14 Nov 2012

Momo e no Tegami (Hiroyuki Okiura, 2011)


Iako je tokom skoro tri decenije duge karijere samo dva puta seo u rediteljsku stolicu, Hiroyuki Okiura se kao animator i dizajner likova može pohvaliti impresivnim rezimeom koji, između ostalih, sadrži naslove kakvi su Akira, Record of Lodoss War, Hashire, Melos!, Magnetic Rose (iz omnibusa Memories), Ghost in the Shell, Blood: The Last Vampire i Paprika. U anime industriju ušao je bez akademskog obrazovanja, a cenjen je zato što ogromnu pažnju posvećuje detaljima. Njegov prvenac, izvanredni Jin-Roh: The Wolf Brigade, osvojio je nekoliko nagrada, ali ga slava nije usmerila ka hiperprodukciji. Svoje drugo dugometražno ostvarenje planirao je čitavih sedam godina, želeći da oko sebe okupi najtalentovanije kolege, a uloženo vreme i trud dali su sjajne rezultate.

U Pismu za Momo Okiura se udaljava od mračnog distopijskog okruženja i, stupajući na teren Hayaa Miyazakija, isporučuje vrhunsku dramediju sa izraženim elementima fantazije i avanture. Pronicljiva, slojevita i emotivna priča o odrastanju i sazrevanju usredsređuje se na introvertnu jedanaestogodišnjakinju Momo koja se, nakon očeve pogibije u brodolomu, seli iz Tokija u porodičnu kuću na udaljenom japanskom ostrvcetu Shio, gde je njena majka odrasla. Sve što joj je od oca ostalo jeste list papira na kome piše "Draga Momo". Razmišljajući o tome šta je hteo da joj poruči i preturajući po glavi gorko sećanje na njihovu poslednju raspravu, duge letnje dane provodi u usamljenosti, sve do susreta sa trojicom đavolaka koji oživljavaju sa ilustracija iz stare knjige, pronađene na tavanu...

Istražujući poljuljan odnos glavne junakinje prema majci, vršnjacima i samoj sebi, poteškoće u prilagođavanju novoj sredini i suočavanje sa gubitkom jednog od roditelja, autor pokazuje da čak i izlizane teme, obrađene temeljno i sa ljubavlju, umeju da deluju sveže. I kao pripovedač i kao reditelj, on je staložen, prefinjen, pedantan i precizan, te ispreda promišljen narativ i donosi uverljive i simpatične likove, vraćajući gledaoca u period detinjstva. Veštim umetanjem natprirodnih sila iz raskošne japanske mitologije u mirnu svakodnevnicu običnih ljudi, pridružuje se najistaknutijim tvorcima u oblasti magijskog realizma. Osim što nestašnim i prijateljski nastrojenim "demonima" dodeljuje uloge dežurnih šaljivdžija, Okiura ih, čini se, predstavlja i kao otelovljenje pritajenih aspekata Momoine ličnosti. Uz njihovu pomoć, devojčica se budi iz učmalosti, uviđajući neprocenjivu vrednost porodice i prijatelja. Značajan doprinos besprekornoj karakterizaciji i životnosti protagonista (uključujući i brojne sporedne) pruža realističnost njihovih pokreta i grimasa, kao i iskrena gluma angažovanih seiyūa, na čelu sa mlađanom Karen Miyamom koja tumači naizgled razmaženu, a zapravo ljupku Momo.

Kvalitet vizuelizacije na zavidnom je nivou, što se i dalo očekivati od čuvenog animatorskog studija Production I.G. U apsolutno svakoj sceni uočljive su velelepnost, fluidnost i superiornost tradicionalne, ručno rađene animacije, neokrnjene minimalnim prisustvom kompjuterski generisanih slika. Nadgledanje iste povereno je Masashiju Andu, koji je u prošlosti sarađivao sa Konom (Tokyo Godfathers, Paprika), i Miazakijem (Princess Mononoke, Spirited Away), dok umetnička režiju potpisuje Hiroshi Ohno (Hashire, Melos!, Spring and Chaos, Le chevalier D'Eon, Hells Angels). Bilo da je reč o talasanju nečije kose, dijalogu tokom večere, kupovine ili okopavanja bašte, jurnjavi izazvanoj otmicom divljih prasića ili kupanju lokalnih klinaca ispod mosta, Momo e no Tegami je prava milina gledati. Okiurin minuciozan dizajn i meke pastelne boje, u pratnji nežnih i nenametljivih instrumentala Mine Kubote, stvaraju toplu, opuštajuću i umirujuću atmosferu.

Uprkos činjenici da počiva na oprobanoj formuli i da je namenjen široj publici, ovo je jedan od najboljih animiranih filmova u poslednjih nekoliko godina, što zbog ravnoteže ostvarene na relaciji stil-sadržina, a što zbog jednostavne, ali efektne magije kojom zrači.

No comments:

Post a Comment