9 Oct 2010

Drugi dolazak sedmoruke histerije

    “Stoko pijana.” – promrmljala je u pomodrelu bradu, pre nego što mu je sekirom odrubila glavu. Dok je gledala kako crvena tečnost natapa žuti pokrivač i izbledeli ljubičasti tepih, nadute usne razvukle su se u osmeh. Podigla je oružje i raspolutila mu čak i u smrti lepo i namrgođeno lice posred nosa. Kikoćući se histerično, udarala je gde god je stigla, isitnivši mu telo do neprepoznatljivosti. Kada ju je savladao umor, legla je na pod i valjala se u gustoj kaši od njegove krvi i mesa. Spavala je poput novorođenčeta.
    Idućeg jutra probudili su je stidljivi sunčevi zraci i otkrili da su nestale sve modrice od stalnog batinanja koje je trpela poslednjih nekoliko godina. Ustala je odmorna, otvorila prozor, a zatim i vratanca kaveza u kome je čuvao majušnog letećeg slona. Životinjica ju je pozdravila veselim cvrkutom, a onda je odlepršala ka snenom horizontu. Narandžasto nebo ljubilo je ispucalu zemlju i molilo se za drugi dolazak sedmoruke histerije.
    Nekim čudom, nered u dnevnoj sobi od prethodne noći beše iščezao, a sećanja na patnju ličila su na kurvinski košmar. Prišavši ogledalu, zevnula je i uštinula se za nadlakticu. Kosa joj je potamnela, a oči postale kristalno plave. Pokušala je da pusti koju suzu, ali su se, umesto suza, niz obraze slivali potoci bodljikave svetlosti. Obukla je prugastu ljubičastobelu haljinu i obula crne duboke cipele na šniranje. Po izlasku na ulicu, srela je trinaestoro poznanika – zurili su kao omađijani u daljinu, držeći po pegavo jaje u levoj ruci.
    “Nemoj da ih uznemiravaš.” – opomenu je momče s kozjim nogama. “Sada imaju preča posla.”
    “Nisam ni nameravala da im smetam... A ko si ti, uopšte?”
    “Pravo pitanje je ko si ti i zašto mirišeš na smrt?” – poklonivši se duboko nalik putujućim mađioničarima, nestao je u oblaku zelenkastog dima.
    Zbunjena kratkotrajnim susretom sa zagonetnim mladićem, skrenula je u ulicu na čijem kraju se nalazio stari bunar. Verovalo se da na dnu živi hiljadugodišnja sirena koja ispunjava želje, ali se niko nije usudio da proveri, pošto su ostarele morske dame oduvek bile džangrizave. Međutim, ona nije imala šta da izgubi. Ubacila je srebrni novčić i nagnula se nad okrugli otvor, načuljivši uši.
    “Šta hoćeš?” - brecnu se hrapavi glas.
    “Neću da razgovaram s tobom, ako ne mogu da te vidim.”
   “Glupačo! Ma, nek ti bude. Povuci onda taj konopac i izvuci me odavde!”
    Učinila je kako joj je naređeno i nekoliko trenutaka potom pred sobom je ugledala ćelavu i smežuranu staricu sa ribljim repom, jedva pedesetak santimetara dugačku, sa ogrlicom od požutelih bisera koja je padala na izdužene i mlitave grudi.
    “Eto ti! Sad me vidiš!” – češajući se po čupavim osedelim obrvama, meškoljila se u drvenom vedru, ulepljenom mahovinom. “Šta čekaš?! Da čujem, dok smo još mladi.”
    “Ja, u stvari, ne znam šta da poželim... Samo sam bila radoznala. Nešto me je dovuklo ovde.”
    “E, pa vidiš, pošto ti ne znaš, ja znam. Želiš da nestaneš, ali se bojiš praznine. Želiš da posrneš, ali ne podnosiš svrab. U kazanu je toplo, ali čorba mora i da proključa, zato me vrati nazad u vodu, inače ću ti odseći sise!”
    Izvadivši zarđale makaze iz torbice, presekla je vlažno uže, a ona ružna babetina pljusnu u mulj i više ni reč ne prozbori.
    “Lude li žene!” – pomislila je u sebi i uputila se ka oronulim vratima, postavljenim posred obližnjeg ugaženog travnjaka. Bila su odškrinuta, pa ih je gurnula prstima i prešla na drugu stranu. Tamo je naišla na fijaker u koji je bilo upregnuto šest pčela sa konjskim nogama. Njihovo glasno zujanje zvučalo je kao uspavanka. Dve obnažene Ciganke pomogoše joj da se popne, a onda je vesela stvorenja odvezoše ka mermernom zamku.
    U predvorju staklenih stubova dočekao ju je Kralj Izrod, ogrnut sivim plišanim plaštem. Oko vrata su mu kružile tri zlatne ribice, a naherena kruna bila je ukrašena raznobojnim dragim kamenjem.
    “Napokon! Ako mi budeš spremila paprikaš od kunića, učiniću te svojom kraljicom, a ako umeš da umesiš pogaču od bajatih zrna kukuruza, večno ću ti služiti.”
    “Poštovani vladaru, spremiću ti oba jela, ali pod jednim uslovom.”
    “Slušam.”
    “Budi bar ovaj put iskren i odvedi me u Ništavilo. Jedino ću sa tobom podneti kraj. I obećaj mi nezaboravnu noć.”
    “U redu. Obećavam. Sutra će ustajale uspomene napustiti svoje čaure...”
     “... i ispuniti mehurove zaborava.” – prihvatila je luckastu igru i živeli su zauvek srećno.

No comments:

Post a Comment