Aduresensu Mokushiroku (aka Adolescence Apocalypse / Adolescence of Utena) predstavlja alternativnu verziju priče iz dve godine starijeg TV serijala Shōjo Kakumei Utena (takođe u režiji Kunihika Ikuhare), koji se razvijao paralelno sa nastankom istoimene mange Chiho Saito, članice grupe umetnika Be-Papas. Ako je suditi po komentarima većine recenzenata, ovaj celovečernji film se može gledati bez predznanja o izvornom materijalu, s tim što malo istraživanja nije na odmet, imajući u vidu "apstraktnu" prirodu koja ga svrstava u red ostvarenja poput Kanashimi no Beradonna, Tenshi no Tamago i Shin Seiki Evangerion Gekijō-ban: Air/Magokoro o, Kimi ni.
Anime se usredsređuje na Utenu Tenjou koja, prerušena u mladića, dolazi u srednju školu (tj. internat) Ohtori. Nakon susreta sa Tougom Kiryuuem, prijateljem i simpatijom (tj. "princem") iz detinjstva, dobija neobičan prsten nalik njegovom i to iz pupoljka bele ruže, cveta koji je, inače, dominantan motiv. Ubrzo potom saznaje da je na taj način kvalifikovana kao duelista, te u prvom dvoboju mačevima osvaja "ruža-nevestu" (rose bride) Anthy Himemiyu, tamnoputu lepoticu koja se predaje pobedniku/pobednici i uz čiju moć njen(a) "verenik/ca" treba da pokrene revoluciju...
Ukoliko vam sinopsis deluje banalno ili konfuzno ili (n)i jedno (n)i drugo, a pritom ste od onih gledalaca koji eksperimentisanje u sedmoj umetnosti vide kao sedmoglavu aždaju, ogromna je verovatnoća da ćete Apokalipsu mladosti doživeti kao niz nasumično nabacanih besmislica, koje kulminiraju u potpuno neočekivanoj, samoironičnoj i surovo nadrealnoj poslednjoj trećini. Međutim, čak i za nekog ko sebe smatra oslobođenim predrasuda, nekoherentnost i začudnost ove postmodernističke bajke (metafizičkih dimenzija i sa arhetipskom podelom uloga) mogu se učiniti kao nepremostiv izazov.
Pod teretom debelih slojeva pulsirajućih metafora, enigmatični narativ se kreće i topi poput fragmenata slatkih košmara, čija višeznačnost je neosporna. Moguće ih je posmatrati kao alegoriju o odrastanju i gubljenju nevinosti, (ne)prihvatanju krivice ili čak prevazilaženju smrti (prema intrigantnoj teoriji da su svi protagonisti mrtvi), kao smeli prikaz ljudskih opsesija i skrivenih žudnji, suprotstavljenih opšteprihvaćenim vrednostima, i/ili kao psihoseksualnu dramu koja se odvija u uobrazilji shizofrene osobe. Ono što je više nego očigledno, pa stoga prihvatljivo kao najsigurnije, jeste da u njihovoj srži leži lezbijska romansa dveju glavnih junakinja, koje su u prošlosti bile suočene sa gubitkom (Utena), odnosno incestom (Anthy), a sada zajedno streme ka pronalaženju srećnog kraja - izlaska iz pakla sopstvene podsvesti. Za koji god se put opredelite, a izbor je u potpunosti prepušten vama, od autora ćete dobiti samo nagoveštaje za rešavanje slagalice.
Kompleksnom i uvrnutom sadržaju savršeno komplementarna je artistična, detaljima i simbolima krcata vizuelizacija koja, između ostalog, podrazumeva gutanje sobe u vrtlogu od belih čaršava, transformaciju devojke u leptira kupusara, komičnu igru (?) krave, miša i slonova, namigivanje siluetskim animacijama Lotte Reiniger, zamak na točkovima i, naravno, bezbroj crvenih latica na vetru, obično praćenih lepršanjem nečije duge kose. Svaka od navedenih sekvenci podjednako je upečatljiva i tečno animirana, ali ni približno bizarna koliko futuristička "car wash" metamorfoza koja prethodi epilogu.
Dok elegantan dizajn likova, inspirisan shōjo naslovima, upućuje na devedesete, u crno-belo-crvenim pozadinama uočava se uticaj art nouveau arhitekture (naročito Charlesa Rennieja Mackintosha) propuštene kroz filter Escherovih, de Chiricovih i kubističkih slika. Zanimljivo je to da objekti ili njihovi sastavni delovi nisu statični - beskrajna stepeništa, kule, lukovi, rešetke, konzole i platforme u neprestanom su kretanju, stvarajući neuhvatljivo okruženje. Oniričnosti i eteričnosti atmosfere u velikoj meri doprinosi i sjajan muzički skor, amalgam horskog roka i melanholičnih orkestracija u kojima dominira zvuk klavira. Komponovao ga je niko drugi do J.A. Seazer, dugogodišnji saradnik Shūjia Terayame, koga Ikuhara navodi kao glavnog uzora.
Umesto zaključka, kao šlag na tortu valjalo bi dodati još i ime veterana Shichira Kobayashia, koji potpisuje umetničku režiju, a bez čijeg učešća ni gorespomenuti Tenshi no Tamago, niti kultni Berserk ne bi bili to što jesu...
Kompleksnom i uvrnutom sadržaju savršeno komplementarna je artistična, detaljima i simbolima krcata vizuelizacija koja, između ostalog, podrazumeva gutanje sobe u vrtlogu od belih čaršava, transformaciju devojke u leptira kupusara, komičnu igru (?) krave, miša i slonova, namigivanje siluetskim animacijama Lotte Reiniger, zamak na točkovima i, naravno, bezbroj crvenih latica na vetru, obično praćenih lepršanjem nečije duge kose. Svaka od navedenih sekvenci podjednako je upečatljiva i tečno animirana, ali ni približno bizarna koliko futuristička "car wash" metamorfoza koja prethodi epilogu.
Dok elegantan dizajn likova, inspirisan shōjo naslovima, upućuje na devedesete, u crno-belo-crvenim pozadinama uočava se uticaj art nouveau arhitekture (naročito Charlesa Rennieja Mackintosha) propuštene kroz filter Escherovih, de Chiricovih i kubističkih slika. Zanimljivo je to da objekti ili njihovi sastavni delovi nisu statični - beskrajna stepeništa, kule, lukovi, rešetke, konzole i platforme u neprestanom su kretanju, stvarajući neuhvatljivo okruženje. Oniričnosti i eteričnosti atmosfere u velikoj meri doprinosi i sjajan muzički skor, amalgam horskog roka i melanholičnih orkestracija u kojima dominira zvuk klavira. Komponovao ga je niko drugi do J.A. Seazer, dugogodišnji saradnik Shūjia Terayame, koga Ikuhara navodi kao glavnog uzora.
Umesto zaključka, kao šlag na tortu valjalo bi dodati još i ime veterana Shichira Kobayashia, koji potpisuje umetničku režiju, a bez čijeg učešća ni gorespomenuti Tenshi no Tamago, niti kultni Berserk ne bi bili to što jesu...
No comments:
Post a Comment