30 Sep 2012

Jōhatsu tabinikki (Isao Yamada, 2003)

Enigmatični, gotovo neprobojni Jōhatsu tabinikki (aka The Soul Odyssey) zasnovan je na gekiga stripu Yoshiharua Tsugea, najpoznatijeg po bizarnom delu Neji-shiki (Screwed), koje je Teruo Ishi adaptirao za filmsko platno 1998. godine. Inspirisan je provokativnim ostvarenjima kultnog avangardiste Shūjija Terayame, sa kojim je kao umetnički direktor Yamada sarađivao na Kusa-meikyū (Grass Labyrinth), a prati neimenovanog mangaku (Tsugeov alter-ego?) koji odlazi u zabačeni kraj Japana (rodno mesto?), gde bi trebalo da upozna svoju buduću nevestu i da potom nestane.


Intrigantna i izrazito nenarativna, ova nadrealna drama melanholične i meditativne atmosfere deluje kao strujanje nepovezanih misli ili ovaploćenje nečijih raskomadanih sećanja, naknadno ukrpljenih crvenim koncem, poput Terayaminih fotografija. Odvija se lagano, hipnotišućim ritmom, te se može opisati i kao lucidan, naizgled beskrajan i povremeno vlažan san iz koga ne želite da se probudite, jer vam pruža spokoj kakav je nemoguće postići na javi. Pri tom se stiče utisak da mistično mesto, koje izgubljeni i depresivni (a možda čak i suicidni) junak posećuje, lebdi iznad granice između (praznog) života i (primamljive) smrti i da u istom vreme stoji ili teče unazad.


"Nekada je ovo bio grad mačaka." - tvrdi starac koji traga za nadgrobnom pločom svojih predaka. A pored njega, usamljeni mladić tamo sreće prodavačicu "Echo" cigareta u crnini, maskiranog patuljka i njegovu ljubavnicu (?), par odbeglih ludaka koji ga odvode na pecanje, devojčicu u beloj haljini koja nešto recituje i igra se izduvanom šarenom loptom i obnaženog dečaka koji mu se pridružuje u javnom kupatilu i koji bi mogao da predstavlja zapostavljeno unutrašnje dete. Tokom učestalih poseta lokalnom striptiz klubu, zbližava se sa mladom i neiskusnom plesačicom, koja neodoljivo podseća na njegovu verenicu. Svi ovi "likovi" vrlo verovatno su duhovi prošlosti ili otelovljenje psiholoških aspekata ličnosti razočaranog ilustratora. To je, naravno, samo pretpostavka, jer je njihovu ulogu, kao i značenje brojnih simbola, teško odgonetnuti. Svedeni i neretko apsurdom obojeni dijalozi nisu od prevelike pomoći u dešifrovanju.


Začudne situacije u koje reditelj postavlja aktere ove uvrnute fantazmagorije oslikane su maestralno, što će reći da biste većinu kadrova mogli da uramite i divite im se dok vise sa zida vaše sobe. Senka koju je onaj nesrećnik ostavio za sobom i časovnici sa brojčanicima izokrenutim kao u ogledalu najprepoznatljiviji su među pozajmicama putem kojih Yamada odaje počast svom idolu. Monohromatskim enterijerom polupraznog kafića Caligari on na duhovit način demonstrira i ljubav prema nemačkom ekspresionizmu. Najvrednija spomena svakako je scena u kojoj se lepa striptizeta zanosno uvija pod jarkocrvenim pokrivačem i nakon koje sledi njen performans u venčanici pod mističnim osvetljenjem. Muzička pratnja je minimalistička, tako da filmom preovladava tišina isprekidana ambijentalnim zvucima - kucanjem sata, batom koraka, pojanjem cvrčaka i šumom vode, kao lajtmotiva. Iako ne uspeva da prodrma gledaoca na isti način kao što je to činio Terayama, Yamadi svakako treba odati priznanje za smelost da uopšte snimi nešto ovakvo...

No comments:

Post a Comment