Sep 30, 2011

Nadrealna struktura LVIII

~ Paradoks br. 4x4: Šuplja Mašina / Paradox No. 4x4: A Hollow Machine~

Dugo im je trebalo da shvate... A stalno su se busali u grudi, uveravajući nas da oni poseduju sve znanje Nepostojećeg Sveta. Kada su im se otvorila nova usta na potiljku, baš tamo gde su ih pljuvale žute i lude ptice, Sunce je izvršilo samoubistvo. Iz nečijeg inata, proradila je Šuplja Mašina. Jedno detence podiglo je blatom umazane ruke prema ženi koja ga nije rodila (ali jeste očuvala), da bi uzviknulo: "Vidi, mama, kako smo beskorisni!" Ona se kiselo osmehnula i odapela luk...

Sep 29, 2011

H ili N?

    Boli. Nepodnošljivo. Soba se vrti u krug. Skupljaju se kratke niti svetlosti, kao one kad protrljaš oči. I sve su neuhvatljive. Sećanja se dave u Zaboravu, a Misli se kolju, ali ne krvare. Ridaju, ali ih niko ne čuje. Nebo bi se otvorilo da može i u jednom zalogaju bi nas progutalo. Posle bi mu pljuvačka smrdela na pakost.
    Sa vrata ispod naših nogu neko je skinuo kvaku. Tražimo ključ, ali ga je sakrio Nevaljalac, ni sam ne znajući gde. Batinama mu neće iznuditi priznanje. A rečima? Možda. Na šest stopa uvis plutaju vizije propasti. Ako se otope, zemlja će ih upiti u sebe. Creva su joj puna.
    Oni su siluete koje se pretvaraju da imaju oblik. Kreću se ka deponiji Haosa. Noge su im otekle, pa moraju da se oslanjaju na slabašne ruke. Koske će puknuti i više im neće biti od pomoći…

Sep 28, 2011

Muzički predah...

... odnosno, obećan izbor albuma (poređanih po abecedi) koji će, nadam se, inspirisati još nekog, kao što su mene nadahnuli tokom prethodnih meseci (a svežiji tokom proteklih dana) 2011-e. Pošto nisam vešt u komentarisanju muzike, osloniću se na navode iz recenzija umešnijih kako bih ova ostvarenja približio čitaocima (i potencijalnim slušaocima). Pet najomiljenijih označiću sa ***. Uživajte!

Agent Fresco / Long Time Listening
"... Mind-boggling rhythms writhe spastically, underneath unpredictable soundscapes, that morph seamlessly from floating, chilly atmospheres, into dense, jagged math-core riffage... Vocalist Arnór Arnarson puts in an otherworldly performance, sounding immaculate whether he sings with chest voice, falsetto, or screams his lungs out..."

Amaranthe / Amaranthe
"The album begins with the excellent opener 'Leave Everything Behind' before leading us into barrage of Pop fused Metal (or should that be Metal fused Pop?), with gymnastic vocal displays and slick production... This album is a guilty pleasure start to finish; however it's sheer awesomeness makes it a guilty pleasure..."

Ava Inferi / Onyx
"... Onyx devours you gently and captures your senses within a hallucination with its eerily beauteous aura. You get the feeling as if you were awake but dreaming in safe waters, when it's like a siren leading you to your doom as the overall ambiance becomes menacing and hostile. And then there's nothing you can do but wallow in your grief..."

Fair to Midland / Arrows & Anchors ***
"... Continuing on from where their breakthrough album Fables From a Mayfly left off, Fair To Midland have put together an outstanding album of eclectic rock music, albeit in a heavier fashion this time around. Arrows and Anchors is the natural progression from Fables… in that it improves the band’s overall sound while still retaining what made its predecessor such an excellent release...  The schizophrenic 'Rikki Tikki Tavi' is a thrash/folk/metal/ambient masterpiece and is easily the heaviest song on the record. In fact, it is the perfect advertisement for Fair To Midland’s song writing talent – joining polar opposite influences together into the same song..."

Fluxious / Why So Serious
"... It's a joy to come across something with an edge and a drive... The mix of jazz and metal that Fluxious offers really has the kick."

Joker's Daughter / The Last Laugh
"... Lyrics frequently invoke a kooky magical realist vibe involving fairies, goblins, hooded men and walking trees, songs of real substance loom out of this fantastical ephemera... The album is dripping with the subdued, trippy pastoralism..."

Kingfisher Sky / Skin of the Earth
"... Kingfisher Sky's debut, "Hallway Of Dreams" created quite a positive buzz in the Gothic Metal underground and "Skin Of The Earth" is a step in an even more confident and grandiose direction for this Dutch band. Aside from the aforementioned Progressive leanings the band manages to add such varied influences of Folk, Symphonic and Gothic Metal..."


(Sudeći po naslovu i rečima, nije tako teško zaključiti da su "Tečni satovi" posvećeni jednom od najslavnijih umetnika nadrealizma...)

Leaves Eyes / Meredead
"... With each album, the folk influences and symphonic tendencies have increased. The trend continues on the band's fourth studio album, Meredead, for what is perhaps their most engaging and complete release to date. Anyone at all familiar with Leaves' Eyes, or Theatre of Tragedy for that matter, knows that Liv is one of the top female singers in the world of metal today..."

Liv Moon / Golden Moon
Sympho-gothic-industrial metal sa pop-uplivima, na japanski način. Osim što atraktivno izgleda (kao što se vidi iz priloženog), pevačica (i glumica) Akane Okamoto se može pohvaliti glasom raspona od četiri oktave, što je već samo po sebi dovoljan razlog za preslušavanje "Zlatnog Meseca".


Mario Eterović / Fractals
"Interesantno je u umetnosti generalno, a u muzici pogotovo, pribegavati eksperimentima u ekspresijama. Jedan od takvih momenata jeste i rad "Fractals" Marija Eterovića..."
Milan B. Popović, Nocturne #17

Nico / Desertshore
"... Janitor of Lunacy thematically suggests overtones of an abortion or desired sterility. Its verses are structured like a warped, religious prayer... There is also ambiguity throughout the album that increases its mystery..."

(Kada sam prvi put čuo ovu pesmu, zahvaljujući Lechinom eksperimentu Finisterrae, bio sam ubeđen da je nastala otprilike u isto vreme kada i film, a ne čak četrdeset godina ranije.)

Paatos / Breathing ***
"... It is Petronella that really stands out as the star of the album, as she carries many of the main melody lines and really pulls the listener into the sometimes oblique, sometimes melancholic lyrics..."

Road To Consciousness / Road To Consciousness
"... There is much diversity of instruments, moods and the orchestral pieces give it a dramatic turn. The album is based on personal experiences, spirituality, philosophy and life and death. The lyrics are quite strong, and they are almost all written conceptually..."

Spellbound Dazzle / Unreal FairyTales ***
"... Eclectic. That's the word to describe this album. To pin this band down to one style is nigh impossible. Unreal FairyTales reaches out between AC/DC influenced blues rock, then jumps over to some of those cool, jazzy moments you come to expect from Protest The Hero, then bounces between some thrash, power, metalcore and traditional heavy metal. Oh yes, and some Spanish acoustic bits here and there. Oh yeah, and some polka or something...and barber shop quartet vocal bits..."

Stream of Passion / Darker Days ***
"... This is an excellent next stage and new set of stories in the development of this band. The power of the vocals stretch out with deep and poetic lyrics and the music adds additional flavors and sounds making the band's soundscapes even richer. Marcela uses more of those quiet moments to showcase her wonderful vocal talents and set up a great counterbalance with the power and dramatic instrumentation. On Darker Days, the band delivers another stream of passion and one of the best albums of the year..."

The Nuri / Music Box ***
Ako bih ove alt/prog rokere iz Nemačke morao da uporedim sa poznatijim bendovima, onda bi to svakako bili The Gathering (pri čemu mislim na njihova poslednja dva albuma, Home & The West Pole) i Muse, s tim što se The Nuri odlikuju nešto tvrđim ("metaliziranijim") zvukom.

 (Može se preuzeti i podjednako odličan prvenac "Masquerade".)

Tori Amos / Night of Hunters
"... Using a technique taken from classical music, Amos has created a cycle of repeating musical themes with her latest solo work, “Night of Hunters,” a beautiful kaleidoscope of remembering and letting go..."

Unexpect / Fables Of The Sleepless Empire
"... Since there's an inexhaustible number of adjectives to describe Unexpect's avant-garde and utterly incomprehensible style, let’s leave it at this: From the first buzzing note of the "Unsolved Ideas Of A Distorted Guest" to the last chilling strains of vocals and strings on "Until Yet A Few More Deaths Do Us Part", Fables Of The Sleepless Empire is a frenetic and insane aural assault that will simultaneously inspire, impress, and completely scramble your brain..."

White Willow / Terminal Twilight
"... White Willow's Terminal Twilight is a treatise in adventurous music, prog meets art rock meets orchestral and electronics in a perplexing and intriguing milieu. This is certainly not for the faint of heart or those stumbling over the next fluffy, sugar-coated, current music trend."

Within Temptation / The Unforgiving
"... Casting aside the refined sound of its predecessors, The Unforgiving preserves the bombastic side from Black Symphony tanks to musicians from the same Metropole Orchestra. Despite being blurred at times, the symphonic parts score many effective points and allow the album to finally get to that "guitar–driven opus" status we've all been waiting for..."

Sep 27, 2011

Kratko, ali slatko vol. I

>> Dym (Grzegorz Cisiecki, 2007)
Fantazmagoričan, slojevit i višeznačan amalgam psihološke drame i misterije, sasvim oslobođen dijaloga, pod snažnim uticajem Davida Lyncha i Stanleya Kubricka u "Eyes Wide Shut" elementu. Dim kao nosilac razbacanih sećanja i pokretač tajni pokopanih negde u podsvesti. Briljantna režija, fotografija i montaža, suptilno nadrealna atmosfera i besprekoran zvučni dizajn najjači su atributi ovog uznemirujućeg, erotičnog sna.

>> Novice No 21 / 7½ Frauen (Bidzina Kanchaveli, 1999 / 2006)
Majstorski uslikan i izrežiran, Novice No 21 je svojevrsna "kafkijanska" dramedija o haosu oko birokratije, papirologije i policije. Osvojio je nekoliko nagrada i bio gruzijski kandidat za Oskara 2000-e. Sledeći Kanchavelijev projekat, 7½ Frauen, odlazi korak dalje u eksperimentisanju, a najlakše ga je opisati kao duhovit i apsurdan košmar. U jednoj izjavi, autor ga komentariše na sledeći način:

"In "7½ women" I do not tell a story. What matters to me are emotions, which I want to reach with the disappearance of the story. It is paradoxical to see how these emotions affect the spectators, although they do not find any structure to hold on to.

The only moment that gives an orientation are symbols, which plainly represent life. Thus there is a sky, planets, a universe, a man and a woman. You’ll find a whole cosmos in this movie.

It is essential to me to grip humans directly with their feelings, the very feelings which are all too often buried or asleep by information garbage and an illusory moral. I have no respect for a moral which destroys and eats up modern humans from the inside. I’d rather believe in direct and emotional understanding which undoubtedly goes more deeply than moral ever can and will.

This is precisely for this reason I also decided to represent violence in this film. It works like cold water splashed at the head of the spectators."
(preuzeto iz arhive sajta

Na youtube-u se može odgledati i sedmominutni sažetak polučasovne instalacije "6 Pictures of a Universe (2007)", kaleidoskopske "vizije tuđinskog sveta, kojipočiva na sopstvenim pravilima".

Zvanični sajt:

>> Happy Ending (Martin de Thurah, 2010)
Čini se da Danska lansira samo odlične reditelje, čak i onda kada se oni pretežno bave snimanjem promotivnog materijala. Martin de Thurah je diplomirao 2007. godine i može se pohvaliti opusom od oko dvadesetak kratkotrajnih ostvarenja (uglavnom reklama i muzičkih spotova), pri čemu se gotovo svako uzdiže iznad svoje svrhe i ogledalo je njegovog neporecivog talenata. Happy Ending je eksperiment u duhu Shūjija Terayame, sa prljavom paletom boja u kojoj dominiraju braon tonovi. Sadrži improvizovani performans dvoje Azijata (Japanaca?) sa razmazanim corpsepaint-om u retro okruženju koje izgleda kao napušteni grad na pragu industrijske revolucije.

Bloodrop je deo omnibusa 5ive, u kome Popogrepski istražuje prelazak iz jedne stvarnosti u drugu, odnosno iz trodimenzionalnog u dvodimenzionalni svet, služeći se optičkim iluzijama. Prelep minimalistički enterijer, koji je poprište "2D radnje", sam po sebi je dovoljan razlog za gledanje.

Opisujući "Duha", T. G. Boesen kaže da je prilikom njegovog nastanka želeo da se poigra sa strukturom, vizuelizacijom i zvukovima, izbegavajući konvencionalan narativ, pri čemu je kao konačan rezultat dobio savremen ekspresionistički horor. Posthumno tumaranje uplašene devojčice stavljeno je pod znak pitanja, jer, sudeći po izvesnim indicijama, deluje kao uobrazilja zabrinute (buduće) majke... 

>> Bak lukkede dører (Aleksander Nordaas, 2008)
I stilski i sadržajno izazovan, (norveški) Bak lukkede dører (In Chambers) poigrava se sa gledaočevom percepcijom, otkrivajući tek u emotivno snažnom preokretu šta zapravo predstavlja zlokobna institiucija...


>> Marehito (Tomoya Sato, 1995)
U postapokaliptičnoj distopiji, vojnik u crnoj oklopnoj uniformi čuva granicu svoje zemlje, okružen nepreglednom pustinjom. Njegov jedini zadatak jeste da uredno hvata radio-talase i snima govore "diktatora" Marehita koji je sa svojim pristalicama osnovao nezavisnu grad-državu (čiji se obrisi vide u daljini). Po povratku u slabo osvetljeni bunker, čeka ga ILYA Type 6, zelenooki android, tj. živa lutka za zadovoljavanje seksualnih nagona i povremenu konverzaciju. Jednog dana, stiže zvaničnik iz štaba kako bi nadogradio (Lj)Ilju, jer je došlo do izvesnih promena u politici vlade...

U tridesetak minuta i na dve kontrastne lokacije (klaustrofobični, polumračni enterijer i bezgranični, opustošeni eksterijer), reditelj uspeva da dočara turobnost nedefinisane budućnosti, baveći se uticajima poremećenog društvenog poretka na pojedinca. Fotografija savršeno oslikava minimalističko okruženje, a radnja se odvija gotovo u tišini, koju povremeno prekidaju dijalozi između malobrojnih likova, Marehitova megalomanska trabunjanja i melanholična muzika. Odličan "lo-fi sci-fi", psihološki napete atmosfere.

>> Protsess (Vallo Toomla, 2010) 
Ova slobodna adaptacija Kafkinog romana dolazi iz Estonije, a odlikuje se impresivnom likovnošću, pedantnom režijom i bravuroznom glumom (što nije teško uočiti, čak iako ne razumete ni reč estonskog).

>> Pokój (Marek Kurzok, 2011)
Klinac koji boluje od astme ustaje iz kreveta kako bi oprao zube. Po povratku u svoju sobu, otkriva da se tamo osim njega nalazi još nešto... Ono što na prvi pogled liči na horor zapravo je maska na licu emotivne drame, koju nosi monolog dečakove sestre. 

>> The Facts in the Case of Mister Hollow (Rodrigo Gudiño, Vincent Marcone, 2008)
"An image that tells an entire story, The Facts in the Case of Mister Hollow centers on a single photograph that dates back to the early 1930s. As the camera begins to investigate the particulars of the photo, however, it reveals a tapestry of secrets hidden in the details, and a tale of murder, kidnapping and sacrifice captured in a haunting moment."

Ne sećam se da sam pre "Činjenica u slučaju Gos'n Šupljeg" video nešto slično. Statičnost filma, koji igranu formu iznosi kroz svedenu animaciju (vrlo zanimljiva tehnika), uopšte ne staje na put konstantno rastućoj neizvesnosti. 

>> Monster (Jennifer Kent, 2005) 
Kada imaginarno čudovište iz ormara oživi, iscrpljena majka mora da pronađe način kako da zaštiti svog sina. Mračna i jeziva fantazija australijske rediteljke Jennifer Kent promišljen je i vizuelno atraktivan prikaz samohranog roditeljstva.

>> Little Red Riding Hood (David Kaplan, 1997)
Vickast scenario, preslatka Christina Ricci kao Crvenkapa, graciozni Timour Bourtasenkov kao vuk i bakina kućica na tragu nemačkog ekspresionizma najupečatljiviji su sastojci gotske, ni previše nežne, niti preoštre verzije svima dobro poznate bajke.

>> Tub (Bobby Miller, 2010)
Kada ga već usnula devojka odbije u krevetu, napaljeni Paul odlazi u kupatilo, cepa crno-bele sličice hotline oglasa iz dnevnih novina i masturbira pod tušem. Sutradan saznaje da se kada zapušila, zato što je ostala u drugom stanju (?#$%&!). Problem se produbljuje time što njoj nije potrebno 9 meseci, već samo jedna noć da na svet donese izopačeno nedonošče. Krajnje uvrnut spoj crnog humora i horora, iza koga stoji originalna ideja, budući da svetska kinematografija do sada nije iznedrila film sa trudnim sanitarijama... ili možda grešim?

>> The Flute of Krishna (1926)
Jedan od prvih filmova u boji, inspirisan indijskom mitologijom i sa elegantno izvedenom koreografijom američke plesačice Marthe Graham.

Na kraju moram da zahvalim drugarima sa foruma "fijmovi" koji su prvi naišli na neke od ovih bisera. :)

Sep 26, 2011

2 godine

Drugi rođendan svog bloga obeležiću izborom najboljih celovečernjih igranih filmova iz prošlog veka, koje sam premijerno video tokom ovih devet meseci 2011-e, a narednih dana dopuniti listama ostvarenja nastalih u periodu 2001-2011, dugo- i kratkometražnih animacija, kao i muzičkih albuma...

>> 2001: A Space Odyssey (Stanley Kubrick, 1968) 
Enigmatičan, filozofičan, grandiozan, hipnotišuć, transcendentalan i eonima ispred svog vremena, Kubrickov magnum opus je verovatno najbliži savršenstvu od svega što je ljudski um smislio (u domenu sedme umetnosti, ali i šire). U potpunosti obuzima čula i uspeva da dopre do srži podsvesti gledaoca, odvodeći ga pritom izvan granica pojmljivog. Audio-vizuelni trijumf.

>> The Straight Story (David Lynch, 1999)
Iako sam u prvim minutima očekivao da se iza nekog ćoška pojavi patuljak i spomene garmonboziu, da se nečija ličnost rascepi na dvoje (a možda i na troje) ili da neki od likova krene da prepričava svoj bizarni san, u potpunosti sam zaboravio na "nadrealnost" koju Lynch najčešće nudi, kada su me zapljusnuli talasi čistih i iskrenih emocija. Dugo sam odbijao da odvojim par sati za Strejtovu priču, jer sam bio ubeđen da mi se neće svideti (isti slučaj kao i sa Čovekom slonom), ali me je ona toliko pogodila da sam konstantno zadržavao knedlu u grlu. The Straight Story je oda istrajnosti, bratskoj ljubavi, porodici, humanosti i životu. Svi njeni aspekti su neporecivo vrhunski (od majstorske režije, preko briljantne glume, do Badalamentijevog skora), a njihovo prožimanje neraskidivo.
Jecaji izgubljene (?) žene još uvek mi odzvanjaju u ušima, dok onaj dugi kadar, tokom kojeg je stvorena iluzija da pesnik ide pravom linijom, a zapravo se vrti u krug, uporno odbija da iščezne iz sećanja. 

>> Matka Joanna Od Aniołów (Jerzy Kawalerowicz, 1961)
Već od uvodne scene, tokom koje jedno od dvoje glavnih likova, mladi sveštenik Jozef Suryn, leži na podu u poniznoj molitvi, bio sam fasciniran prelepom crno-belom fotografijom, a prvobitni utisak se postepeno pojačavao, zato što do poslednje sekunde nije bilo loše uslikanog kadra, niti traljavog pokreta kamerom. Osim izvanredne vizuelizacije i atmosferičnog zvučnog dizajna, besprekorna (pomalo bergmanovska) režija Jerzya Kawalerowicza, oštroumni dijalozi i uverljiva gluma svih aktera atipične i, kako sam reditelj kaže, antidogmatske parabole o ljubavi, sa prizvukom misterije i (pitomog) horora, čine Majku... nezaobilaznim štivom za sve filmofile. Posebno bih istakao Lucynu Winnicku koja bravurozno tumači lik "zaposednute" časne sestre Joanne.

>> El Topo (Alexandro Jodorowsky, 1970) 
Bizarno, nadrealno, alegorično, mistično, uvrnuto, nezaboravno... El Topo je svojevrsno duhovno i višeznačnim simbolima krcato putešestvije, tokom kojeg reditelj istražuje/tumači učenja nekolicine religija, rasizam/diskriminaciju, mizoginiju i patrijarhalno društvo, prikazujući ogavnost ljudskog soja, i to tako da nikad niste sigurni da li je ozbiljan ili se sprda.

>> Ashug-Karibi (Sergei Parajanov, Dodo Abashidze, 1988)
I ovaj susret susret sa Parajanovljevim delom bio je poput odlaska na kakvo egzotično ostrvo. 

>> Salò o le 120 giornate di Sodoma (Pier Paolo Pasolini, 1975) 
Teško je svariti ga i ostati ravnodušan, a još teže iskazati gađenje prema ljigavim tlačiteljima i sažaljenje prema nevinim žrtvama. Ipak, Salò i dan-danas čvrsto stoji kao upečatljiva metafora o opresivnom društvu u kojem smrt deluje kao jedini put ka spasenju (a ako ćemo bukvalno, kao jedini izlaz iz govana). Čini mi se da fizičko, psihičko i seksualno nasilje nikad nisu delovali degutantnije, a strava opipljivija nego ovde... 

>> The Shawshank Redemption (Frank Darabont, 1994)
Počeo sam da ga gledam sa predubeđenjem da mi se neće dopasti i da ću ga najverovatnije smatrati precenjenim. Međutim, The Shawshank Redemption mi je priredio prijatno iznenađenje, koje bih okarakterisao kao surovu, ali moćnu (i donekle bajkovitu/poetičnu) životnu lekciju. Izvrsna drama o snazi ljudske volje, zadivljujućoj snalažljivosti i dugovečnom prijateljstvu.

>> THX 1138 (George Lucas, 1971)
Orvelovska distopija + jezivi minimalizam (opojna belina, prožeta tek ponekom bojom, tako da podseća na izvesne Mondrianove slike) + solidna režija + nekoliko avangardnih momenata (+ meni neodoljiva, onako namrštena, ćelava, riđa i pegava, LUH) + katarzičan kraj = vanserijski film. 

>> Juroku-sai no senso (Toshio Matsumoto, 1973)
Pošto sam do ovog Matsumotovog filma došao preko Dogure Magure, kratkometražnih eksperimenata i Pogrebne povorke ruža, očekivao sam da i "Rat šesnaestogodišnjaka" bude na (približno) istoj talasnoj dužini, ali se ispostavilo da Matsumoto ima da ponudi i nešto sasvim drugačije, tj. pristupačnije. U početku, Juroku-sai no senso deluje kao romantična drama (sa atmosferom koja više miriše na smrt negoli na ljubav), vođena neozbiljnom mladalačkom pobunom i prožeta povremeno enigmatičnim dijalozima, da bi se sa približavanjem neočekivanog (i u neku ruku paradoksalnog) epiloga, suptilno transformisao u natprirodnu misteriju (u nedostatku preciznije odrednice) sa antiratnom porukom.

>> Ángeles Y Querubines (Rafael Corkidi, 1972)
Intrigantan prvenac Rafaela Corkidija priča je o dvoje nesrećnih ljubavnika, Cristiánu i Angeli, umetnička bajka neobične atmosfere, ispunjena religijskim simbolima i sklopljena od eklektičnih slika koje pripadaju periodu izvan vremenskih tokova. Najočigledniji je (pripitomljen) uticaj Alexandra Jodorowskog, što ne treba da čudi, budući da je Corkidi kao direktor fotografije tri puta sarađivao sa čileanskim ekscentrikom, i to u Fando y Lis, El Topo i The Holy Mountain.

>> Veredas (João César Monteiro, 1978)
Staze nad kojima lebde snovi... 

>> Étoile (Peter Del Monte, 1988)
Iako sadrži brojne reference na Argenotvu Suspiriu (tu i tamo, i na Operu), Étoile je ostvarenje potpuno drugačijeg senzibiliteta i daleko sporijeg ritma (na pragu azijskih horora), gotsko-snoviđajne atmosfere i iznenađujuće, košmarne završnice koja podiže bajkoviti ton narativa. Graciozna, nežna i nikad lepša, Jennifer Connely opčinjava u dvostrukoj ulozi ("belog i crnog labuda", tj. Claire Hamilton & Natalie Horvath), noseći prvu polovinu filma, dok u drugoj, njen partner Gary McCleery (kao zbunjen i do ušiju zaljubljen Jason) pokušava da otkrije šta se krije iza iznenadne devojčine promene i pozorišta koje bi trebalo da je zatvoreno. Impresivna scenografija i melanholična muzika ističu se kao najjači atributi "Zvezde".

>> The 39 Steps (Alfred Hitchcock, 1935)
Bilo je zanimljivo videti jednu od prvih Hitchcockovih "nevin čovek u begu" triler-misterija. Hemija između Roberta Donata i Madeleine Carroll je neverovatna. 

>> Der Stand der Dinge / Der Himmel über Berlin (Wim Wenders, 1982 / 1987)
U Portugaliji, blizu morske obale, ekipa filmadžija ostaje bez trake tokom snimanja sopstvene verzije Cormanovog "The Day the World Ended". Producenta Gordona nigde nema, pa reditelj Friedrich Munro odlučuje da otputuje u LA i pronađe ga... Ono što impresionira već od prvog kadra jeste predivna fotografija, kako ona sepijasta u uvodu, tako i crno-bela, kada se radnja iz "filma u filmu" prebacuje u stvarnost. Priča o grupi umetnika ostavljenih na cedilu obojena je njihovim očajem i dokolicom, a zapravo je parabola o egzistenciji, studija ljudske psihe i kritika odnosa "Holivudana" prema filmskom stvaralaštvu, što postaje sve jasnije sa približavanjem zlokobnog kraja. Atmosfera je toliko gusta, da možete nožem da je sečete, a usporeni ritam, ispresecan povremenim uplivima reskog humora, vrlo relaksirajuć. 

"Stanje stvari" me je zasitilo do te mere, da mi je "Nebo nad Berlinom" delovalo zagušljivo i depresivno do suicidnosti, ali istovremeno (ma koliko to zvučalo kao oksimoron) optimistično, ohrabrujuće i veličanstveno. Onde gde je oslikan bojama, oseća se dašak melanholičnog olakšanja. Anđeo zagledan u grad - antologijska scena.

>> Замок (Алексей Балабанов, 1994)
Čak i da niste pročitali istoimen i nedovršen Kafkin roman, koji je Balabanovu poslužio kao osnova za Zamak, sigurno ćete prepoznati piščevu opsesiju izopačenom stvarnošću i neravnopravnom borbom pojedinca sa birokratama iz senke, što reditelj vrlo dobro prenosi na platno. Mladi geometar dolazi u selo po pozivu izvesnog Klamma, ali tamo nailazi na nerazumevanje čudnih i često neprijatnih meštana, čiji ga bizarni obrasci ponašanja i još bizarniji običaji (šifra: prasići), sprečavaju u obavljanju posla i, još gore, dovode do gubljenja identiteta. Bezizlazna situacija u kojoj se glavni junak nalazi poprilično podseća na mnoga današnja društva, a naročito na ovo naše, gde vas zajebava ko kako stigne. Tanka slamka za koju se on hvata i koja (možda) dovodi do buđenja iz noćne more jeste nevinost deteta još uvek neiskvarenog razrađenom mašinerijom odurnog elitističkog sistema...

>> Herz Aus Glas (Werner Herzog, 1976)
Film hipnotičke lepote, sa obiljem nezaboravnih kadrova, maglovite atmosfere i apsurdno-bajkovitog narativa. U pokušajima da ga dešifrujem, značenja su stalno bila korak ispred mene...

>> Orphée (Jean Cocteau, 1950)
Izazovno, atraktivno, idiosinkratično, nadrealno i povremeno duhovito viđenje mita o Orfeju, odnosno ljubavi, ovozemaljskog i zagrobnog života... A postoji u njemu i nešto izvan očiglednog.

>> La dolce vita (Federico Fellini, 1960)
Epizodičan i (uključujući naslov) ironičan film o praznom i gorkom (ne)životu novinara Marcella, koji je okružen podjednako praznim i gorkim (ne)životima dekadentne aristokratije i zatucanog plebsa. Uprkos neporecivim kvalitetima, La dolce vita je slabiji od Satyricona (zbog kojeg se, inače, i ne usuđujem posvetiti se ostalim Fellinijevim delima), ali je ostavio dovoljno snažan utisak da se nađe na ovoj listi. 

Sep 24, 2011

The 3 Rs (David Lynch, 2011)

Putem promotivnog trejlera za potrebe ovogodišnjeg filmskog festivala Viennale, Lynch se vraća najranijim fazama svog stvaralaštva i još jednom uspeva da zagolica (ili, bolje reči, uznemiri) maštu i podsvest gledaoca, i to u samo sedamdesetak sekundi. Izvrćući naopačke čitanje, pisanje i aritmetiku, tj. "Reading, wRiting and aRithmetic", na koje naslov najverovatnije upućuje, i dodeljujući im značenja koja ne bi trebalo da imaju, on otelovljuje Košmar u kome, kao što to obično biva sa noćnim morama, malo toga ima smisla. Apstraktan, kreativan, inspirativan, enigmatičan i posoljen bizarnim humorom, The 3 Rs je nalik poremećenom prikazu rastrgnutih fragmenata sećanja na davno naučenu (ili nenaučenu?) lekciju. Bilo bi lepo videti sve ovo, šta god da predstavlja, (i nešto više) u dugometražnoj formi...

Sep 23, 2011

Muzički predah - 3 x Brusnice

Pošto irski bend The Cranberries slušam već sedamnaest godina, tokom kojih moja opčinjenost nesvakidašnjim vokalom pevačice Dolores O'Riordan nije nimalo izbledela, osetio sam obavezu da bar jedan muzički predah posvetim samo njima. Naročito me je obradovala vest o ponovnom okupljanju, tako da sa ogromnim nestrpljenjem očekujem album Roses, koji bi trebalo da se pojavi početkom 2012-e. :)

I Can't Be With You
album: No Need to Argue (1994)
režija: Samuel Bayer

album: Bury the Hatchet (1999)
režija: Olivier Dahan
(U kostimu strašila/veštice nalazi se Maïwenn Le Besco koja je tumačila lik Alexie u odličnom Ajinom hororu Haute tension.)

This is the Day
album: Wake Up and Smell the Coffee (2001)
režija: Olivier Dahan

Sep 18, 2011

Põrgu (Rein Raamat, 1983)

Učmala kafanska zabava preobražava se u bahanalije, kada trio predvođen ostarelim violinistom zamene frulaš (Đavo?) i kan-kan plesačice. Metamorfoza kojoj podležu hedonizmom vođeni parovi i usamljene pijanice i probisveti asocira na neke od Danteovih stihova, dok nadrealno-depresivna atmosfera nosi nešto mistično, enigmatično i crnohumorno u sebi. Jedna za drugom smenjuju se groteskne, ali izvanredne ilustracije, inspirisane bakrorezima "Propovednik", "Kabare" i "Pakao", koji su nastali početkom 30-ih u Parizu, kao posledica umetnikovih halucinacija usled stalnog konzumiranja apsinta.

Propovednik, 1930 

 Kabare, 1931

Pakao, 1930-1932

Teško je protumačiti sva značenja koja se kriju u detaljima krcatim delima (sa naznakama srednjovekovnih duboreza) estonskog nadrealiste Eduarda Wiiralta, pa je samim tim još teže utvrditi da li ih Raamat s razumevanjem, tj. pravilno dešifrovana, prenosi u svoju moćnu animaciju. Međutim, bilo da je po sredi religijska alegorija, jezivo viđenje ljudskog života i smrti, samozadovoljavajuća košmarno-erotična fantazija ili nešto četvrto, ona je besprekorna u gotovo svakom frejmu, a dodatno opčinjava rapsodičnom muzičkom pratnjom.

Sep 17, 2011

Paradoks br. 14: Kao posna prasetina

    Kada je ustala iz mrtvih, krila su joj već bila otpala i nije se sećala svoga imena. “Mora da je prošlo više od četrdeset dana…” – pomislila je u sebi, sedeći na vlažnoj zemlji pored otvorene rake. Začudila se što je njen grob izdvojen od ostalih i što su se nad njim nadvile slabašne grane olinjalog drveta. Pokušala je da se pridigne, ali je noge izdadoše. Puzeći poput nejakog deteta, dokopala se obližnjeg travnjaka i legla je na mirisnu zelenu postelju, zagledavši se u narandžasto nebo. Tamnožuti oblaci igrali su se rata, nemilosrdno probadajući jedni druge. Prohladni povetarac milovao joj je baršunastu kožu i šaputao pesmu koju su recitovali beli labudovi:

“Seni su nestale
u sobi bez prozora,
jagnje se rodilo
u jazbini lavova.
Ucveljeni malj
Slomiće dan.”

    Reči su joj zvučale pogrešno, ali nije znala zašto. Spustila je šake na stomak i zaspala. Usnila je dva krupna gavrana koje je dojila dok su joj tri sićušne vile upletale bršljen u kosu. Prišao joj je koščati mladić kome su četiri zlatne strele probijale grudi i pružio joj u crveno ofarbano jaje, rekavši:
    “Juče sam posetio zaboravljenog prijatelja. Kratkim nožem prerezao je sopstveni grkljan, a sto puta sam ga upozorio da to ne čini. U podne, vratio sam se kući i u kadi zatekao leš starijeg brata – iz nabrekle rupice na njegovim rukama izlazile su sitne, crne bube nalik krpeljima. Učinilo mi se da njihove okrutne nožice golicaju i mene. Iznenadan prasak najavio je otapanje zidova – ostalo je samo nekoliko komada velikog ogledala. Na prostranom proplanku čekali su me nasmejani konjanici koji odapeše lukove čim su me ugledali.
    Potom sam dugo lutao obližnjom šumom i naišao na obezglavljenog drvoseču. Nosio je lanenu košulju. Sa bora koga nije stigao da poseče visile su sklupčane zmije, probodene zarđalim viljuškama. Znao sam da je izlaz vrlo blizu. Izbrojao sam trideset i jedan korak unazad i iza mojih leđa stvorila su se vrata. Ušao sam ne razmišljajući o posledicama i, vođen tragovima majušnih stopala, došao sam tebi… Evo, uzmi ovo i pojedi.”
    “Nije otrovno?”
    “Ne boj se, kokoška koja ga je snela nikad se nije ispilila.”
    “Ali ja ne volim žumanac.”
    “Ništa zato. Tebi će onda pripasti belanac, a ja ću jezgro.”
   “Važi.” – odvojivši gladne ptice od istrošenih dojki, uzela je ono krvavo jaje, u nameri da ga oljušti i podeli sa neznancem.
    Probudio ju je šum vode i krik sijamskih blizanaca. Sišavši do reke, uzela je dečačiće u naručje i obojicu poljubila u čelo. Plač je odmah prestao. Prišla je dugačkom stolu, postavljenom na kamenitoj obali i, položivši bebe u kolevku pokraj klupe, uzela je parče prasetine iz ovalnog tanjira. Bila je gladna, ali je meso mirisalo na ribu. Gutala je halapljivo, iako je imalo gorak ukus.
    “Žvaći, zagrcnućeš se!” – opomenu je hrapav muški glas. Preko puta nje sedeo je suvonjavi starac. “Ostavi i meni malo. Cele noći sam putovao i prijalo bi mi da prezalogajim nešto.”
    “Izvolte.” – promrmljala je punim ustima.
    “Hvala… Nego, imaš li bar kap mleka u tim sisama, ili si sve dala drčnim ptičurinama?” – u njegovom štrbom kezu prepoznala je momče iz sna.
    “Ti!” – uskliknula je. “Opet hoćeš da me pređeš!”
    “Teško. Lukavstvo mi je izvetrelo s godinama.”
    “Ako tako kažeš… A otkud si se stvorio?”
    “Odasvud… Jesi li čula kako lepo cvile?”
    “Kako “ko”? Pa naša deca!”
   “Njihovo cviljenje je najlepša muzika koju sam ikad čula. Je l’ to hoćeš da kažem?”
    “Recimo. To što ćeš ti reći ući će mi na levo, a izleteti na desno uvo.”
   Htela je da prekine razgovor i zato je zaćutala. Naborano lice Morfejevog pastorka lagano je bledelo. Zakrvavljene i buljave oči gubile su sjaj. Nedaleko odatle, u podnožju planine Matornice, grupa divljaka u sivim odelima uhvatila je divovskog guštera i zakucala mu debeli jezik za oštre stene. Jadna životinja nije ni pokušala da se oslobodi klinova…

Sep 16, 2011

San br. 1

Hodali smo dugo, moj mlađi brat i ja. Oko široke asfaltirane ulice ređale su se napuštene straćare i pružalo se raskošno zelenilo. Povremeno bismo naišli na starije ljude koji su se, kao i nas dvojica, nekud uputili, ne znajući ni sami gde i kada će se zaustaviti. Prateći ih slepo, došli smo do visoke, bele zgrade u pustom centru nepoznatog grada i ubrzo se obreli u uskom, zavojitom hodniku. Ušli smo u jedan mali stan i tamo zatekli sredovečni bračni par koji nam se bez pogovora pridružio u besciljnom lutanju. U njihovom predsoblju izuo sam cipele i tu ih ostavio. Nakon toga, okupili smo se u prostranoj, dobro osvetljenoj prostoriji nalik učionici i tada sam osetio da mi se stopala smrzavaju. Vratio sam se u onaj stančić da se obujem i opet se pridružio ostalima.

Iznenada, upala je grupa muškaraca u sivim odelima i sa tamnim naočarima. Predvodila ih je žena koja je bila pljunuta Annette O'Toole. Za govornicom nam je saopštila kako se ostvarilo sve u šta je verovala, iako nam nije otkrila o čemu se zapravo radi (ili je ja nisam pažljivo slušao). Kroz neprobojni stakleni zid videli smo dim od eksplozija koje su se odigrale nekoliko blokova odatle, shvativši da nas ovi drže zatvorene protiv naše volje. Uspeo sam da se probijem do susedne sobe koja je, sudeći po korpama sa voćem i povrćem, služila kao ostava neke piljare. Vrata sam nakratko podupirao sopstvenom težinom, a onda ih zaključao, nadajući se da niko neće uspeti da uđe. Bez ikakavog razloga, želeo sam da izazovem požar, ali su se dugačke šibice, koje su mi slučajno pale šaka, gasile čim bih pokušao da ih približim ostacima kartonskih kutija. Provukao sam se kroz poluotškrinut (i neobično elastičan) prozor, sišao pomoćnim stepenicama i našao se u dvorištu osnovne škole. Otrčao sam do glavne kapije i pobegao glavom bez obzira...

Sep 14, 2011


Želeo je da se probudi
i suoči se s narcisizmom.
(Sećanje na sedmi dan
mora da je bolno.)

Kupivši ogledalo,
razbio ga je u paramparčad,
ali nije bilo nikoga
da sakupi ostatke.

Gledao je ka nebu
i gutao je kišu,
a zemlja se otvarala,
oslobađajući duhove.

Udahnuo je Mrak
i izdahnuo Svetlost,
kao da se Iluzija
vratila iz mrtvih.

Sep 11, 2011

A Erva do Rato (Júlio Bressane, Rosa Dias, 2008)

Dvoje ljudi upoznaje se na groblju. Ona (Alessandra Negrini) pada u nesvest, a On (Selton Mello) joj pritiče u pomoć i odvodi svojoj kući. Tamo saznaje da je nedavno izašla iz zatvora i da nema kud, te odlučuje da je zadrži za sebe. Njihovo detaljnije upoznavanje počinje uz šoljicu čaja, da bi se nastavilo Njegovim diktiranjem i Njenim frenetičnim zapisivanjem raznih tekstova, a kulminiralo poziranjem, fotografisanjem i upetljanošću jednog pacova...

Od sudbonosnog (?) susreta na početku, pa sve do završnog kadra koji više liči na znak pitanja negoli na tačku, stiče se utisak da su dva izgubljena bića sasvim odsečena od stvarnosti i da egzistiraju u vremenu i prostoru koji ne podležu zakonima logike, negde na margini izopačenog (i mrtvog) sna. U prilog tome idu iščašeni dijalozi, povremeno ekscentrično ponašanje glavne junakinje (možda izazvano otrovnom supstancom iz naslova), kao i nedokučivost opisane situacije. Pojavljivanjem glodara (koji ima sklonost ka grickanju provokativnih fotografija i vođenju ljubavi sa pripadnicama ljudske vrste), krajnje neobična veza Bezimenih postaje još neobičnija. Naizgled emotivno ledena, a ispod površine uvrnuto strastvena, ona lagano počinje da truli, da bi u poslednjoj, crnim humorom prožetoj etapi, koja može, a ne mora da predstavlja svojevrsni preokret, pokazala svoje pravo, do koske ogoljeno lice.

Istraživanje muško-ženskih odnosa sprovedeno je kroz niz enigmatičnih postupaka i na granici je sa apsurdom. Polumračni, "linčovski" enterijeri, čijoj se klaustrofobičnosti suprotstavlja nekolicina scena snimljenih pod vedrim nebom, savršeno su okruženje za sprovođenje artistično perverznog eksperimenta. Bizarno erotična, bravurozno odglumeljena i besprekorno izrežirana, ova psihološka i minimalistička drama neprestano zbunjuje gledaoca, iskušavajući mu strpljenje i istovremeno ga hipnotišući uspavljujućim ritmom. Pedantno skrojene vinjete od kojih je film konstruisan i gotovo statična kamera asociraju na radove Lecha Majewskog, s tim što su daleko turobnije, a nadrealna atmosfera je toliko gusta da biste polomili sijaset noževa u nameri da je zasečete. A Erva do Rato je visokostilizovano ostvarenje začudno napete sadržine, skrojeno tako da zanese umetničku dušu...

Sep 7, 2011

Naopaka groznica

Jedan svojeglavi zmaj
odbija da razgovara sa mnom.
(Mušica mu je upala u oko.)
Divim se njegovoj trezvenosti,
iako je sutra dockan.

Bez obzira na ishod ćutanja,
zlatna ribica ispuniće mi želje.
Pući će crveni baloni,
prosuće se mozak i creva.

Kada pada kiša, grmi i seva,
prasići se igraju u blatu,
a crvi se prisećaju prošlosti.
Polizao bih grumen šećera,
ali neko mnogo glasno hrče.
Juče je sve izgledalo sivo,
a jutros je pocrnelo.
Dobro sam se nasapunjao...

Sep 5, 2011

Pingviinide paraad (Julia Pihlak, Riho Unt, 2002)

Na ostrvu Phillip okuplja se grupa ljudi u crno-belim kabanicama da bi posmatrala paradu džinovskih pingvina. Jedan riđokosi mladić odlučuje da se izdvoji iz gomile, približi se i pridruži pticama, koje posle marša izvlače jaja iz peska, kako bi njima žonglirale, a potom se dobacivale, mašući svojim zakržljalim krilima...

Ova desetominutna stop-motion animacija delo je dvoje Estonaca, Julie Pihlak i Riha Unta (čiji Põhja konn i posle gledanja sa prevodom (nepotpunim, doduše) deluje podjednako snoviđajno i mistično, poput skoro apstraktne verzije neke narodne pripovetke/bajke). Bizaran i repetitivan ritual koji zauzima dobar deo "radnje" mogao bi da predstavlja (mada, po sredi je nesigurna pretpostavka) kritiku fanatizma, metaforu o izgubljenosti, tj. gubljenju identiteta pojedinca u prividno normalnom, a zapravo sumanutom društvu, ili prikaz apsurdnosti života i neveštog pokušaja da se ona prevaziđe. Sa druge strane, postoji mogućnost da je reč o potrazi za univerzalnom istinom ili jednostavna stilska vežba čiji sistem simbola razumeju samo autori. Kako god bilo, PP je vizuelno atraktivan eksperiment, koji nije lako zaboraviti i koji u sebi nosi izvesnu dozu svojevrsnog humora, dok reditelji suvereno vladaju odabranim medijem.