Chichi (a.k.a. Father, Shūji Terayama, 1977)

Chichi je kao i ostali kratkometražni filmovi ovog japanskog avangardiste, neobičan, a neobičan je mala reč da se opiše tridesetak sekundi bez slike (tj. crnila) sa muzikom i tri minuta slike bez ikakve zvučne podloge. Još jedno u nizu rediteljevih podsećanja na gubitak oca, verovatno i najuvrnutije od svih, što, naravno, uključujuje i neke od njemu svojstvenih "tripova". Eksperimentalni filmić par excellence.

Sho o suteyo machi e deyou (Shūji Terayama, 1971)

"I have a heart that whistles everywhere."

Mayakovsky

Jedno od najranijih Terayaminih ostvarenja, provokativnog naslova Sho o suteyo machi e deyou (Bacite knjige, izađite na ulice), moglo bi se predstaviti kao odgovor na pitanje: "Šta je zajedničko socijalnoj drami, sukobu (i sažimanju) Istoka i Zapada, udaranju falusolike bokserske vreće posred Tokija, hipi-pokretu i fudbalu?"

Priča o mladiću Kitamuri Eimeiu, početniku u lokalnom fudbalskom klubu, koji živi u disfunkcionalnoj porodici, sa senilnom bakom kleptomankom, ocem perverznjakom i sestrom koja je opsednuta svojim ljubimcem, belim zecom, i mrzi muškarce, je sve samo ne konvencionalna (što iz priloženog i nije tako teško zaključiti, zar ne?), a isprekidana je sporadičnim uplivima bizarnih događaja i krvničkim kidanjem granice između stvarnosti i fikcije, odnosno filma. Međutim, bez obzira na to nasilno razbijanje iluzije, naročito u trenucima kada vam se glavni lik (sjajni naturščik Hideaki Sasaki) obraća, ubeđujući vas da je on niko i ništa, nemoguće je ne uživati u neprestanim iznenađenjima koje Terayama priređuje.

 

"The city is an open book, write on its infinite margins."

Terayama

Prepoznatljiv po nezaobilaznim filterima (zeleni/crveni/ljubičasti/roze), on pokazuje da je, i pre saradnje sa Tatsuom Suzukiem, bio i ostao stoprocentno svoj. Stare fotografije, čudne erotske scene, blagi nadrealistični "šokovi" i sporadično pojavljivanje članova njegove Tenjō Sajiki trupe još neka su od karakterističnih rediteljevih obeležja. Ni u jednom trenutku niste sigurni ko ili šta je sledeće - gotski odevena belkinja koja noću juri prugom, puštajući zmaja, muškarac sa polutkom preko ramena kao slučajni prolaznik, oglasi lične prirode ili lutanje grupe pacijenata u belim bade mantilima. Jedan od avant-garde higlightova je i razgovor koji nepoznati sagovornik (autor?) vodi sa striptizetom (ili prostitutkom?), čiji bih samo jedan delić izdvojio:

"What part do you wash first when you take a bath?
- I start by washing the bathtub."

Terayamina neodoljiva uvrnutost upotpunjena je alternativnim punk-rock soundtrackom (nekoliko godina pre pojave punka na zapadu!), koji su, pored nezaobilaznog J.A. Seazera komponovala još trojica J-rockera (i početnika u sedmoj umetnosti) - Ichirô Araki, Kuni Kawachi i Itsuro Shimoda. Pored vrlo liberalnih ideja i nezaboravnih slika, muzika igra ogromnu ulogu, pa tako treba očekivati i stihove poput:

"When I'm a whore,
I'll buy a huge bar of soap
to wash the boy I love..."

...u interpretaciji grupe od nekoliko starijih školarica-pionirki koje istovremeno izvode striptiz.

Ovaj film je neosporno vrhunska eksperimentalna drama, prožeta atipičnim smislom za humor i autobiografskim momentima, i sigurno jedna od najoriginalnijih, ne samo u okvirima japanske, već i svetske kinematografije. Svoju različitost beskompromisno ispoljava od prvih do poslednjih minuta tokom kojih kamera prelazi preko lica svih ljudi koji su učestvovali u njegovoj izradi.

"In this film, I dreamed of the human aeroplane."

Den-en ni shisu (Shūji Terayama, 1974)

"We've got Carpenter Street, Temple Street, Rice Street, Buddha Street. But hey, swallow bird, isn't there a street where they would buy old mothers?"

Den-en ni shisu (odnosno Pastoral: To Die in the Country) predstavlja svojevrsnu, autobiografsku nadrealnu dramu Shūjija Terayame, zasnovanu na njegovoj zbirci haiku poezije. Već u prvim minutima sasvim je jasno da je on, jedan od najvećih Autora Avangarde svih vremena, na rediteljskoj stolici, oko Tatsua Suzukija iza kamere, a kada čujete dečji hor u neobičnom aranžmanu sa uvodne špice, znate da je J.A. Seazer i za ovaj film komponovao muziku. Odgledavši Pastoralu, stekao sam izoštreniju sliku o Terayaminom opusu i shvatio da nikada neću naći dovoljno lepih reči, kako bih opisao njegovu genijalnost. Manji od zrna maka u poređenju sa ostvarenjem koje izaziva na nekoliko nivoa, pokušaću da saberem svoje utiske.

Starinski sat u kući njegove majke, koji stalno kuca, pa mora da bude vezan, kako vreme ne bi pobeglo. (U jednom od razgovora sa sinom koji želi da nosi mali džepni časovnik svuda sa sobom, majka izgovara: "Vreme je da se čuva u kući, u velikom satu.") Lepuškasta komšinica privlači petnaestogodišnjeg Terayamu (motiv "posesivna majka-sin-žena iz susedstva" pojavljuje se i u Kusa-meikyū-u iz 1983). On želi da se obreže, jer je o tome čitao u majčinim časopisima, a majka ga prekoreva, govoreći mu da su za njega samo stripovi koje mu ona kupuje. Rasprava između njih dvoje završava se, kao i uvek, Shūjijevim odlaskom do proroka, kako bi preko njega, razgovarao sa već nekoliko godina mrtvim ocem. Bizarni stanovnici sela - trudnica sa kučencetom, koja će uskoro roditi kopile, babe-tračare u crnini, sa povezom preko oka, poluunuformisani vojnik koji zabavlja dečicu, žena u crvenom koja vas vodi kroz pustoš Strašne Planine... i cirkus. Svi su oni prepoznatljivi, "terajamovski". I ne samo likovi, već i detalji, poput zakrpljenih fotografija i vrata koja ne vode nikud (?). Čini se da reditelj hoće (i uspeva!) da zaustavi vreme i izobliči ga zajedno sa prostorom, onako kako samo njemu odgovora, a zatim ih prenese u neki novi, paralelni svet.

Nakon prvih četrdesetak minuta, film se prekida. U projekcionoj sali, nekolicina kritičara videla je prvi deo i Terayama im saopštava da ostatak još uvek nije montiran. Odlazi u bar sa jednim od njih i priznaje kako mu je teško da objektivno pristupi svom detinjstvu - ima osećaj da ga eksploatiše i stvara jeftini spektakl. (Zavarava samog sebe...) Kaže još da su mu snovi postali stvarnost, na šta mu sagovornik odgovara: "...All the same, if you can't control your dreams or edit your memories, you're still not a true creator." (Ma, gde nije, baš takvi su Tvorci i po!) Po povratku kući, pred vratima ga čeka petnaestogodišnji Shūji, koji je pre dvadeset godina pobegao od kuće. Sa svojom prošlošću vraća se u film i emotivno se svlači pred gledaocem. Ne samo kroz ovu dvojicu koja ga tumače (Hiroyuki Takano, kao dečak i Kantarô Suga, kao odrasli Terayama), već i kroz sve one čudake, reditelj priča o sebi - o buđenju seksualnosti, odnosu sa majkom (koju toliko voli, da želi da je ubije) i još jednom (prvi put je to bilo u Tomato Kechappu Kōtei-u) izražava gađenje prema ratovima, onako kako samo on to ume. Druga polovina filma ima istovremeno mračniji i dirljiviji ton, ali ni u jednom trenutku ne postaje patetična, niti prestaje da fascinira svojom nadrealnošću. Terayama se bori sa samim sobom i razuzdanom kreativnošću, a iz te borbe, kako god uzmete, izlazi kao pobednik.

Pastoral: To Die in the Country je igra, poput žmurki, kojima i počinje. Pruža kompletni užitak,  pre svega  za one koji film gledaju, a onda i za one koji više vole da sedmu umetnost čitaju, a onda je krvnički analiziraju. Dobronamerna poruka drugoj grupi: "Imaćete mnogo posla, a posao će uvek ostati nedovršen." Shūji Terayama je, sudeći po prikazanom, bio izuzetna, kompleksna ličnost i ne treba da čudi što se u nazivu dva njegova ostvarenja pojavljuje "meikyū", jer je i sam bio nalik lavirintu, onom iz koga se ne može izaći. Lepota Terayaminog dela je od vrste koja ne bledi nikad - inspirativna, mistična, zbunjujuća, iskrena, neuhvatljiva...

Les fruits de la passion (Shūji Terayama, 1981)

"...Sous le fouet du Plaisir, ce bourreau sans merci..."
                                                               Recueillement,
                                                               Charles Beaudlaire

Nije sasvim slučajan ovaj Bodlerov stih, kojim Terayama otvara svoju erotsku, nadrealnu  (i višejezičnu) dramu, jer u njemu kao da je sažeta tužna priča o emocionalno opustošenim ljudima, pre svega ženama, zarobljenicama nemilosrdnog sveta...

Zasnovan na romanu Retour à Roissy francuske novinarke i književnice Pauline Réage (ovde i u ulozi naratorke), Les fruits de la passion govori o devojci "O" (anđeoski nežna Isabelle Illiers) koju (lažna) ljubav prema dosta starijem gospodinu Stephenu (jezivi Klaus Kinski) dovodi u javnu kuću, smeštenu u sirotinjski kvart Šangaja 20-ih godina prošlog veka. U "O" se zaljubljuje siromašni (najverovatnije maloletni) mladić koji se pridružuje revolucionarima, nadajući se da će doći do novca, kako bi mogao da joj priđe. I dok se politički prevrat u pripremi prepliće sa životima stanovnica burdelja, "O" igra Stephenovu bolesnu igru, a Stephen nalazi novu igračku u liku Nathalie (Arielle Dombasle)...

U poređenju sa ostalim ostvarenjima Shūjija Terayame (koja sam do sada imao prilike da vidim), ovaj film ima daleko koherentniju formu, tako da će sigurno mnogo lakše naći svoj put do većeg broja gledalaca - što zbog erotike (čitaj: nesimuliranog (ili fantastično simuliranog?) seksa), a što zbog Klausa Kinskog koji je, posle 40 godina rada na filmu, najverovatnije stekao armiju fanova. Međutim, smirivanje avangardnih strasti nije sprečilo reditelja da umetne neke od svojih zaštitnih znakova - počev od glumca Takeshija Wakamatsua  (perverznog osmeha) u (cameo) ulozi čuvara burdelja, preko senke koja ostaje na zidu, čak i kada njena vlasnica promeni mesto, vrata iza kojih se odjednom i niotkuda pojavljuje morska voda, pa sve do ukrpljene (tj. crvenim koncem zašivene) fotografije. I tu nadrealizmu nije kraj.

"As the fortune teller walks by Death, the day is breaking."

U sceni u kojoj se "O" priseća svog detinjstva, otac je drži za ruku i dovodi na čistinu, gde kredom po asfaltu isrctava pravougaonik i odlazi, ostavljajući je u njemu. Nakon toga nailazi patuljak koji kotrlja upaljeni obruč i slobodno prelazi granice "O"-inog "zatvora"... Kada Aisen (jedna od kurvi koja već deset godina živi u ubeđenju da je glumica) odigra svoju poslednju ulogu, ubijajući glavnog glumca (tj. svog klijenta), izvršava samoubistvo tako što se baca u reku, da bi isplivala na koncertnom klaviru koji je Sakuya (jedna od njenih "sestara") izmislila još kao devojčica i koji je svirao samo za njih... Naravno, ni ovde nije moguće staviti tačku uvrnutoj (ali ukroćenoj) strani filma.

Terayamin mise-en-scène pleni svojom bezobraznom lepotom, a prepoznatljiva fotografija Tatsua Suzukija (povremeno prošarana čudnim filterima) uspeva da je uhvati u punom sjaju (svaki kadar uslikan je besprekorno). Enterijer kuće razvrata sa kružnim prolazima i raznolikim spravicama za uživanje, crno-bela smena između odela i lepeze gospodina Stephena i fantastični kostimi u završnici priča su za sebe. Melanholična muzika Terayaminog stalnog saradnika, J.A. Seazera, savršeno se uklopila u tu skoro pa alternativno-istorijsku viziju Kine.

G-đica Illiers, koja je svoju karijeru započela soft-pornićem L'immorale (1980) sasvim solidno se snašla u ulozi stalno napućene "O", koja se tokom filma (ako sam dobro izbrojao) nasmešila samo dvaput (jer je jedino u tim trenucima mogla da zaboravi na strah od napuštanja). Kinski, kao matori lisac koji se iživljava nad par puta mlađom lepoticom, istovremeno izaziva strahopoštovanje i gađenje. Mladić koji se zaljubljuje u "O" je najverovatnije naturščik koji je svojih pet minuta slave iskoristio na najbolji mogući način. Tu je i japanski zabavljač i glumac Peter (koji se pojavljivao u Kurosawinom Ran i Matsumotovom Bara no Sōretsu) u ulozi Madame (jer malo travestije u ovakvim filmovima nikad nije na odmet)...

Budući da je snimljen u francusko-japanskoj koprodukciji, Les fruits de la passion objedinjuje evropsko i japansko, a takvu kombinaciju ne bi trebalo propustiti.

Eksperimentalni svet slika: Nastavak

Ori (The Cage, 1964) 

Od WC šolje, preko nošenja/razbijanja/imitiranja satova, sumanute (ritualne?) igre punačke starice, sve do šetnje s kozom i bez koze (i to nije sve!), Terayama istražuje čoveka, kao roba vremena (što je sasvim logično, s obzirom na naslov, iako ima elemenata koji podležu nekoj sasvim drugoj logici). Psihodelična muzika i crnozelena fotografija obeležavaju audio-vizuelnu prezentaciju Kaveza.

  
Tomato Kecchappu Kôtei (Emperor Tomato Ketchup, 1971)

"Article 1: The Emperor is sacred and inviolable.
Article 2: By law, the Imperial Throne shall be ascended at childhood and abdicted at youth.
Article 3: The Imperial shoes are polished by His father's tongue, His tedium soothed by His mother's violin.
 ...
Article 8: The Emperor wears a hat and removes it for no reason.
..."

... i tako dalje, i tako dalje. U neodređenoj budućnosti (ili možda prošlosti?) deca su se pobunila protiv odraslih. Za cara proglašavaju klinca koji usvaja ime po svojoj omiljenoj hrani. Stvarajući utopiju zasnovanu na samozvanim pravilima, mladi naraštaji rade šta god im je volja, uključujući i seksualno zlostavljanje roditelja... Zahvaljujući malom, podmuklom, konzervativnom skotu koji čuči u meni, Kečap-cara sam video kao najkontraverznije Terayamino delo, a pretpostavljam da je još jedan od razloga činjenica da sam rođen nakon 70-ih, koje su dale toliko slobodoumnih filmskih ostvarenja. Snimljen u crno-beloj fotografiji, povremeno kao polu-dokumentarac i sa umetanjem teksta na nemačkom preko slike, a praćen muzikom koja priziva zvukove Indije (?) i jednom skroz uvrnutom dečjom pesmicom, Emperor Tomato Ketchup, za razliku od ostalih, nosi vrlo jasnu antiratnu poruku. Kroz (ovu) skraćenu verziju istoimenog dugometražnog filma, reditelj vrlo upečatljivo izražava svoje gađenje prema događajima iz II svetkosg rata, koji je i sam preživeo.

Janken sensô (Rock-Scissors-Paper War, 1971)

Dva polu-uniformisana mršavka vode rat, kroz popularnu jan-ken-pon (aka rock-paper-scissors) igru, smeštenu u napuštenom skladištu (?), nadograđujući je novim "momentima", poput navlačenja automobilske gume na glavu ili guranja komadića cigle u gaće. Kao po običaju, reditelj vas podvrgava uvrnutaj muzičkoj podlozi koja, u ovom slučaju, kombinuje kompoziciju klasične muzike sa Hitlerovim govorima i groktanjem svinja. Ovakvog otkačenjaštva nema ni kod Miikea.

Seishonen no tame no eiga nyumon (Young Person's Guide To Cinema, 1974)

Vodič kroz filmove za mladež izveden je u 4 varijante - Roze, Zelena, Plava i sve tri zajedno. Treba videti, jer ne vredi pričati...

Butterfly (1974)

U nekoliko reči - vizuelno privlačno artistično orgijanje. Leptir, trbuhozborac, uživanje u pilećem bataku... A, preko svega, crne siluete koje vas ometaju poput onih što vole da napuste bioskopsku salu usred projekcije. Zanimljiva tehnika kojom će se Terayama, uz izvesne izmene i dopune, kasnije često zabavljati...

Laura (1974)

"We're not just light and shadow on the screen. We've got eyes just like you. We know the types that come to experimental films... Other guys think "avant-garde" means a naked lady."

Neke su od reči koje jedna od tri izazovne Japanke na pozornici kabarea (?) upućuje gledaocu u drugom redu, dok tamani sirovu ribu (opet meso!). Kada se on osmeli da stupi na scenu, iziritiran njenim kreveljenjenm, sve tri se sručuju na njega, skidaju mu odeću i "maltretiraju" na različite načine. Ovde se reditelj samopodrugljivo poigrava idejom o tome šta predstavlja avangardna umetnost.

 

Meikyû-tan (Labyrinth Tale, 1975)

Pošto ih nisam gledao hronološki, Priča o lavirintu je bila prva na spisku odgledanih (nakon dugometražnih Saraba hakobune i Kusa-meikyû) i u trenutku mi je prirasla za srce, a Terayami obezbedila mesto među omiljenim mi rediteljima. Likovi sa upadljivom šminkom otvorili su vrata koja vode u svet Jednog Genija, čija stvaralačka moć impresionira. U ovom neobičnom karnevalu raskošnih iluzija, snoviđenju koje se teško zaboravlja, Terayama koristi kontrast između tamnozelene/plave i bele, koji je u određenim scenama pojačan do te mere, da je slika preplavljena belinom ispod koje se jedva naziru siluete.

Hôsô-tan (A Tale Of Smallpox, 1975)

Umotavanje glave u zavoj. Puž. Zakucavanje eksera. Partija najbizarnijeg bilijara. Pranje zuba. Testera. Prolazak kroz samostojeća vrata usred mora... Uzaludno je prepričavati. Kao što i sam naslov kaže, ovo je (nadrealna) priča o velikim boginjama. Uspeli pokušaj otelotvorenja bola.

 Shimpan (Der Prozess, 1975)

Opsesija ekserima u Procesu doživljava vrhunac, pa ovaj predmet dobija višestruko značenje.

* Ekser kao uzrok bola/depresije/straha;

* Ekser kao falus/učesnik koitusa/izazivač orgazma;

* Ekser u službi straha/frustracije/nipodaštavanja znanja.

Napeta muzika kao u kakvoj horor misteriji preobražava se u relaksirajuću melodiju u poslednjih desetak minuta potpune (i bukvalne) čistote...

Marudoru no uta (Les chants de Maldoror, 1977)

Više informacija o najverovatnijem izvoru inspiracije za ovu bizarnu rapsodiju golotinje, životinja i ispisivanja teksta (koji verovatno ni uz prevod ne bi razjasnio neke stvari) možete naći ovde. Pošto dotičnu poemu nisam čitao, uzdržaću se od daljih komentara.

Keshigomu (The Eraser, 1977)

Da li je moguće izbrisati sećanja... gumicom za brisanje?

A Woman With Two Heads (1977)

Od nevinsti do zreslosti, od zajedničkog života do usamljenosti - na neobičan način (ne toliko "terajamovski" koliko u ostalim ostvarenjima), reditelj priča dramu o običnim ljudima, a kao jedan od glavnih alata majstorski upotrebljava senke.

Issun Bosi Wo Kijutusuru Kokoromi (The Attempt to Measure the Hight of Man, 1977)

Sa ovakvim naslovom, svaki komentar je suvišan.

Shoken-ki (The Readng Machine, 1977)

Jezikom Engleza - sepia-toned astonishing imagery. Koncept čitanja u nadrealnoj viziji Terayame.

Verujem da gledaoci nenaviknuti na ovakve filmove neće videti dalje od nasumičnih slika koje neki ludak ređa, zarad samozadovoljavanja i ubeđen sam da je malo onih koji će izdržati dalje od par minuta. Ali, ukoliko ste ljubitelj najranijih radova Luisa Buñuela i Jeana Cocteaua ili Alejandra Jodorowskog i Davida Lyncha, Toshija Matsumotoa i Takashija Miikea (u Izo elementu), u ostvarenjima Shūjija Terayame pronaćićete onog mističnog, bucmastog crva koji rovari po sivim ćelijama, kad god se upustite u avanturu sa pomenutim ekscentricima, pri čemu će taj novootkriveni nevaljalac imati novi oblik, i boju, i ponašanje...

Eksperimentalni svet slika Shūjija Terayame

Nekoliko reči o reditelju

(izvor: Shūji Terayama @ wikipedia)

Shūji Terayama (1935-1983), avangardni pesnik, dramaturg, scenarista, reditelj i fotograf, bio je, sudeći po mnogim kritičarima, jedan od najproduktivnijih i najprovokativnijih japanskih umetnika. Njegovo detinjstvo obeležava smrt oca u II svetskom ratu i preživljavanje vazdušnog napada u prefekturi Aomori, tokom koga je živote izgubilo 30 000 ljudi. Nakon završetka srednje škole, 1954. odlazi na studije japanskog jezika i književnosti, ali ubrzo odustaje zbog bolesti. Obrazovanje stiče radeći po barovima u Shinjukuu. Terayamin rad uključuje brojne eseje u kojima je tvrdio da se više može naučiti kroz boks i trke konja, negoli pohađanjem škole i napornim učenjem (zanimljiv stav!). Smatra se jednim od osnivača "pokreta nezadrživih" ("runaway movement") tokom šezdesetih, opisanom u knjizi, predstavi i filmu "Bacite svoje knjige, istrčite na ulice!"
1967. osnovao je pozorišnu trupu  Tenjō Sajiki ("deca raja"), koja se u svojim kontraverznim predstavama poigravala socijalnim temama. Iste godine pokreće i eksperimentalni bioskop i galeriju pod nazivom "Univerzalna gravitacija", koji još uvek postoji u Misawi. Sarađivao je sa ilustratorima Aquiraxom Unoom i Tadanori Yokooom, koji su izrađivali reklamne postere za trupu, kao i sa kompozitorom eksperimentalne muzike, J.A. Seazerom koji je bio zadužen za muzičku podlogu njegovih filmova. Autor je skoro 200 književnih dela i oko 20-ak kratkometražnih i dugometražnih filmova.

I da ne beše te proklete bolesti, ko zna kakvih bi se lepota nasnimao za poslednjih četvrt veka...

Uopšteno o kratkometražnim filmovima

Avangardna umetnost je večna. Čak i danas, više od 30 godina kasnije, eksperimentalni filmovi Shūjija Terayame deluju sveže i smelo. Vrata, kornjača, ekseri, golotinja, sat, kišobran, more, fotografija, leptir, slovo, konopac, senka... samo su neke od ključnih reči kojima bi se mogle približiti slike, čijom pomahnitalom igrom Terayama zabavlja svog gledaoca i uvlači u sopstveni, hipnotišući svet. Sve one imaju neko značenje u svakodnevnom životu, dok u Njegovim rukama (glavi?) dobijaju sasvim novo... ili se samo tako čini, jer je često vrlo teško (a ponekad i nemoguće) odgonetnuti šta Autor pokušava da kaže. A pravo pitanje je: Da li On uopšte nešto govori ili samo bunca, pa ga zato niko ne razume? Međutim, odgovor na ovo pitanje je nevažan, zato što, kakav god da je, promena koju ovaj reditelj nudi je sinematski opčinjavajuća i orgazmična. Stalan u svojoj nestalnosti, poput natprosečnog deteta u telu odraslog čoveka, a najverovatnije inspirisan delima nadrealista s početka XX veka (kod ovakvih reditelja prva asocijacija je  uvek Luis Buñuel), Terayama prelazi granicu Apstraktnog i ulazi u neistraženu džunglu Divlje Fantazmagorije. I treba mu se prepustiti...

Kolekcija izvanrednih fotografija/kratkometražnih filmova može se pogledati/odgledati na ovoj stranici. 15-ak filmova podeljeno je na 7 volume-a, onako kako su organizovani na DVD-u Experimental Image World of Shūji Terayama, objavljenom 2006. godine.