Obukla je midi haljinu sa mirisom narandže i navukla kapu od veštačkog krzna sa mačijim ušima. Vezavši oko vrata pospanog Bezimenog svilenu traku tirkizno plave boje, odvukla ga je do ružičnjaka i naredila mu da se svuče. Bio je zbunjen, ali se svejedno povinovao Njenoj zapovesti. Na samu pomisao da je protekle noći sanjala stvorenje sa pipcima, ukrutilo mu se spolovilo. Lice joj je blistalo, jer su se punačke usne razvukle u širok osmeh – pokraj bunara čekao ih je Pajac Skompilio*.
“Razočaran sam.” – iako mu je izričito zabranila, obratio joj se, pokušavajući da između butina sakrije nabrekli ud.
“Zašto, srećo?” – uputila mu je pogled lažne nežnosti, a njemu se učinilo kao da mu kroz srčani mišić prolazi strela čiji je vrh premazan kiselim suzama.
“Želiš da budem kao i svi drugi sa kojima si se kresala. Da skočim, a prethodno ne kažem “hop”. Kada dotaknem Dno, da Ti zahvalim što si me naterala da skočim.”
“U, što smo danas bezobrazni! Ne dopada mi se tvoj ton, mladiću.”
Podigla je slobodnu levu šaku i njome mahnula onom lakrdijašu, a ovaj je doneo gumenu lopticu kako bi začepio usta drskom zarobljeniku. Potom je iz dubokog džepa svojih kariranih pantalona izvukao ogledalo na rasklapanje i postavio ga tako da se u njemu sve troje vide. Iskrivljen odraz pokazivao je tri statue od crvljivog mermera – prva je imala rep, druga rog (i to posred grudi!), a treća krljušti od struka nagore.
“Šta je, bre, ovo?” – upitala je ožalošćenog saučesnika.
“Ne znam, Gospodarice. Ovo nije moj košmar. A i da jeste, potrudio bih se da vam ispržim jaja za doručak, a ne da praznog stomaka rešavate tuđe zadatke.”
“Oprosti, Skompilio, ali bole me stopala.”
“Želite li da Vam ih izmasiram?”
“Do rascvetalog neba bila bih ti zahvalna. Samo… prvo skini te smešne rukavice.”
Dok joj je u meku kožu sa tabana utrljavao bisernu mast, armija crvenih mrava pripremala se za atak na zelenu gusenicu, zato što im je opsovala Kraljicu Majku. (Nisu bili preterano uvređeni, ali im je zasmetalo to što ova glupača vređa iz čiste obesti.) Sunce je bolovalo od nerazumevanja, jer niko nije hteo da mu prinese žrtvu, niti da ga povuče za zalutali zrak. Obogaljena ženka orla žalila se omatorelom vukodlaku na rođene ptiće…
Bezimeni, koji je sasvim slučajno prosuo mastilo po novom tepihu, nadao se da će ga neko od prisutnih politi hladnom vodom i očistiti ga od neumoljiovih čestica kosmičke prašine. Dok su svud unaokolo padale naelektrisane lopte, počeo je nekontrolisano da se smeje. Konvencija je ponovo na slobodi – trebalo bi je išibati i vratiti u kavez.
“Razočaran sam.” – iako mu je izričito zabranila, obratio joj se, pokušavajući da između butina sakrije nabrekli ud.
“Zašto, srećo?” – uputila mu je pogled lažne nežnosti, a njemu se učinilo kao da mu kroz srčani mišić prolazi strela čiji je vrh premazan kiselim suzama.
“Želiš da budem kao i svi drugi sa kojima si se kresala. Da skočim, a prethodno ne kažem “hop”. Kada dotaknem Dno, da Ti zahvalim što si me naterala da skočim.”
“U, što smo danas bezobrazni! Ne dopada mi se tvoj ton, mladiću.”
Podigla je slobodnu levu šaku i njome mahnula onom lakrdijašu, a ovaj je doneo gumenu lopticu kako bi začepio usta drskom zarobljeniku. Potom je iz dubokog džepa svojih kariranih pantalona izvukao ogledalo na rasklapanje i postavio ga tako da se u njemu sve troje vide. Iskrivljen odraz pokazivao je tri statue od crvljivog mermera – prva je imala rep, druga rog (i to posred grudi!), a treća krljušti od struka nagore.
“Šta je, bre, ovo?” – upitala je ožalošćenog saučesnika.
“Ne znam, Gospodarice. Ovo nije moj košmar. A i da jeste, potrudio bih se da vam ispržim jaja za doručak, a ne da praznog stomaka rešavate tuđe zadatke.”
“Oprosti, Skompilio, ali bole me stopala.”
“Želite li da Vam ih izmasiram?”
“Do rascvetalog neba bila bih ti zahvalna. Samo… prvo skini te smešne rukavice.”
Dok joj je u meku kožu sa tabana utrljavao bisernu mast, armija crvenih mrava pripremala se za atak na zelenu gusenicu, zato što im je opsovala Kraljicu Majku. (Nisu bili preterano uvređeni, ali im je zasmetalo to što ova glupača vređa iz čiste obesti.) Sunce je bolovalo od nerazumevanja, jer niko nije hteo da mu prinese žrtvu, niti da ga povuče za zalutali zrak. Obogaljena ženka orla žalila se omatorelom vukodlaku na rođene ptiće…
Bezimeni, koji je sasvim slučajno prosuo mastilo po novom tepihu, nadao se da će ga neko od prisutnih politi hladnom vodom i očistiti ga od neumoljiovih čestica kosmičke prašine. Dok su svud unaokolo padale naelektrisane lopte, počeo je nekontrolisano da se smeje. Konvencija je ponovo na slobodi – trebalo bi je išibati i vratiti u kavez.
-------------------------------------------------------------------------------------------
*Od italijanskog “scompiglio”, što znači nered.
No comments:
Post a Comment