U ime karoserije i akumulatora i svetog motora, amin. Ovako bi otprilike glasila molitva u alternativnom svetu koji Leos Carax poput visprenog maga dočarava u svom najnovijem ostvarenju i koji je vrlo blizak našem, obavijenom sve debljom skramom patvorenosti. Prevlast izveštačenog nad prirodnim, odnosno virtuelnog nad stvarnim, rediteljeva je osnovna, ali ne i jedina preokupacija. Referentan, prividno nenarativan i nekoherentan, a iznad svega osvežavajuć Holy Motors jeste film o slatkim lažima od kojih je satkana sedma umetnost, ali se može (a ne mora) sagledati iz drugačijih uglova.
Briljantni Denis Lavant tumači enigmatičnog gos'n Oscara, koji se vozi ulicama Pariza u beloj limuzini, preobražavajući se usput u nekoliko likova i odlazeći na "sastanke" po nalogu izvesne Agencije. Unutrašnjost vozila, kojim upravlja njegova verna i brižljiva šoferka Céline
(veteranka Edith Scob), služi kao šminkernica i garderoba, delujući mnogo prostranije nego što bi trebalo. Sjajne maske i Lavantova bravurozna gluma čuda čine, pa on s lakoćom preuzima ulogu uglednog bankara, obogaljene prosjakinje, mocap modela, riđobradog ludaka, strogog oca, vođe uličnih harmonikaša, plaćenog ubice i žrtve koju ovaj poznaje, kao i starca na samrtničkoj postelji. Podršku mu, između ostalih, pružaju seksepilna Eva Mendes, kao manekenka Kay M u (vrhunskoj!) vinjeti "Lepotica i zver", i odlična Kylie Minogue kao "koleginica" Jean u sekvenci inspirisanoj klasičnim mjuziklima.
Kada na grad svetlosti padne noć i radni dan se završi, gledalac i dalje nije siguran ko je (i šta je) Oscar zapravo, iako je u svakom od pobrojanih "života" maksimalno uverljiv. Da se samo pretpostaviti da je on glavni junak nekakve ultimativne video igre (pod nazivom The Sims: Purgatory, na primer), koja funkcioniše na operativnom sistemu MacroCosm Windows 777 (ili 666), instaliranom na imaginarnom računaru dokone više sile. A možda je i znatiželjno božanstvo koje pokušava da shvati čoveka savremenog doba, pa silazi na Zemlju (ili stvara njenu repliku), ne bi li isprobalo ljudsku kožu i poigralo se, sa sebi srodnima, na surovom terenu... Kako god bilo, ovaj lucidni sinematski san, divlja i hipnotišuća vožnja kroz maestralno osmišljene epizode, neprestano iznenađuje i ostavlja neizbrisiv trag u sećanju.
Apsurdan, bizaran, napet, apstraktan, groteskan, tužan, komičan, melodramatičan i perverzan Holy Motors intrigantna je misterija koja u sebi sadrži elemente više žanrova, a spada u red onih dela koja zahtevaju strpljivog gledaoca, oslobođenog predrasuda. Neospornom vizuelnom lepotom impresionira već od nadrealnog uvoda u kojem Sanjar otvara tajni prolaz ka bioskopskoj sali, pa sve do fantastičnog epiloga koji će vam verovatno izmamiti osmeh na lice. Caraxova beskompromisnost i doslednost ličnim opsesijama, rečju su zapanjujući, baš kao i kod svih značajnih autora. Po smelosti, neizbežno je poređenje sa pojedinim Francuzima koji su obeležili XX vek, pa se nameće sledeće pitanje: Da li je ovo najava za Nouvelle Vague ver. 2.1 ili tek usamljeni slučaj beskrajno maštovite ekstravagance?
Nisam ljubitelj ovakvih filmova, ali moram priznati da mi je ostavio utisak. Skoro svaki dan, poslednjih sedam dana, padne na pamet neka scena iz ovog filma. Uspeo sam da nađem omnibus "Tokyo!" a potražio sam ga zbog priče sa degenerikom iz kanalizacije.
ReplyDeleteIz istog razloga i ja razmišljam o tome da odgledam Tokyo! :)
Deleteja nisam baš oduševljen. negde na pola filma već postaje zamorna ta mini sekvencionalna repeticija koja na kraju pretvara film u niz pojedinačno interesantnih video - radova ali bez osećaja koherentne celine koja se izgubila u ekspresionističkoj metafizici
ReplyDelete