5 Dec 2012

The Cranberries / Hala Sportova / 04.12.2012.

Baš kao što kaže naslov B-side-a koji su izveli u okviru MTV Unplugged nastupa sredinom 90-ih, juče je prohujalo. U nepovrat. Da mogu, vratio bih vreme da onih nezaboravnih sat i četrdesetak minuta doživim makar još jedanput. Prepuna Hala sportova i The Cranberries na bini delovali su na trenutke nestvarno, poput Snova. Vratila su se sećanja na devedesete koje su zahvaljujući njihovoj muzici bile podnošljivije i setio sam se kako sam kasetu Bury the Hatchet kupio tokom vazdušne opasnosti. U nekoliko navrata, zastala mi je knedla u grlu...

Pošto sam ranije odgledao snimak koncerta u Parizu, koji je bend objavio na DVD-u Beneath the Skin, znao sam šta otprilike mogu da očekujem, a moja očekivanja su nadmašena, jer drugačiji je osećaj biti na licu mesta. Momci su bili u punoj formi, uključujući i multiinstrumentalistu kao pojačanje, a devojka koja je pevala prateće vokale zaslužuje ogromne pohvale. Svojim specifičnim glasom, koji ume da bude i anđeoski nežan i neobično snažan, (ponovo plava) Dolores O'Riordan (ili Doki, kako smo je moja najbolja drugarica Milena i ja od milošte zvali u srednjoškolskim danima) pokazala je da i dalje važi za jednu od najizuzetnijih pevačica u alternativnim vodama. I ma koliko otrcano zvučalo, pevala je svim srcem, prenoseći emocije na publiku, a kretala se poput devojčurka od dvadesetak godina. (Za one koji ne znaju, žena je već zašla u četrdesete).

Sve pesme izvedene su sa istim žarom, bilo da je reč o hitovima, po kojima ih većina prepoznaje i koje su prisutni najbučnije pozdravili, ili manje poznatim numerama, kao što su (meni veoma drage) Sunday i How (sa prvenca Everybody Else Is Doing It, So Why Can't We?), balada Twenty One (No Need to Argue), vesela Desperate Andy (sa već spomenutog Bury the Hatchet) ili melanholična Show Me the Way, koja se nalazi na poslednjem studijskom albumu Roses. Iako mi je pomalo žao što nisam čuo Daffodil Lament, Electric Blue Eyes, Delilah, This Is the Day i Shizophrenic Playboy, više nego zadovoljan izašao sam iz Hale sportova, primetivši u gomili isključivo nasmejana lica. (Od prevelike želje da ih čujem uživo, nije mi zasmetala ni problematična akustičnost objekta, na koju mi je skrenuta pažnja.)

Prilikom povratka, na putu od Beograda do Niša, sve vreme sam razmišljao o njima, uprkos "stvarima" drugih izvođača koje su se čule sa mog MP3 plejera, a u glavi mi još uvek odzvanjaju Linger, I Can't Be With You, Zombie, Salvation, Animal Instinct, Promises, Analyse...


No comments:

Post a Comment