Casshern Sins (Shigeyasu Yamauchi, 2008-2009)

Recenzija jednog od omiljenih mi animea, neznatno dorađena, a prvobitno objavljena na sajtu BG-Anime 02.03.2010.

-------------------------------------------------------------------------------------------

Fenomen Casshern datira još iz 1973-e kada je pod nazivom Shinzō Ningen Kyashān prikazan serijal od 35 epizoda, o distopijskom svetu u kome roboti, prvobitno napravljeni da bi služili čovečanstvu, prete njegovom uništenju. Sin naučnika odgovornog za stvaranje odmetnutih slugu dobrovoljno pristaje da se odrekne svoje ljudskosti i postaje Casshern, besmrtni "neo-čovek" i poslednja nada za odbranu od tehno-nemani. Dvadeset godina kasnije, snimljena je i neka vrsta rimejka (Casshan: Robot Hunter) koji donekle izmenjenu priču donosi kroz četiri polučasovna poglavlja. Osim fantastičnog crteža i za ono vreme solidne animacije, ta OVA nema još mnogo toga da ponudi. Akcione scene su pristojno odrađene, muzika je proračunata, ali pažljivo umetnuta, a malodušnost scenarista i režisera učinila je svoje – dijalozi su otrcani, akteri su poput kartonskih isečaka koji prkose logici, a narativ je isprekidan sitnim rupama, koje su zacementirane povremenim "usluživanjem fanova".

Slično igranom filmu Casshern iz 2004-e, koji predstavlja svojevrstan eksperiment u okviru savremene japanske kinematografije, Casshern Sins preuzima ime, a sadržinu oslobađa suvišnih i obogaćuje novim elementima, prikazujući je u potpuno drugačijem svetlu – toliko drugačijem, da se može gledati i bez poznavanja manje ili više uspešnih prethodnika. Na samom početku, autori upoznaju gledaoca sa opustošenim svetom i "junakom" sage, koji pati od amnezije. Zahvaljujući kratkom retrospektivnom uvodu saznajemo da je on neposredni krivac za postapokaliptičnu pustoš, odnosno za ubistvo Lune ("Meseca koji je bio Sunce"), čime je pokrenuta kataklizma i Zemlja dovedena na ivicu propasti. Ono malo preostalih ljudi pati od steriliteta, a roboti su osuđeni na rđanje, izazvano otrovnim okruženjem. Jedino Casshern nije podlegao propadanju, iako se pojavljuje stotinama godina nakon Lunine pogibije, poput oživljenog duha iz legende, dok glasina o isceliteljskoj moći njegovog mesa kruži među preživelim stanovnicima planete…

Istražujući odnos između čoveka i tehnologije do krajnjih granica, Casshern Sins se može opisati kao tiha, poetična drama, smeštena u beskompromisno mračnu i očajem obojenu budućnost isprekidanu sporadičnim zracima nade, a izgrađena na temeljima "staromodne" naučne fantastike, prožete čeličnim nitima filozofije egzistencijalizma. Nerazmrsivo je klupko najrazličitijih emocija, a dirljivih trenutaka ima na pretek, bez pribegavanja jeftinoj melodramatičnosti. Beskrajna je igra pesimizma i optimizma; zanosni ples života i smrti; simbolima žigosana setna poema, koja povremeno priziva depresiju, izazivajući inspirativni nemir u toku gledaočevih misli. Tokom prvih dvanaest epizoda, na putu samospoznaje i otkrivanja misterije iza njegove besmrtnosti, Casshern se susreće sa mnoštvom sporednih likova koji, u kontaktu sa tragičnim herojem, a putem pažljivo odabranih reči, otkrivaju sebe i svoje mesto u postepenom nestajanju. Uprkos njihovom kratkom pojavljivanju, od Akoesa koji ljude vidi kao kontradiktorna bića, preko Lizbell koja zvonjavom sa tornja želi svima da obznani kako je i u ružnom moguće naći lepo, ili Janis, princeze čiji hipnotišući glas sija umesto zvezda, pa do Margoa, predstavnika "tvrdoglavih umetnika, kojima je cilj da u istoriji ostave svoj trag", teško da ćete naići na suvišnog. Drugu polovinu Grehova obeležava ustaljena nekolicina onih koji su u događajima iz Casshernove prošlosti odigrali neku od presudnih uloga, kulminacija u njihovim međusobnim odnosima, hodočašće ka gradu gde vaskrsla Luna navodno pruža spasenje i, konačno, gotovo otkroviteljsko oblikovanje naslovnog junaka. Ritam kojim se priča odvija je umeren, definisan dugim dijalozima i monolozima, pa se neretko stiče utisak da je u toku kakva pozorišna predstava.

Iz mase generičkih, ovo ostvarenje se izdvaja neobičnim, jednostavnim, ali visokostilizovanim retro dizajnom, kojim je Yoshihiko Umakoshi verovatno želeo (i u tome uspeo) da prizove sedamdesete i oda počast Tatsuu Yoshidi, originalnom tvorcu Cassherna. U kombinaciji sa povremeno halucinogenim, a inače turobnim, minimalističkim pozadinama, koje podsećaju na burnu hemijsku reakciju između akvarela i slika izrađenih voštanim bojama, odsustvo detalja ne deluje kao nedostatak, već kao jedan od suštinskih činilaca autentične likovnosti. Svoj doprinos Umakoshi je dao i u rukovođenju odličnom animacijom, čije čari podjednako dolaze do izražaja kako u deonicama lišenim agresivnosti, tako i u munjevitim, ali gracioznim scenama (neizbežne) borbe. Muzički skor, dopunjen jezivim govorom vetra, bolnim jecanjem kiše i umirujućim šapatom morske vode, delo je Kaorua Wade (Ninja Scroll, Gilgamesh) i sastavljen je od onih nota koje ga čine aktivnim učesnikom u formiranju upečatljive atmosfere.

CS je gotovo savršen spoj unutrašnje i spoljašnje lepote, i ima sva prava da jednog dana dobije kultni status.