja. Dijaloga je malo, a i to malo je izgovoreno monotonim, ozbiljnim, gotovo svečanim tonom, iz koga kao da je isceđena sva životna radost. Na prvoj stanici nije baš najjasnije šta zapravo predstavlja Giovannijevo putešestvije, dečiju igru ili beg iz stvarnosti sa kakvom filozofskom dimenzijom, ali se polagano ukazuju nagoveštaji konačne destinacije galaktičke mašine. Kada na scenu stupe otkrovenja, u određenim trenucima se oseća bljutav ukus patetike, uprkos plemenitoj nameri autora da o smrti govori nežno i blagotvorno.
U audio-vizuelnom pogledu, Night of the Galactic Railroad bi se mogao opisati kao atmosferičan, elegantan, poetičan, mističan i, povrh svega, maštovit, ali istovremeno nepristupačan, jer vedrih boja, koje bi najverovatnije primamile klince, skoro i da nema. Crtež je jednostavan i simpatičan, a animacija svedena, te je u poređenju sa Miyazakijevim ostvarenjima iz tog perioda, ovaj anime znatno slabiji, ali daleko od lošeg. Muzika Haruomija Hosona ima hipnotičko dejstvo i savršeno se uklopila u svaku scenu, smeštena između sekvenci kojima vlada duboka tišina.
Kao materijal koji je osmišljen za najmlađe, Ginga Tetsudō no Yoru je sumnjivog kvaliteta, i to ne samo pod neonskim svetlom XXI veka, dok se, zahvaljujući zatupljivanju oštrice, koja krasi većinu japanskih animiranih filmova, distancirao i od zrelijih gledalaca, tako da zauzima neki čudan položaj među ostalim animeima i nemoguće je dati konačan sud. Ukoliko se posmatra kao atipičan primerak svoje vrste, pa još u režiji čoveka koji će 9 godina kasnije snimiti Street Fighter II: The Animated Movie, Noć na galaktičkoj železnici stoji kao preporuka za one koji bi hteli da probaju nešto drugačije.
No comments:
Post a Comment