Stín kapradiny (František Vláčil, 1984)

Prema tvrdnjama recenzenta Tomaša V. Odahe, František Vlačil je svojevremeno izjavio da mu je, pored Markete Lazarove, Stín kapradiny (Senka paprati) slikara Jozefa Čapeka jedno od omiljenih literarnih dela. U saradnji sa piscem Vladimirom Kernerom, sa kojim je sarađivao i na Dolini pčela (Údolí včel), scenario je završio još 1972, ali je adaptacija (iz nenavedenih razloga) nastala tek dvanaest godina kasnije.

Uglavnom snimljena na predivnim prirodnim lokacijama, u varošicama i selima, otprilike u pozno leto i/ili u ranu jesen, ova melanholična drama se bavi temom zločina, (griže) savesti i kazne. Dvojica dobrih drugova, Ruda Aksemit (Marek Proboš) i Vaclav Kala (Zbignjev Sušinski) ubijaju čuvara lovišta (Miroslav Mahaček), nakon što ih ovaj uhvati u lovokrađi. Leš nesrećnika zatrpavaju kamenjem, ali njihov nepromišljeni čin ne ostaje dugo u senci paprati, kao ni improvizovani grob. Primorani da se daju u beg, skrivaju se po šumama, ali što dublje u njih zalaze, teret sećanja, košmara i halucinacija postaje sve teži. Zariču se da će ostati zajedno, šta god da se desi, krećući stazom beskrupuloznih kriminalaca.

Zlo koje obuzima mladiće preobražava ih u strance za svet kojem su nekada pripadali, pa zato ne treba da čudi to što glavne uloge reditelj dodeljuje poljskim, naknadno nadsinhronizovanim glumcima. Značajne promene u potpuno različitim, čak suprotstavljenim ličnostima svojih antijunaka, Vlačil često i vešto prenosi na okruženje, stvarajući moćne vizuelne metafore. U nekoliko navrata, Rudu i Vaclava podređuje lepoj, ali okrutnoj Majci Zemlji, naglašavajući jalovost pokušaja da se suoče sa neoprostivim greškama i izbegnu gotovo sigurnu smrt. Tri kadra bi se mogla okarakterisati kao ključna u prikazu mentalnog sunovrata (koji podrazumeva i rađanje animoziteta prema okolini), a to su oni koji odaju utisak da korenje, četinari i stene mogu da ožive svakog časa i okome se na "nevaljalce".

U nezaustavljivom procesu slabljenja psihe učestvuje i žrtva, koja se pojavljuje kao skitnica i, kasnije, pijanica, i koja možda nije ništa drugo do proizvod uobrazilje. Njegovo ruganje i glasovi mrtvih (ali i živih ljudi) ne samo da dovode protagoniste do ivice ludila, već se odražavaju na kvalitet i dinamiku njihovog odnosa. Da li u istom postoji nešto više od prijateljstva, kao što je to bio slučaj sa vitezovima Ondrejem i Arminom u Dolini pčela, nije eksplicitno navedeno, ali Vlačil za sobom ostavlja suptilne nagoveštaje, prepuštajući tumačenja gledaocu.

Raspričaniji nego inače, Vlačilovi likovi ne govore ono što je izlišno, dok putem (katkad filozofskih) razgovora otkrivaju svoje želje, strahove i stavove. Estetski posmatrano, Senka paprati zaostaje za crno-belim ostvarenjima iz šezdesetih (debijem Holubice i istorijskom trilogijom), ali uprkos tome i odsustvu progresivnog skora Zdeneka Liške (koga sa konvencionalnijim orkestracijama zamenjuje Jirži Svoboda) poseduje dovoljno kvaliteta da ponese titulu "čistog (lirskog) filma".

Marketa Lazarová (František Vláčil, 1967)

  "Život bez patnje nema vrednost."

Zasnovana na istoimenom (a po nekim izvorima neprevodivom) romanu avangardiste Vladislava Vančure, enigmatična drama Marketa Lazarová zauzima centralno mesto u tzv. "istorijskoj trilogiji"* Františeka Vlačila. Iako hronološki pripada periodu čehoslovačkog novog talasa, i estetski i tematski je prilično drugačija od ostvarenja drugih istaknutih reditelja. Možda je to jedan od razloga zbog kojih je 1998. izglasana za najbolji češki film, po izboru kritičara i profesionalaca iz filmske branše.

Smeštena u burni XIII vek, donosi kompleksnu priču o nemogućoj ljubavi i očajničkoj borbi za opstanak u svetu kojim vlada pravilo "homo homini lupus". Izuzetno teško ju je pratiti i nezahvalno praviti sažetak, budući da je naracija lirska, nelinearna, alegorična i fragmentarna - neretko isprekidana vizijama i naglim vremenskim skokovima unazad ili unapred. Moglo bi se reći da se usredsređuje na žestoko rivalstvo dvaju klanova, pod vođstvom svirepog Kozlika (Jozef Kemr) i licemernog Lazara (Mihal Kožuh), čija je kćer Marketa (Magda Vasarjova) jedini tračak svetla u potpunom crnilu - jagnje okruženo krvožednim zverima. Uprkos naslovu, ona nije glavna junakinja, ali njena uloga i transformacija jesu ključne, a prisustvo neophodno u probijanju kroz gusto šipražje simbola.

Sukob zaraćenih strana odraz je "apokaliptičnog" sumraka paganizma i uspona hrišćanstva, ali je religijsko neslaganje samo fasada iza koje su skriveni brojni unutrašnji konflikti. Emotivno distancirani, likovi koji u njemu učestvuju ostaju nedokučivi do kraja, dok Vlačil uporno odbija da ih posmatra kroz prizmu modernog čoveka. Kao da je nekim čudom uspeo da se vrati stotinama godina u prošlost, sve događaje opisuje sa stanovišta hroničara-poete, insistirajući na autentičnosti. Mračno doba prikazuje bez romantizovanja, neprestano naglašavajući okrutnost kako ljudi, tako i prirode, nametljive, dominantne i negostoljubive. Njegove detaljne, velelepne i raznovrsne kompozicije, od kojih je vešto istkana hipnotišuća tapiserija slika, pažljivo su zabeležene okom Bedriha Batke, direktora fotografije. Maksimalni intenzitet njihova snaga dostiže u skladnom dijalogu sa moćnim, disonantno-dezorijentišućim skorom uvek pouzdanog Zdeneka Liške, koji se oslanja na eterično horsko pojanje, doprinoseći stvaranju gotske atmosfere.

Ljubiteljima filma, kao umetničke forme, Marketa Lazarová pruža nezaboravan doživljaj, a poređenja sa remek-delima velikana kao što Bergman, Tarkovski, Kurosava i Paradžanov nisu nezaslužena.

-------------------------------------------------------------------------------------------

* Druga dva filma su daleko konvencionalniji, ali podjednako atraktivni, intrigantni i pažnje vredni Ďáblova past (Đavolja zamka, 1962) i Údolí včel (Dolina pčela, 1968), koji su sovjetske vlasti videle kao politički napad, zabranivši prikazivanje ubrzo nakon okupacije Čehoslovačke.

3 x (atmosferični) evropski film (Mág / Tannöd / O Barão)

Mág (František Vláčil, 1987)

Melanholična labudova pesma Františeka Vláčila posvećena je prerano preminulom Karelu Hyneku Máchi (1810-1836), istaknutom češkom romantičaru koji je slavu stekao tek nakon smrti. Nekoliko hronološki rasutih epizoda iz naglo prekinute mladosti povezano je pesnikovim zlosutnim halucinacijama i sumornim odlomcima iz epske poeme Máj (u prvobitnoj transkripciji Mág), koje recituje veteran Rudolf Hrusinsky (Kopfrkingl iz Herzove crnohumorne drame Spalovač mrtvol).

Idiosinkratični biopic jesenje atmosfere prevashodno se usredsređuje na turbulentnu, ljubomorom obeleženu vezu sa Eleonorom (Lori) Šomkovom i animozitet sa Josefom Kajetánom Tylom, dramskim piscem koji je među prvima kritikovao Máchin stil kao zbunjujuć i haotičan. Iako neretko deluje kao da je nastala u televizijskoj produkciji (zbog čega neodoljivo podseća na Kadijevićeva ostvarenja iz 80-ih), pruža lirski portret neshvaćenog umetnika, oslikan sigurnim potezima, naročito u onim scenama koje ga prikazuju kao usamljenika zaljubljenog u prirodu. Glavna uloga poverena je Jiríju Schwarzu, koji pokazuje duboko razumevanje za kompleksnu i kontradiktornu Máchinu ličnost.

Tannöd (Bettina Oberli, 2009)

Zasnovan na istoimenom debi romanu nemačke književnice Andree Marije Schenkel, ovaj atipični triler sa elementima horora vraća nas u pedesete godine prošlog veka i odvodi na izolovanu bavarsku farmu Tannöd, gde se odigralo višestruko ubistvo. Dve godine nakon zločina, počinilac još uvek nije otkriven, a neprijatna sećanja na blisku prošlost bude se zahvaljujući poseti strankinje. Zbog sahrane svoje otuđene majke, u zaseok stiže medicinska sestra Kathrin (simpatična Julia Jentsch), i nevoljno biva upletena u gustu mrežu tajni i laži, postepeno otkrivajući da i sama ima veze sa nerazjašnjenim slučajem.

Kroz dva paralelna narativna toka, rediteljka Bettina Oberli i njena koscenaristkinja Petra Lüschow ispredaju priču o velikom zlu skrivenom u maloj pobožnoj zajednici, koju iznutra izjedaju licemerje, anksioznost i netrpeljivost. Sveprisutan osećaj paranoje pojačan je klaustrofobičnim okruženjem - gustom šumom kao iz bajki braće Grimm, koja uz prigušeno osvetljenje doprinosi stvaranju jezive atmosfere i postaje ravnopravna sa autentičnim, bravurozno odglumljenim likovima. Prelepom fotografijom Stéphanea Kuthyja dominiraju hladne boje, komplementarne mračnim temama koje film obrađuje.

O Barão (Edgar Pêra, 2011)

Sudeći prema rečima poznavaoca Pêrinog opusa, bizaran i kriptičan arthouse horor O Barão (Baron) predstavlja krunu rediteljeve skoro tri decenije duge karijere. Inspirisan Kafkinim romanom Zámok, nemim ekspresionističkim filmovima (posebno Murnauovim remek-delom Nosferatu) i avangardnim/nadrealističkim eksperimentima Davida Lyncha i Guya Maddina, uvlači nas u nestalni i hipnotišući košmar smetenog školskog inspektora u izvrsnom tumačenju Marcosa Barbose. Uprkos odbojnosti prema putovanjima, naš glavni junak dolazi poslom u zabačeno selo, pod nadležnošću enigmatičnog Barona (briljantni Nuno Melo), u čijem oronulom Zamku je primoran da odsedne.

Ono što sledi po ulasku u (bezizlazno?) kameno utvrđenje prkosi svakom pokušaju racionalizacije, s obzirom na to da reditelj odbacuje konvencionalnu pripovedačku strukturu i, vodeći se logikom snova, zasipa gledaoca vizuelno nadahnutim non-sequitur sekvencama. Osim što vešto koristi metafore kako bi opisao tragediju pojedinaca i posrnuće ljudskog društva, kojim upravljaju zulumćari iz dubokih senki, Edgar Pêra je i beskrajno duhovit, te sporadično demonstrira iščašeni smisao za humor (odličan primer je scena sa Orkestrom). Neprestanim preklapanjem visokokontrastnih crno-belih slika i uznemirujućim zvučnim pejzažima postiže upečatljivu gotsku atmosferu, koja vas tokom gledanja u potpunosti obuzima. Nezaboravan je i široki zlokobni osmeh Nuna Mela, koji poseduje harizmu dvojice filmskih vampira, Klausa Kinskog (Nosferatu, 1979) i Garyja Oldmana (Dracula, 1992), ali i "Misterioznog Čoveka" Roberta Blakea (Lost Highway, 1997).