Četrdesetominutna OVA Karakuri no Kimi (za zapadno tržište Puppet Princess), zasnovana na mangi Kazuhira Fujite, rediteljski je debi dizajnera likova Hirotoshija Takaye. Reč "karakuri" iz naslova odnosi se na mehanizovane lutke koje vode poreklo iz XVII veka i smatraju se prvim japanskim robotima. Nekada su služile za kućnu zabavu ili za rekonstruisanje tradicionalnih mitova na religijskim festivalima, a uticale su na razvoj Nō, Kabuki i Bunraku teatra.
Pod očiglednim uticajem popularnog Jūbei Ninpūchō (Ninja Scroll) Yoshijakija Kawajirija, Takaya nas vraća u feudalni Japan, razdoblje učestalih borbi za prevlast. Princeza Rangiku (iz neimenovane zabačene oblasti) želi da se obračuna sa mahnitim gospodarom Sadayohijom Karimatom, koji joj je ubio oca, kako bi se dočepao marionetskih ratnika iz njegove radionice. Iz tog razloga, ona kreće u potragu za legendarnim nindžom Katom, nadajući se svesrdnoj pomoći i znajući da je osveta najslađa kada se servira hladnim oružjem. Umesto Kata, sreće impulsivnog Yasabura Manajirija, šinobija koji je ostao bez klana i sa njom deli istog neprijatelja. Udruženim snagama, oni će pokušati da zauvek zaustave Karimatu...
Iako počiva na jednostavnom zapletu, a pri tom je smeštena u tesan vremenski okvir koji odgovara polovini prosečnog dugometražnog filma, ova akciona fantazija, začinjena prstohvatom horora, pruža sasvim solidno zaokruženu priču sa nekoliko preokreta. Dinamičnog je ritma i koherentne narativne strukture, ali ju je nemoguće uzeti za ozbiljno, zahvaljujući sporadičnim uplivima detinjastog humora, koji donekle narušava mračnjikavu atmosferu. Karakterizacija likova se, izuzevši dvoje ćudljivih protagonista, oslanja na stereotipe, tako da o antagonistima ne saznajemo više od činjenice da su, pomućenog uma, spremni na nezamisliva zlodela u cilju ostvarivanja svojih bolesnih ambicija. Sa druge strane, scenarista uspeva da odnos između ljupke Rangiku i naprasitog Yasabura učini uverljivim, otkrivajući poneki detalj iz njihovih prošlosti i skriveni motiv misije glavne junakinje.
Tehnički posmatrano, anime je u skladu sa godinom nastanka, mada briljantnim crtežom, načinom senčenja i izgledom pozadina, asocira na devedesete. Takayina opsesija jesu oči u krupnom planu i snažnom emocijom izobličena lica, na granici sa neljudskim, dok se kao najupečatljiviji detalj izdvajaju Manajirijeve ekstremno izdužene obrve. Animacija je odlična, a njen kvalitet dolazi do izražaja u scenama krvavih okršaja koji, kao i u svim sličnim ostvarenjima, prkose zakonima fizike. Posebno zanimljiv je koncept kontrole marioneta posredstvom tanušnih, gotovo nevidljivih struna, koje naizgled krhka princeza nosi u prtljagu na leđima, višestruko većem i težem od nje. Muzički skor Kaoura Wade (Ninja Scroll, Gilgamesh, Cashern Sins) inspirisan je japanskim folklorom i kao takav nenametljivo se uklapa u istorijsko okruženje.
Pod očiglednim uticajem popularnog Jūbei Ninpūchō (Ninja Scroll) Yoshijakija Kawajirija, Takaya nas vraća u feudalni Japan, razdoblje učestalih borbi za prevlast. Princeza Rangiku (iz neimenovane zabačene oblasti) želi da se obračuna sa mahnitim gospodarom Sadayohijom Karimatom, koji joj je ubio oca, kako bi se dočepao marionetskih ratnika iz njegove radionice. Iz tog razloga, ona kreće u potragu za legendarnim nindžom Katom, nadajući se svesrdnoj pomoći i znajući da je osveta najslađa kada se servira hladnim oružjem. Umesto Kata, sreće impulsivnog Yasabura Manajirija, šinobija koji je ostao bez klana i sa njom deli istog neprijatelja. Udruženim snagama, oni će pokušati da zauvek zaustave Karimatu...
Iako počiva na jednostavnom zapletu, a pri tom je smeštena u tesan vremenski okvir koji odgovara polovini prosečnog dugometražnog filma, ova akciona fantazija, začinjena prstohvatom horora, pruža sasvim solidno zaokruženu priču sa nekoliko preokreta. Dinamičnog je ritma i koherentne narativne strukture, ali ju je nemoguće uzeti za ozbiljno, zahvaljujući sporadičnim uplivima detinjastog humora, koji donekle narušava mračnjikavu atmosferu. Karakterizacija likova se, izuzevši dvoje ćudljivih protagonista, oslanja na stereotipe, tako da o antagonistima ne saznajemo više od činjenice da su, pomućenog uma, spremni na nezamisliva zlodela u cilju ostvarivanja svojih bolesnih ambicija. Sa druge strane, scenarista uspeva da odnos između ljupke Rangiku i naprasitog Yasabura učini uverljivim, otkrivajući poneki detalj iz njihovih prošlosti i skriveni motiv misije glavne junakinje.
Tehnički posmatrano, anime je u skladu sa godinom nastanka, mada briljantnim crtežom, načinom senčenja i izgledom pozadina, asocira na devedesete. Takayina opsesija jesu oči u krupnom planu i snažnom emocijom izobličena lica, na granici sa neljudskim, dok se kao najupečatljiviji detalj izdvajaju Manajirijeve ekstremno izdužene obrve. Animacija je odlična, a njen kvalitet dolazi do izražaja u scenama krvavih okršaja koji, kao i u svim sličnim ostvarenjima, prkose zakonima fizike. Posebno zanimljiv je koncept kontrole marioneta posredstvom tanušnih, gotovo nevidljivih struna, koje naizgled krhka princeza nosi u prtljagu na leđima, višestruko većem i težem od nje. Muzički skor Kaoura Wade (Ninja Scroll, Gilgamesh, Cashern Sins) inspirisan je japanskim folklorom i kao takav nenametljivo se uklapa u istorijsko okruženje.
Ukoliko nemate ništa protiv animiranog nasilja (i izlišnog slapstick-a), Karakuri no Kimi će vas sigurno zabaviti, uprkos izlizanosti teme koju obrađuje.
No comments:
Post a Comment