Free Range/Ballaad maailma heakskiitmisest (Veiko Õunpuu, 2013)

Da li je moguće živeti u savremenom (kapitalističkom) društvu, a opstati izvan okrutne mašinerije koja ga pokreće, drobeći individualnost među zupčanicima? Postoji li bar tračak nade u večitoj potrazi za slobodom i razumevanjem ili je isti ugašen već na početku puta? Kako ostati iskren, kada je "laž svemoćna, a strah njen prorok"? Ovo su neka od pitanja na koja estonski reditelj Veiko Ounpu (Jesenji bal, Iskušenje sv. Tonija) pokušava da pronađe odgovor u svom trećem dugometražnom filmu.

Ironično naslovljena prema pesmi Bertolda Brehta, buntovnička drama Free Range/Ballaad maailma heakskiitmisest (Slobodan opseg/Balada o prihvatanju sveta) inspirisana je ostvarenjima francuskog i američkog novog talasa, kao što su À bout de souffle, Easy Rider i Five Easy Pieces. Usredsređuje se na Freda (Lauri Lagle), pisca u povoju, koji uporedo sa unutrašnjom borbom vodi i uzaludan rat protiv banalnosti, neprekidno sanjareći o nedostižnim idealima. Iluzije koje ovaj mladić gaji lagano nestaju nakon otkaza, zbog vulgarne recenzije Malikovog Drveta života (tj. često upotrebljenog prideva "pederski"), i saznanja da mu je devojka u drugom stanju. Bežeći od odgovornosti, Fred se prepušta porocima i, vođen samovoljom, srlja u propast.

Ounpuov (anti)junak nije nimalo simpatičan i stiče se utisak da on ponosno i tvrdoglavo nosi auru odbojnosti, držeći svakog (uključujući i gledaoca) na bezbednoj distanci. Međutim, kada u njemu i njegovim problemima prepoznamo sebe ili nekog koga (mislimo da) poznajemo, sve ono što ga je do tada činilo nepristupačnim (egoizam, arogancija, infantilnost, pesimistično-sardoničan stav) dobija topliju boju. Možda iz tog razloga i reditelj odlučuje da naposletku stane u Fredovu odbranu, dok mu još jednu šansu da uvidi neminovnost kompromisa pruža i ljuba Suzana (Janika Arum), čija požrtvovanost je divljenja vredna.

Veštim kombinovanjem minimalističkog narativa, "lo-fi" slika, snimljenih na traci od 16mm, i retro saundtreka, koji ispunjava kontemplativne sekvence bez dijaloga, Ounpu postiže turobnu atmosferu, koja sasvim odgovara melanholičnom raspoloženju "protagoniste", filozofa-mučenika sa izgledom razbarušenog hipstera. "Artistično neurednom" montažom odaje počast gorenavedenim uzorima, mada se na trenutke može prepoznati i uticaj Bergmana (vrlo jasan omaž Kricima i šaputanjima), postpanka i "hipnotišuće odsutnosti" Bartasovih dela.

Lep za gledanje, ali ne i lak za praćenje, Slobodan opseg donosi složenu studiju karaktera, kojom provejava duh anarhije i antikonformizma.

Sügisball (Veiko Õunpuu, 2007)

Celovečernji prvenac estonskog reditelja Veika Õunpuua (Püha Tõnu kiusamine), duhovni je nastavak srednjemetražnog Tühirand (Prazna Plaža), a oba ostvarenja predstavljaju adaptaciju istoimenih dela književnika i esejiste Matija Unta. Pod snažnim pritiskom sivila, ova frigidna (anti)drama pruža uvid u životarenje šestoro marginalizovanih ljudi, koji nastanjuju sumorni stambeni kompleks iz doba Sovjetskog Saveza, slabo povezani poslednjim izdisajima nade.

Izmučeni pisac Mati (vrlo verovatno Untov alter-ego, u tumačenju Raina Tolka) pronalazi lažnu utehu u alkoholu i flertovanju sa ženama mnogo mlađim ili starijim od njega. Anksiozna samohrana majka Laura (Maarja Jakobson), koja tugu utapa u gledanju sapunica, i njena kćerka Lotta privlače pažnju zbunjenih muškaraca. Sredovečni berberin Augusti (Sulevi Peltola) želi da se približi devojčici, ali je njegova potraga za prijateljstvom pogrešno protumačena kao pedofilija.

Umoran od ciničnih kolega i njihovih zabava, arhitekta Maurer (Juhan Ulfsak) brine za dobrobit čovečanstva, zapostavljajući sopstvenu suprugu Ulvi (Tiina Tauraite), koja srlja u zagrljaj privlačnog recepcionera Thea. A glavni razlog za kratkotrajni uspeh kod pripadnica nežnijeg pola, nesigurni i sve gnevniji Theo (briljantni Taavi Eelmaa) ponosno (ili bolje reći, podignuto) pokazuje u jednoj sceni...

Ironičan i napadno oskudan u događajima, film verno opisuje otuđenost i razjedinjenost u okvirima savremenog društva, odnosno crni očaj nekolicine dezorijentisanih individua, nesposobnih da se suoče kako sa sobom, tako i sa osobama koje bi trebalo da im budu bliske. U prikazivanju zakržljalih, duboko zakopanih ili nepostojećih emocija, Õunpuu je prema gledaocu bespoštedan, stavljajući vaše strpljenje na probu, pa zato retki trenuci komičnog olakšanja, uprkos oporom ukusu, unose dašak vedrine u depresivnu atmosferu. Uspešno rukovodi čitavom glumačkom postavom, budući da svi njeni članovi deluju samouvereno, bravurozno iznoseći poverene im uloge.

Prvu od dve definicije Jesenjeg bala i onih koji su se našli na plesnom podijumu daje učesnica suvoparne literarne konferencije, tvrdeći sledeće: "Toliko je usiljen način na koji Istočnoevropljani neprekidno pokušavaju da izgrade svoj identitet... Baltička svest ne postoji!". "Poput Bergmanovih likova, čovečuljaka koji pate zbog božijeg ćutanja, migoljeći se u ličnim crno-belim svetovima", glavni junaci vape za pomoć, ali im ona ne dolazi. Čak i onda kada im se putevi ukrste, uporno izbegavaju komunikaciju i bezglavo nastavljaju dalje, ka neizvesnim ciljevima (a možda i samouništenju).

Psihičko stanje likova ogleda se u monotonoj i bezdušnoj arhitekturi - robusnom betonskom naselju, pod učestalim udarima vetrova, i zapuštenim ili sterilnim enterijerima, u kojima ni prisustvo toplijih boja ne doprinosi pripitomljavanju divlje hladnoće. Direktor fotografije Mart Taniel majstorski oslikava učmalost urbane pustoši i tesnih kutija u koje su se protagonisti zatvorili, dok zlokobno melanholični skor Üla Krigula pojačava krikove usamljenosti i nerazumevanja, putem prefinjenog spoja post-roka, džeza i ambijentalne muzike.

Iako spora (i manje upečatljiva od Iskušenja svetog Tonija), Õunpuuova povorka napuštenih i nevoljenih, kreće se jasno omeđenom stazom, ostavljajući vidne tragove po tlu...

Püha Tõnu kiusamine (Veiko Õunpuu, 2009)

"Kesk elu vaevarikast rada
end leidsin keset metsa tumenevat,
kus õige tee mul tuli kaotada." 

(Odabir Danteovih stihova, sa početka Pakla, ovde citiran na estonskom, kao u  zaglavlju filma, uopšte nije slučajan.)

Da odmah na početku budem iskren - do sada nisam imao prilike da odgledam nijedno ostvarenje sedme umetnosti, koje dolazi iz već spomenute zemlje (ne računajući koprodukcioni Jadesoturi). I dok mi je, sa jedne strane, drago što sam naleteo baš na Püha Tõnu kiusamine (The Temptation of St. Tony), bojim se da tamo (a i MNOGO šire) još dugo, dugo neće biti ovakvih...

Prve izgovorene reči su: "Why man is?" Ovo dvaput ponovljeno pitanje najavljuje egzistencijalistički  (ili pak nihilistički?) karakter filma, u kome glavni lik, sredovečni upravnik fabrike Tõnu, pokušava da utvrdi da li je zaista dobar kao što drugi misle/tvrde i da li mu (ta prokleta!) dobrota pomaže ili odmaže u opstanku. Po povratku sa očeve sahrane, prekinute bizarnom saobraćajkom (i još bizarnijim zahtevom povređenog vozača), Tõnuu se otvaraju vrata pustog, alternativnog sveta, kojim vlada logika košmara, a ispunjavaju (uglavnom) oronule građevine, blato i ogoljene šume. Krećući se putanjom koju sam sebi nevešto iscrtava, okružen ljudima koji više nisu ljudi (i koji mu docrtavaju stranputice), gubi se između stvarnog i nestvarnog, stalno zaglavljen u nekoj nadrealnoj (ili prividno/magično realnoj) situaciji.

Nedoglednim morem nenametljivih simbola i metafora (kako jasnih, religijskih, tako i onih maglovitih) između ostalih plutaju crni pas, odsečeni udovi, podivljali bogataši, misteriozna Japanka i (ne)izvesni Herr Meister. Ni u jednom trenutku, PTk ne prestaje da iznenađuje, stalno izazivajući gledaoca neprikosnovenom višeznačnošću. Učestale promene u ritmu koje bi se, u rukama slabijih reditelja, sigurno istrgle kontroli, Õunpuuova režija savladava s neverovatnom lakoćom. Treća sreća ili neosporan talenat? Pre će biti da je ovo drugo u pitanju. Veiku polazi za rukom da se poigra dugim kadrovima, poput Tarkovskog, da svakodnevnicu odjednom pretoči u noćnu moru, nalik Lynchu, okuša se u "bergmanovskom" hororu, kao u Vargtimmenu, umetne neprijatne, "kjubrikovske" pauze između replika i zaliči na jednog od očeva filmskog nadrealizma, Luisa Buñuela, i to ne samo jednostavnom aluzijom na njegov dugometražni prvenac (tj. imenom uvrnutog burdelja iz završnice - Das Goldene Zeitalter). A povrh svega toga, prikazuje sebe kao autora koji nije puki plagijator, već učenik čija je pažnja na časovima bila stoprocentna i koji svoje delo prožima čudnim crnim humorom, stvarajući podjednako hladnu i čudnu veselo-depresivnu atmosferu.

Zahvaljujući majstorskoj crno-beloj fotografiji Marta Taniela (stalni saradnik No.1), muzičkom skoru Üloa Krigula (stalni saradnik No.2), koji je neretko, grubo, ali smisleno iščašen u odnosu na sliku, kao i Taaviju Eelmaai (stalni saradnik No.3) u nezaboravnoj ulozi Tõnua, Õunpuuova monotono-monohroma (!) vizija je celovita - ispunjena hipnotišućim kadrovima, prožeta harmonijom tišine i alternativnog zvuka, i odglumljena vrhunski.