14 Jul 2012

Silvestre (João César Monteiro, 1982)


Kćer lokalnog plemića, ljupka i nežna Sílvia (sjajan debi tada sedamnaestogodišnje Marije de Medeiros), treba da se uda za neotesanog zemljoposednika Paija De Aieresa. Uoči venčanja, njen otac odlazi u posetu kralju, nalažući joj da nikoga ne pušta u kuću. "So na mesu, stoka u oboru, a reza na vratima" - kaže pre polaska. Oglušujući se o naredbu, Sílvia i Susana, njena starija polusestra, ugošćuju misterioznog hodočasnika koji sa sobom donosi "zatrovane pomorandže, svetleću šaku, seksualno znanje i možda vučiji alter-ego" (Mark Asch, Silvestre: How Folktales Are Made). Neobično skrojena priča odatle poprima mračniji ton, što ne treba da iznenađuje budući da počiva na predanjima iz XV veka.

Crpeći inspiraciju iz folklornog nasleđa rodne zemlje, baš kao i u četiri godina starijem Veredas, i pribegavajući raznolikim stilskim "smicalicama", Monteiro isporučuje eksperimentalnu, "tihu" i bajkovitu dramu isprekidanog, ali linearnog narativa i teško dostižne estetike. Ona je poput narodne pripovetke koju autor, "perverzni pesnik" portugalske kinematografije, vešto dekonstruiše ironijom, pri čemu je njegova režija nepogrešiva, gluma na granici sa "bresonovskom", a dijalozi pronicljivi i poetični, čak i onda kada su banalni. Promišljeno izveštačena, ova živopisna slikovnica sledi sopstvenu logiku, uz povremene namerne skokove u okviru iste, golicajući tako gledaočevu maštu. Sačinjena je od svedenih tabloa koji kompozicijom podražavaju ilustracije iz srednjovekovnih manuskripta, a prema rečima kritičara Nicka Pinkertona "izgleda onako kako bi nepismeni pastir mogao da vizualizuje izlaganje pripovedača pokraj logorske vatre." Enterijeri su na tragu pozorišne scenografije, bez četvrtog zida, a eksterijeri su, uz par izuzetaka (obala reke u kojoj uživaju golišave devojke i do koje silaze pralje, napušteni zamak na jezerskom ostrvcetu), naslikane kulise ili projekcije pejzaža, koje odaju utisak nadrealnosti i dvodimenzionalnosti pojedinih sekvenci. Malobrojne akcione scene su ili krajnje uprošćene ili se odvijaju iza zamrznutog kadra, kao što je to slučaj sa savladavanjem i ubijanjem zmaja, koje nas uvodi u drugu polovinu i, ubrzo potom, Sílvijino preprušavanje u lutajućeg viteza Silvestrea. Od opojnog soprana fado pevačice u prologu, do enigmatičnog epiloga u kome se glavna junakinja stapa sa zvezdanim nebom, film ne prestaje da fascinira svojom likovnošću, pa se često zapitate stoji li iza kamere reditelj ili slikar perfekcionista...

No comments:

Post a Comment