10 Dec 2012

Paradoks br. 17

    PARADOKS BR. 17: NEMA VIŠE PUNOG MESECA,
JER JE NOĆ PROGUTALA ŽVAKU

    Sedela je sama za crnim pultom pored izloga, pijuckajući već ohlađeni čaj od kamilice. Toliko se zadubila u posmatranje prolaznika pod sivim kabanicama, da nije ni primetila kada joj je prišao obnaženi mršavi mladić. Par minuta stajao je nepomično, nadajući se da će ona osetiti njegovo prisustvo, ali uzalud. Učinilo mu se da je zauvek izgubljena u gustoj šumi misli natopljenih kišom.
    “Izvini…” – obratio joj se, “… kako se zoveš?”
    Zureći i dalje u nepreglednu masu obezljuđenog mesa, odgovorila je: “Ne sećam se. Moje ime je ispalo tokom strašnog kijameta i sada je verovatno zavejano lanjskim snegom.”
    “Ja sam Hus Sitris.” – ispružio je desnu ruku. “Majka je predvidela da ću te ovde naći.”
    Okrenuvši se ka njemu, odmerila ga je sažaljivim pogledom i stisnuvši mu šaku, izustila je: “Drago mi je.” Spazivši da drhti, upitala ga je: “Da li ti je hladno?”
    “Jeste… malo.” – uhvatio se za levu nadlakticu i stisnuo je.
    Ustala je sa visoke barske stolice i svukla se, otkrivajući crni čipkasti veš i prugaste čarape.
    “Evo, uzmi. Meni ionako nije potrebna. Mogu ja i ovako.”
    “Hvala.” – obukao je dugu, zelenu haljinu koju mu je ponudila i seo. Čoja od koje je bila sačinjena oživela je i obavila mu celo telo poput oklopa.
    “Gle!” – uskliknula je. “Kako si to uradio?”
    “Kako sam šta uradio?”
    “Pa, taj… preobražaj.”
    “A, to! Ma ništa posebno, umem ja i bolje.”
    “Stvarno?”
    “Oca mi. Ako mi dozvoliš da te odvedem odavde, pokazaću ti.”
    “Zašto da ne? Kuda me vodiš?”
    “Nek bude iznenađenje.” – uzeo je skoro praznu keramičku šolju i prosipao na pod onaj gutljaj tečnosti što se u njoj zadržao, a onda ju je protrljao između žuljevitih dlanova. Tanak mlaz krvi potekao je sa dna i, skrenuvši prema njenim nogama, uspuzao joj se uz potkolenice i obmotao oko kolena. Oči joj se zacakliše od uzbuđenja, a riđa kosa poče nekontrolisano da raste… Anđeli donesoše makaze.

***
    Ispred zida od žute cigle bila su postrojena i debelim konopcima vezana tri oniža delikventa sa fantomkama i ćelavi, gojazni gospodin u prugastom odelu. Četiri strelca, maskirana u minotaure, sa zapetim lukovima, nestrpljivo su iščekivala naredbu zamenika komandanta streljačkog voda, odnosno plavokose devojčice bez lica. Dok su se preznojavali od silnog krzna na sebi, ona je ponovo morala da proveri da li osuđeni skrivaju nešto u džepovima…

***
    Spavali su na rosnoj livadi ograničenoj bodljikavom žicom, na koju su se nahvatale loptice od ptičjeg paperja. Na vrhovima drvenih stubića bele čaplje svile su gnezda i ostavile jaja gladnim gavranima na čuvanje, pošto ovi ionako nisu imali šta da rade. Graktali su glasno i probudili Husa i misterioznu devojku, koja mu se privila uz grudi.
    “Jesi li nešto lepo sanjala?” – osmehnuo joj se i ona mu je uzvratila.
    “Jesam. Sanjala sam pokojnike koje sam nekoć volela. Uskrsnuli su da me pozdrave. Poslednji put.”
    “Zašto misliš da je poslednji?”
    “Plakali su. To se ranije nije dešavalo.”
    “Možda bi trebalo da pronađemo klinove i zakucamo ih tamo gde su sahranjeni… A možda bi trebalo da zaboravimo sve njihove reči i bacimo zaborav na dno bunara, onog u kome živi hiljadugodišnja sirena*.”
    Pridignuvši se i dočekavši krupnog leptira na kažiprst, skrenula je sa teme o kojoj su razgovarali.
    “Baš je mirno. Želim da zauvek tako ostane.”
   Obgrlio ju je oko struka i cmoknuo u rame koje je mirisalo na detelinu. “I ja bih to želeo, ali se bojim da će uskoro baciti bombe na nas.”
    “Ko?”
    “To već ne znam. Nažalost, nisam nasledio proročke moći…”
    Uživali su u tišini i jedno u drugome još šest dana. Sedmog su se na sinjem nebu pojavile dve čelične piramide, lebdeći sa vrhom nadole. Obe su ispustile po zrak svetlosti i preobratile ih u obične smrtnike. U posrnuli sumrak doletela su burad za čuvanje rakije i raskomadala ih projektilima u obliku CRT monitora. Ubrzo potom reinkarnirali su se u glogovo žbunje, ne dozvoljavajući ni obrijanoj kozi, niti dlakavom jarcu da ih obrste.

***
    “Pali!” – uzviknula je kao što bi i svaki iole vešti trbuhozborac.
  Bikoglavi odapeše strele i one se zariše u prepone četvorice Samozvanih Pravednika. Otada pa do kraja vremena ribe su se kuvale bez soli, deca su se igrala bez lutaka, babama su novorođenčad pevala uspavanke i niko nije umeo da objasni jutra ulepljena medom, ni da sastavi mozaik na kome je bio naslikan Nevidljivi Čovek…
-------------------------------------------------------------------------------------------

No comments:

Post a Comment