11 Sep 2012

Beyond the Black Rainbow (Panos Cosmatos, 2010)

Ambiciozni Panos Cosmatos vraća nas u alternativnu 1983-u i odvodi na new age institut Arboria gde je, prema propagandnom videu iz prologa, moguće postići sreću i unutrašnji mir "kroz jedinstveni spoj benigne farmakologije, senzorne terapije i preoblikovanja energije". Naravno, ono što se tamo zaista događa je, kao što se da naslutiti, u suprotnosti sa sumnjivim obećanjima, jer doktora Mercurija Arboriju (Scott Hylands) sada zamenjuje mlađi kolega, zlokobni i arogantni Barry Nyle (Michael Rogers). Uz pomoć čuvarke Margo (Rondel Reynoldson), koja nije svesna istinskih namera svojih nadređenih, niti upoznata sa njihovim "igrama" iz prošlosti, zastrašujući terapeut vrši eksperimente na krhkoj, ali ne i sasvim bespomoćnoj Eleni (Eva Allan), koja poseduje moć telepatije (i možda predstavlja sledeći korak u evoluciji čovečanstva). Tokom jednosmernih razgovora, Nyle pokušava da izazove nekakvu emotivnu reakciju od ćutljive pacijentkinje, pa tako njenu suzu doživljava kao "vrhunac dana". A jedino što ona želi je izlazak iz sterilnog zatvora...


Kriptični Beyond the Black Rainbow prevashodno je inspirisan autorovim maglovitim sećanjima na detinjstvo, kada mu roditelji nisu dozvoljavali da gleda filmove neprikladne njegovom uzrastu, te je bio primoran da ih zamišlja na osnovu postera i omota VHS kaseta izloženih u lokalnoj prodavnici. Iz tog razloga, ovaj hiperstilizovani prvenac jeste i duboko lično delo koje, uprkos uticaju brojnih staromodnih, a zapravo bezvremenih ostvarenja, deluje sveže i idiosinkratično, ma koliko paradoksalno to zvučalo. Veličanstvena je oda Kubrickovom ingenioznom 2001: A Space Odyssey, Cronenbergovim eksperimentima sa početka karijere (Stereo, Crimes of the Future), ali i kasnijim radovima (Scanners), Lucasovom distopijskom trileru THX 1138, Argentovoj stravičnoj bajci Suspiria, Russellovom halucinogenom žanrovskom amalgamu Altered States i sintisajzerskim skorovima Johna Carpentera.


Stupajući odvažno na teritoriju neuhvatljivog i okultnog, i istražujući strah od nepoznatog (praiskonskog?), reditelj se usredsređuje na dehumanizaciju pojedinca i opresivnu kontrolu uma, duha i tela, a vremenom odvijanja radnje kao da najavljuje Orwellovu 1984-u. Klaustrofobičnu, hipnotišuću i dezorijentišuću atmosferu ističe u prvi plan na uštrb opskurne i naizgled oskudne priče koja, oslobođena viška dijaloga, funkcioniše na simboličkom nivou i suptilno je začinjena bizarnim smislom za humor. U sklapanju apstraktne kosmičke slagalice, poprilično teške za dešifrovanje, on je temeljan, precizan, pedantan i, iznad svega, beskompromisan. Od gledalaca zahteva da budu (nadljudski) strpljivi, da sami pronađu određene delove i njima dopune namerno ostavljene praznine. Usporenim ritmom naracije, uljuljkava vas u stanje nalik grozničavom polusnu ili lucidnom košmaru i diskretno pruža indicije za otkrivanje tajni enigmatične ustanove, pa se antiklimaks u epilogu može protumačiti kao bezazleni šamar za "buđenje", odnosno lagani povratak u stvarnost.


Nepogrešivom ostvarivanju njegovih zamisli uveliko doprinosi bravurozna gluma Michaela Rogersa, koji bi ovde mogao da prođe kao jezivi stariji brat Christiana Balea i koga potisnuta anksioznost, prodorni pogled, cinični osmeh i uznemirujuće prevrtanje jezikom čine jednim od najupečatljivijih antagonista ikad. Sa druge strane, preslatka, nežna i eterična Eva Allan je, kako je sam Cosmatos izjavio u šali, već na audiciji razumela šta znači biti napadnut od strane nevidljive sile (aludirajući na neonski tetraedar kojim Nyle ograničava njene sposobnosti), što joj je obezbedilo ulogu mentalno zlostavljane protagonistkinje. Nepremostivi jaz između ovo dvoje akcentovan je osvetljenjem i bojama - Elena je uglavnom obasuta anđeoskom belinom, a dr Nyle je demonizovan uranjanjem u crno-crveno okruženje.


Film je snimljen na tridesetpetomilimetarskoj traci, sa ciljem postizanja "otrovno nostalgične" autentičnosti koja, između ostalog, podrazumeva i zrnasti kvalitet slike. Geometrijska pravilnost minimalističkih setova i retro-futuristički kostimi maestralno su uhvaćeni kamerom Norma Lija, a kao najatraktivnija izdvaja se retrospektivna scena na kraju prve polovine, u kojoj visokokontrastnu crno-belu fotografiju iznenada smenjuje nadrealna eksplozija kolorita. Cosmatos fetišizuje krupni plan, bilo da je reč o izražajnim licima aktera ili objektima (pepeo cigarete, telefon, ključevi, uredno raspoređene kapsule itd) koji kao da oživljavaju paralelno sa ekstremnim uveličavanjem. Besprekorno skrojeni i najčešće dugi kadrovi prožeti su naglašenim zvučnim dizajnom i uokvireni sjajnim elektronskim kompozicijama sa elementima psihodeličnog roka u izvođenju Jeremyja Schmidta, klavijaturiste benda Black Mountain. Dok vas raspamećujuća vizuelizacija ostavlja bez daha, pulsirajuća muzička pratnja uvlači vam se pod kožu.

Ova naučnofantastična misterija sa horor predznakom poseduje ogroman potencijal da dostigne kultni status, ali sigurno neće prijati svakom, što već potvrđuju podeljena mišljenja kako publike, tako i kritike. Ljubitelji konvencionalnih filmova će ga omalovažavati, a poklonici alternativne kinematografije bezrezervno obožavati...

No comments:

Post a Comment