Apr 25, 2010

La Main des Maîtres (2009)

La Main des Maîtres je delo trojice studenata, Adriena "CaYuS" Toupeta, Clémenta Delatrea & Lookya, štićenika škole Georges Méliès. Ova steampunk fantazija, inspirisana Art Nouveau stilom (odnosno delima Alphonsa Muche), prikazuje jedan delić industrijske revolucije, u kojoj dvoje glavnih likova, Chari i Ico, pozivaju na bunt širenjem letaka. Savršen spoj 2D i 3D animacije koji obiluje detaljima i kojim vladaju tople, sepijaste nijanse i setna muzika teško da će ikoga ostaviti ravnodušnim. Bilo bi lepo videti nešto slično u dugometražnoj formi...


Oficijelni sajt, na kome se, u okviru galerije može odgledati HD verzija.

Apr 24, 2010

Baton (Ryūhei Kitamura, 2009)

Iako se moje poznavanje japanskog jezika svodi na razumevanje tek nekoliko reči i fraz(ic)a, nije mi pošlo za rukom da se strpim do prevoda (ako će ga ikad i biti) prvog Kitamurinog animea, nastalog u saradnji sa rediteljem Shunjiem Iwaiem (ovde u ulozi scenariste), povodom 150ogodišnjice otvaranja luke u Yokohami, tj. za Expo Y150. O ovoj kooperaciji, začetoj tokom pijanke u jednom od noćnih klubova Malog Tokija, u L.A.-u, kao i ljubavi prema eksperimentisanju i svojim principima, Kitamura govori u intervjuu za AsiaPacificArts.com.


Na osnovu kratkog opisa iz linkovanog teksta, oskudnih sinopsisa sa mreže i onog što se može zaključiti iz samog mini-serijala, radnja se odigrava u dalekoj budućnosti, na planeti Abel, gde android biva zaražen virusom, te postaje meta orvelovskog režima. Nakon jurnjave u kojoj mu jedino glava ostaje (polu)čitava, dolazi u kontakt sa mladićem Apollom (takođe androidom) i Michalom (Mikaruom), robotom sa ženskim glasom i telom koje asocira na kosmonautsko odelo. Pri ovom susretu, Apollo "upija" njegova sećanja, a potom sa svojom prijateljicom pokušava da otkrije šta mu se dogodilo, dok im na put staju policija, ribolika, sipolika i meduzolika bića...


Baton se od sličnih futurističkih i distopijskih ostvarenja izdvaja jednostavnim, ali maštovitim dizajnom, kako u pogledu likova, tako i u pogledu okruženja, što ga čini jedinstvenom SF-bajkom, snoviđajnom nadrealno-fantastičnom avanturom, često prožetom "laluovskim", "ošijevskim" i "gilijamovskim" duhom. Opojne i nezaboravne pastelne boje, najsličnije onima iz palete Guinove sage, formiraju relaksirajuće, "plišane" slike koje, uprkos zastareloj tehnici, predstavljaju pravo osveženje u okviru japanimacije. U simbiozi sa sjajnim skorom Nobuhika Morina koji se, u ulozi kompozitora, odomaćio u filmovima Ryūheija Kitamure, osnovni su sastojak vedre, paperjaste atmosfere i s lakoćom se urezuju u pamćenje. Animacija je poverena američkim animatorima, na čelu sa Markom Brooksom (Metalocalypse), a autorski tim uspeva da probudi nostalgiju i podseti nas na ostvarenja kao što je ruski klasik Аленький Цветочек (1952), kultni Heavy Metal (1981) ili Bakshijev Fire and Ice (1983).


Stabilni poredak uspostavljen na početku reditelj održava sve do kraja, bilo da se radi o akcionim scenama kojima obiluje prva epizoda ili o retrospektivnim, dramskim momentima iz treće kroz koje se provlače dijalozi o odnosima ljudi i robota. Kako je anime izveden tehnikom rotoskopije, glumci su imali ozbiljniji zadatak od pozajmljivanja glasova, a pristupaju mu, s podjednakom marljivošću, i kao seiyūi i kao učesnici igranog filma. Usled vremenske ograničenosti, karakterizacija je (pretpostavljam) svedena, ali to ne narušava kvalitet OVA-e, budući da dvoje glavnih likova poseduje specifičnu harizmu.


Baton je blistavi primer alternativnog pristupa animaciji, pa ukoliko se neka od mnogobrojnih fansub grupa smiluje da ga prevede, siguran sam da ću mu se vratiti, što zbog magične likovnosti, a što zbog dopunjavanja praznina prouzrokovanih gorenavedenim razlogom.

Apr 19, 2010

Shoka (Makoto Yamada, 2010)

Shoka je televizijski specijal anime studija Production I.G. i rediteljski debi Makotoa Yamade, čije je učešće, kao ključnog animatora, na projektima Noiseman Sound Insect, Mind Game i Tekkonkinkreet ovde odigralo veliku ulogu. Počev od blesavog koncepta (stvaranje mitoloških bića iz kanji simbola, brzim potezima četkice!), preko ultrastilizovanog crteža (sa isprekidanim i "prelazećim" linijama), do eksperimentalnog pristupa sadržaju (nalik Oshiievom projektu Kiru), ovaj bombastično-artistični biser je stoprocentna uživancija. 


"Priča" o klanu umetnika koji moraju stati na put zlom kaligrafisti (!) ne pretenduje da bude ništa više od over-the-top akcije, sa snažnim elementima mračne fantazije, smeštenim u period šogunata. Likovi su stereotipni, jer i nije bilo mesta (niti namere) da budu drugačiji (mada bi valjalo spomenuti samuraje sa yamb kockama umesto glave), a njihovi dijalozi toliko sirasti, da se mogu namirisati već u prvim sekundama. Kaligrafiste bi trebalo odgledati zbog bezobrazno dobre "lelujave" animacije, koja podseća na nenormalni Kemonozume Masaakija Yuase, gotovo pankerskog tretmana istorijskog okruženja, sjajne muzike Kenjija Kawaija, prožete tradicionalnim zvucima Japana, kao i glasovne glume, kojom Japanci još jednom pokazuju da su majstori, čak i u "cheesy" varijanti.

A Dada (2008)

"Wash your brain. Eat chocolate. Eat your brain. Life is 30%. It's a good deal..."

Ova šestominutna animacija, inspirisana dadaizmom i nadrealizmom (!), delo je četvoro autora (Hélène Astier, Mathilde Le Moal, Jia Jun Shen, Bruno Pontiroli), a izvedena je kombinacijom nekoliko različitih tehnika (ili bar tako deluje), koje daju vizuelno zanimljiv (i višeznačan?) rezultat, sastavljen od niza uzbudljivih mind-fuck slika. Jedna od autorki (Le Moal) opisuje je na seledeći način:

"A woman gives birth to a tree made with the process of cadavre exquis (surrealistic game). A project inspired by the artistic movement Dada, where nonsense makes sense and creates poetry."

Neobična poezija, u svakom pogledu...

Apr 16, 2010

Freedom (Shuhei Morita, 2006-2008)

"Confusion is the enemy of order."

2041. godine, ljudi formiraju prvu koloniju na Mesecu. Nakon nezgode sa kataklizmičnim posledicama koju izaziva pad orbitalne stanice na Zemlju, oni nastavljaju život na njenom satelitu, pod zasvođenim megalopolisom, nazvanim Eden. U 2267. godini, Takeru, petnaestogodišnji dečak, zajedno sa dva svoja prijatelja, Bismarckom (Bisom) i Kazumom, svoje slobodno vreme provodi u ilegalnim trkama specijalno dizajniranim vozilima, što u uređenom društvu kakvo je njihovo ne prolazi nekažnjeno. Tokom "dobrovoljnog rada" izvan kupole, Takeru pronalazi ostatke neke skalamerije i, među njima, fotografiju na čijoj poleđini piše: "We are safe. Is anybody out there?" U njemu se budi crv sumnje, a pitanja koja postavlja sve više smetaju edenskom Veću...


Freedom je dokaz da i naizgled istrošene ideje mogu ponovo da zablistaju u pravilnom tretmanu, pre svega zahvaljujući uverljivim likovima koji nose priču (o prijateljstvu, ostvarivanju snova, ljubavi i, naravno, slobodi) i glatkom narativnom toku, u ovom slučaju pod vođstvom Shuheija Morite, koji je debitovao kao idejni tvorac, reditelj, scenarista, producent, CG animator i montažer (kakav čovek!) sjajnog kratkometražnog i nagrađivanog animea Kakurenbo. Pažljivo odmeravajući svaki minut svog dela, Morita se lagodno poigrava nekolicinom žanrova, smeštajući, u naučnofantastično, donekle "cyberpunkovano", okruženje, sportsku, akcionu dramu, prožetu nenametljivim humorističkim elementima i, u drugoj polovini, pretočenu u uzbudljivu avanturu, vođenu buntovničkim duhom glavnog junaka. Izvesni (nužni?) propusti i klišei u njegovoj SF-viziji mogu se zanemariti, jer Freedom zapravo govori o ljudima, i to onim ljudima koje biste po svaku cenu želeli da upoznate i zbog kojih vredi živeti, povremeno zaboraviti na sve nedaće i prepustiti se uživanju. U tom pogledu, ovaj anime je vrlo blizak serijalu Planetes, jer je jedan od činilaca njegove lepote sadržan upravo u protagonistima i bujici iskrenih emocija koje izazivaju kod gledaoca.


Centralnu poziciju zauzima Takeru i s punim pravom je zaslužuje, budući da je njegov lik izgrađen na svim vrlinama i manama koje jedno ljudsko biće na pragu adolescencije može da poseduje. Istrajnost, zaljubljiva priroda, drski entuzijazam, pravdoljubivost, brzopletost, optimistični duh, tvrdoglavost i doslednost u stavovima, pa makar i sa oznakom "delaj, a onda razmišljaj", podjednako ga krase i čine jednim od najzanimljivijih animiranih likova u poslednjih nekoliko godina. Karakterizacija njegovih ortaka, nesigurnog Bisa i odlučnog Kazume, kao i ostatka ekipe (bleskastog starca Alana ili preslatke Ao, na primer), nešto je svedenija, ali ih nije teško zavoleti, zato što deluju baš kao osobe koje bi mogle da postoje u datim okolnostima, što ne isključuje ni najkraće prisutne. Ogroman doprinos u upotpunjavanju njihovih ličnosti daju i pažljivo odabrani, iskusni seiyūi, u čijim glasovima se prepoznaje neprikosnovena posvećenost poslu (čak i u sporednim ulogama).


Vizuelno, Freedom se može opisati kao osavremenjena verzija Akire, što ne treba da iznenađuje, s obzirom na to da je Katsuhiro Ōtomo, glavom i bradom, bio zadužen za dizajn mašinerija i likova. Upotrebom cel-shading tehnike, vešto iskombinovanom sa odlično osmišljenim 2D pozadinama, kako bi se smanjili troškovi, a očuvao tradicionalni izgled, crtači i animatori uspevaju da objedine staro, a isprobano, i novo, a delotvorno, pa često imate osećaj da je u pitanju neki remasterizovani, nepravedno zaboravljeni cult & old-school klasik. Bilo da je reč o najosnovnijim pokretima, kao što su izrazi lica ili o adrenalinskim scenama jurnjave u kojima, između ostalih, učestvuju i mehanički oktopodi, animacija je vrhunska, a njena tečnost je na nivou filma, a ne jedne OVA-e, kao što je to ovde slučaj. Muzika Yoshihira Ikea (Karas, Ergo Proxy) je samo povremena, ali uvek odgovarajuća pratnja, koja u spoju sa realističnim zvučnim efektima i već opisanom, besprekornom vizualizacijom ostavlja pregršt razloga za respekt, doduše, u manjoj meri, nego što to čini slika.


Na kraju, nakon ovoliko pohvalnih reči, verovatno će biti iznenađujuć podatak da je ovo ostvarenje  nastalo po narudžbini, kao reklama za rezance kompanije Nissin, povodom tridesetpetogodišnjice njihovog postojanja. Iako je Cup Noodles čest obrok Takerua i ostalih, promovisanje istog vam neće skretati pažnju, jer je sve oko te osrednje plastične činije sa natpisom daleko primamljivije...

Apr 7, 2010

Maya Deren - Kratkometražni filmovi

Siguran sam da neću pogrešiti ako Mayu Deren (1917-1961) nazovem boginjom američkog eksperimentalnog (avangardnog) filma, jer se u 7 kratkometražnih čudesa koje je ova žena stvorila skriva snoviđajni, enigmatični svet, iza bezbroj zauvek zaključanih vrata ili otškrinutih tek toliko da možete da zavirite. Gledanjem kroz ključaonice, moguće je samo donekle naslutiti značenja simbola, ukorenjenih u podsvesti, (okultnom) misticizmu i pokretima ljudskog tela, koji u smrtnoj tišini preuzimaju ulogu reči. Suočivši se sa kompleksnim zagonetkama koje je, poput sfinge savremenog doba, postavila 40-ih i 50-ih godina prošlog veka, stekao sam utisak da su rođene u nekoj paralelnoj dimenziji, izvan svog vremena i prostora, i da slike koje su njima obojene nikada neće (ne smeju!) izbledeti.

Meshes of the Afternoon (1943)

Cvet. Ključ. Nož. Telefon. Stepenište. Gramofon. Osoba u crnom, sa ogledalom umesto lica. Okean i opet ogledalo, razbijeno u paramparčad... Poput košmara, u kome su nam udovi teški, a glas sputan, i iz koga se budimo samo da bismo saznali da još uvek sanjamo, sve se ponavlja, sa suptilnim izmenama u određenim detaljima. Strah od usamljenosti i smrti ne nestaje tek tako, kada nam neko pruži ruku, a otvaranje očiju ne označava kraj i ne donosi spas. Noćna mora se preobražava i postaje neraskidivi deo stvarnosti.

Gledajući Meshes, nisam znao čemu pre da se divim - nesvakidašnjoj, mističnoj lepoti Maye Deren, njenoj posvećenosti delu i preciznoj režiji (u saradnji sa tadašnjim suprugom Alexanderom Hammidom), pametno iskorišćenim uglovima kamere, hipnotišućoj crno-beloj fotografiji ili muzici Teijija Ita koja, iako nakalemljena 16 godina kasnije, doprinosi produbljivanju začudne atmosfere i vaspostavljanju raspoloženja filma. Neporeciv je ogroman značaj ovog ostvarenja na razvoj nadrealizma u sedmoj umetnosti, a njegov najočigledniji uticaj na kinematografiju druge polovine XX veka ogleda se u tri (meni veoma draga) filma - Lost Highway, Mulholland Dr. i Inland Empire, Davida Lyncha.


At Land (1944)

Udovoljavajući njenoj radoznaloj prirodi, talasi je iznose na obalu. Nakon rasanjivanja, ona, Sirena, podiže se na svoje noge i penje se uz osušeno deblo, kako bi se, pri vrhu, našla na ivici dugačkog stola, oko koga je okupljena grupa buržuja, u sobi zagušenoj dimom njihovih cigareta. Dok puzi stolom/urbanom džunglom, niko je ne primećuje, jer su svi obuzeti ispraznim ćaskanjem. Njen pogled je usmeren ka muškarcu koji sedi u čelu, zamišljen nad šahovskom tablom. Oprezno mu se približava, ali on ustaje, a za njim i ostali. Zabavljajući se telekinetičkim pomeranjem figura, zaboravlja na njihovu nezainteresovanost. Beli pešak pada u reku, a ona je nemoćna da ga uhvati...

Zamišljena i već pomalo razočarana, prolazi puteljkom u blizini šume. Sreće mladića, s kojim započinje razgovor. Tokom šetnje, on se transformiše, i od nje se udaljava sve više, zatvarajući joj pred nosom vrata brvnare, do koje ubrzo stižu. Prolaskom kroz pukotinu na toj oronuloj građevini, dospeva u sobu sa nameštajem prekrivenim belim čaršavima. Tamo učestvuje u igri zurenja sa sredovečnim muškarcem, dok joj mačka ne iskoči iz naručja. Po izlasku iz kuće, dolazi do peščanih dina, koje je vode ka plaži. Pokušava da skupi oblutke, ali joj ispadaju iz ruku i ona posrće. Nailazi na dve žene koje vode razgovor i igraju šah. Nekoliko trenutaka ih posmatra, a zatim im, milujući ih po kosi, odvlači pažnju i otima figuru belog piona, bežeći natrag, sa haotičnim slikama kopnenih doživljaja u glavi.

Kada svemu dođe kraj, njena radoznalost je zadovoljena, ali su joj očekivanja razvejana nemilosrdnim vetrovima, kojih u vodi nema. Shvatila je da nikada nije ni trebalo da napusti svoj dom, ali je sada kasno - otrovana je ludilom, a njene moći istrošene su tričarijama. At Land je nema, nekonvencionalna, psihoanalitička fantazija, sazdana na temeljima prefinjene ženstvenosti Derenove i simbolici koji pripada njenom unutrašnjem kosmosu. Pored već predstavljenog prvenca i Rituala u preobraženom vremenu iz '46. o kome će u daljem tekstu biti reči, kvintesencijalan je za upoznavanje nedokučive ličnosti ove rediteljke, istovremeno snažne i ranjive, krotke i razuzdane, predodređene da krupnim koracima korača ispred svojih savremenika, ne obazirući se na trendove.


Witch's Cradle (1944)

"The End is the Beginning is the End."

Nedovršenim i klaustrofobičnim Witch's Cradle, nastalim u saradnji sa Marcelom Duchampom i Pajoritom Mattom i, nažalost, lišenim eterične pojave autorke, vladaju svojevrsna, svedena gotska atmosfera i osećaj bezizlaznosti, izazvani izgubljenošću glavne junakinje i neprijatnom tišinom. Uprkos (ili, možda, zahvaljujući) nedorečenosti, Kolevka se, u okviru avangardnog filma, može rangirati vrlo visoko, a ono što je, od početka do kraja, ljulja jeste zamršenost, čak i bukvalno naglašena u nekoliko navrata. Pošto uspeva da izazove neobjašnjiv strah, može se smatrati jedinstvenim arthouse hororom, na čiju teritoriju Derenova nesvesno stupa.


A Study in Coreography for Camera (1945) / Meditation on Violence (1946) / The Very Eye of Night (1958)

Nadam se da mi niko neće zameriti ako ova 3 minimalistička eksperimenta grupišem kao "trilogiju pokreta", budući da u njima rediteljka istražuje univerzalni jezik plesa kojim se i sama bavila (Studija koreografije, sa Talleyem Beattyem, i Oko noći, u saradnji sa Antonyem Tudorom i studentima baletske škole Metropolitan), odnosno govor tradicionalnog kineskog boksa (Meditation on Violence), u izvođenju Chao-li Chija i u pratnji muzike Teijija Ita. Sjajno koreografisanim minijaturama, Derenova se udaljava od svojih nadrealističkih/dadaističkih početaka, ostajući pritom dosledna svojim principima.

A Study in Corepography for Camera
Na otvorenom prostoru (među ogoljenim drvećem), u sobi i među eksponatima drevne egipatske civilizacije, Beatty otelovljuje Mayinu viziju. 


Meditation on Violence
Chao-li Chi, okružen belim paravanima, a zatim na terasi (krovu?), demonstrira učenja dveju škola, Wu-tang i Shaolin.


The Very Eye of Night
Kontemplativni ples (polu)bogova na noćnom nebu.


Ritual in Transfigured Time (1946)

Ona, u stanju ekstaze (izazvanom namotavanjem klupka!), sve do nestanka i sjedinjavanja sa drugim ja, i njen alter-ego (devojka tamne puti), ophrvan slutnjom i uznemiren prisustvom namrgođene žene (pretnja ili upozorenje?). U odori časne sestre i sa kalama u desnoj ruci, napušta sobu i dolazi na zabavu, gde su svi prisutni konstantno nasmejani i pozdravljaju se jedni s drugima (čak i ozbiljna "posmatračaca" s početka), podsećajući na jezivo preveselu najavu Buñuelovog remek-dela El ángel exterminador. Pokušava da napusti to obilje veštačkih osmeha, ali je nešto zadržava i vraća, sve dok ne naiđe na njega (svog spasioca?), odakle počinje strastvena igračka predstava. Da li je konačno slobodna ili je to začetak novog ropstva?

Ponovo je napuštena, u bašti kamenih statua. S razlogom uznemirena, priprema se za beg. Jedna od statua (gorespomenuti "spasitelj") oživljava i kreće za njom... Potraga za sopstvenim identitetom projektuje se na bežanje od istog, a završava se smrću u okeanskim dubinama. Ovde je sasvim bezbedno upotrebiti izraz "derenovski" film, u kome je, na neki način, objedinjeno sve ono čemu je rediteljka za svog kratkog života težila...


Preporuka:
Fragmented Self in a Shattered Mirror (Andrei Khrenov o dokumentarcu Im Spiegel der Maya Deren (2002), Martine Kudláček)
At Land (Maya Deren, 1944) (recenzija Alfreda Eakera, 366weirdmovies.com)