21 Jun 2012

Hashire, Melos! (Masaaki Ōsumi, 1992)


Hashire, Melos! (Trči, Melose!), slobodna adaptacija istoimenog japanskog klasika, jedno je od nezasluženo zaboravljenih animiranih ostvarenja i iznenađuje činjenica da se još uvek nije našlo u kolumni Buried Treasure sajta Anime News Network. Inspirisano starogrčkom legendom, ono pripoveda o snažnom, neraskidivom prijateljstvu, zadivljujućoj, nadljudskoj upornosti i, iznad svega, uzajamnom, beskompromisnom poverenju i požrtvovanosti.


Iako Ōsumi odlučuje da po sopstvenom nahođenju izmeni i dopuni kratku književnu formu, kako bi je pretočio u dugometražni film, suština originalnog dela, prema kome se odnosi sa dužnim poštovanjem, ostaje netaknuta, a njegovi dodaci nisu izlišni, niti narušavaju sklad. Neosporan kvalitet ove emotivne i optimistične (pseudo)istorijske drame leži u odličnoj režiji i maestralnoj karakterizaciji dvojice glavnih junaka, dobroćudnog i pomalo naivnog Melosa i Celinuntiusa, razočaranog vajara mekog srca, ali i paranoičnog antagoniste - tiranskog vladara Dionysiusa II (Dionizija Mlađeg). Njihovi naizgled ishitreni i nelogični postupci deluju sasvim razumljivo kada dobiju podršku u bitnim detaljima iz prošlosti. Melosa svi smatraju neodgovornim i nepouzdanim, pa on nastoji da ih razuveri tako što će po svaku cenu ispuniti obećanje dato Celinuntiusu, koji pak želi da pronađe novi smisao umetnosti i života. 


Ono što, pored sjajne glasovne glume, sve likove čini uverljivim jeste specifičan, polurealističan dizajn reditelja animacije Hiroyukija Okiure (Ghost in the Shell, Jin-Roh: The Wolf Brigade, GitS 2: Innocence), koji je ovde sarađivao sa neprežaljenim Satoshijem Konom. Mesto crtača pozadina, koje odaju počast antičkoj arhitekturi, vodeći nas, između ostalog, kroz uličice Sirakuze i u obilazak Dionizijeve palate, zauzima Hiroshi Ohno, čija umetnička režija je nepogrešiva (Spring and Chaos, Le Chevalier D'Eon). Prijatnom paletom boja dominiraju braon i bež tonovi, a animacija je vrlo glatka, dok su statični kadrovi svedeni na minimum. Muzički skor Kazumase Ode je korektan i uglavnom nenametljiv, a za par nijansi slabiji od prelepe vizuelizacije (kojoj, nažalost, pomalo škodi zamrljanost VHS-snimka).

Svojom univerzalnošću, Hashire, Melos! prevazilazi prostorno-vremenske granice, pa ne čudi što je baš ova Dazaijeva priča neretko obrađivana. Uz Ōsumijevu verziju, dostupna i vredna gledanja je i sedamnaest godina mlađa nadgradnja Ryosukea Nakamure u okviru izvanrednog omnibus serijala Aoi Bungaku.


No comments:

Post a Comment