Feb 27, 2013

Heart String Marionette (M. dot Strange, 2012)

"Puppets are controlled from below and marionettes are controlled from above. But they don't exist, everyone knows that!"
Pet godina nakon briljantno uvrnutog dugometražnog prvenca, hermetične i halucinogene bajke We Are the Strange, Michael Belmont, samouki animator iz San Hozea poznatiji kao "uberector" M. dot Strange, isporučuje još jedno idiosinkratično ostvarenje. Iako ga je teško u potpunosti dešifrovati, ono je jasan pokazatelj nesputne kreativnosti svog autora, a ukratko se može opisati kao vragolasta, alegorična, hiperstilizovana i duboko intimna neo-gotska fantazija sa elementima mjuzikla, vesterna, horora i chanbara filma.

Heart String Marionette donosi jednostavnu, ali nekonvencionalnu priču o nemilosrdnoj borbi između uzvišenog i prizemnog "ja", potrazi za sopstvenim identitetom i očuvanju istog u haotičnom svetu. Inspirisana istočnjačkom filozofijom i nō teatrom, predstavljena je u formi ode preporodu i smrtu, a dopire do najmračnijih odaja ljudskog uma i duše. Usredsređuje se na Samhainea Tsukea, samuraja bez lica i zamagljenih sećanja, koji sprovodi osvetu u ime neveselog, uplašenog i usamljenog dečaka - traumatizovanog unutrašnjeg deteta. Na neizvesnom putešestviju, smeteni junak nailazi na podršku u vidu Siouxsie Silen, prostitutke žive kose, iza čije se napadne spoljašnjosti krije ranjiva, ali ne i sasvim bespomoćna devojka. Zajedničkim snagama, ovo dvoje se suprotstavljaju kako običnim banditima, tako i vernim podanicima gospodara Wora, poslušnim vojnicima, religioznim fanaticima i demonima koji otelovljuju njihove najgore strahove.


U izgradnji (iskrivljene) narativne strukture, M. dot Strange se oslanja na iščašenu logiku i bizaran smisao za humor, te se smelo upušta u igru neprestanog zbunjivanja gledaoca, kidajući granice između apstraktnog i opipljivog. Polazi mu za rukom da istovremeno bude mrtav ozbiljan i otvoreno infantilan, i da pri tom bešavno spoji racionalno i apsurdno, poetično i banalno, prefinjeno i vulgarno. Neretko rastrojenim likovima dodeljuje arhetipske uloge, čineći da ni u jednom trenutku ne budete sigurni ko je u njegovoj "predstavi" stvaran, a ko imaginaran. I nije puka slučajnost to što gotovo svi nose groteskne maske, zahvaljujući kojima izgledaju kao pantomimičari iz pakla...

Neosporan uticaj animea, naročito onih koje podrazumevaju učešće Yoshitake Amana, i eksperimentalnih radova braće Quay, Tima Burtona, Davida Lyncha i Terryja Gilliama, ogleda se u elegantnim, maštovitim, psihodeličnim, neuhvatljivim i, povrh svega, atraktivnim vizuelnim rešenjima. Svedenom kompjuterskom animacijom podražava "grčevitost" stop-motion tehnike, a ekscentričnim dizajnom protagonista i antagonista stvara utisak da su oni krhke marionete isklesane od drveta. Košmarne pejzaže ispunjava gigantskim udovima lutaka, krstovima sa očima i ogoljenim stabalima, upotpunjujući ih detaljima koji upućuju na feudalnu prošlost Japana. Paletom boja dominiraju crna, modroplava i tamne nijanse sive, čijoj se turobnosti suprotstavljaju uplivi meke purpune ili zelenkaste svetlosti i snopovi crvenih niti kojima je dočarana krv. Raskošan, emotivan, melanholičan i eterično disonantan skor potpisuje mladi kompozitor Endika, koji delikatnom fuzijom raznorodnih žanrova (klasike, savremenog džeza, elektronike itd) značajno doprinosi upečatljivosti Belmontove vizije.

O tome da je HSM delo nastalo iz ljubavi prema (alternativnoj) umetnosti, a ne zarad sticanja slave, svedoči Strangeova beskompromisnost, odnosno uporno odbijanje da se povinuje direktivama nekog velikog animatorskog studija. Uprkos ograničenom budžetu, a uz pomoć male, ali posvećene ekipe entuzijasta, on uspešno ispunjava ciljeve koje je sebi zacrtao.

Feb 22, 2013

Maiburijji no ito (Kōji Yamamura, 2011)


Ljubiteljima alternativnih animacija ime Kōjija Yamamure ne bi trebalo da bude nepoznanica, budući da se već više puta dokazao kao vrhunski stvaralac, među čijim se nadahnutim minijaturama izdvajaju paradoksalna dramedija Atama-yama (2002) i Kafuka: Inaka isha (2007), ingeniozna adaptacija Kafkine alegorične priče Ein Landarzt (Seoski doktor). U svom najsvežijem ostvarenju, Maiburijji no ito (Majbridžove niti), on po prvi put sarađuje sa Nacionalnim filmskim odborom Kanade, baveći se prolaznošću vremena i nevidljivim sponama koje nas povezuju bez obzira na okolnosti.

Kao što naslov nagoveštava, autor je inspirisan likom i delom Eadwearda Muybridgea, izumitelja zoopraksiskopa, koji je značajno uticao na razvoj sedme umetnosti. Osvrće se na revolucionarne eksperimente, sprovedene sa ciljem "hvatanja" ljudskih i životinjskih pokreta, a uporedo istražuje i privatni život čuvenog fotografa, uključujući i "opravdano ubistvo" ljubavnika njegove žene. Nekolicinu događaja iz XIX veka prepliće sa odrastanjem sopstvene kćeri, objedinjujući ih gotovo identičnim motivima, kako na idejnom tako i na vizuelnom planu. Turobno sivilo daleke prošlosti razbija nijansama toplih boja (koje uglavnom nanosi razuzdanim pokretima) u tokijskim segmentima, neretko apstraktnim i ispunjenim prepoznatljivim referencama na Muybridgeove radove - konj u galopu, majka i dete, obnaženi muškarac u trku itd. Linije i oblici koji se pred vašim očima grozničavo uvijaju, preklapaju, trepere i deformišu, pripadaju skicuoznim crtežima i akvarelnim kompozicijama koje prati jedan od kanona iz Bachove kolekcije Das Musikalische Opfer (Muzička žrtva).

Iako traje samo trinaest minuta, poetični i kontemplativni Maiburijji no ito jasno svedoči o Yamamurinoj pronicljivosti. Ovaj "nadrealistični biopic" predstavlja posvetu pionirima pokretnih slika, ali služi i kao podsetnik o kratkoći života i trenucima koji ga čine lepim.

Feb 18, 2013

Otoshiana (Hiroshi Teshigahara, 1962)


Uz ostvarenja Suna no onna (Žena u pesku, 1964) i Tanin no kao (Lice drugoga, 1966), Teshigaharin dugometražni prvenac Otoshiana (Klopka, 1962) važi za jedno od najuspešnijih dela u japanskoj kinematografiji i označava početak plodonosne saradnje reditelja, inače multitalentovanog umetnika, sa književnikom i scenaristom Kōbōm Abeom, kompozitorom i teoretičarem Tōruom Takemitsuom i direktorom fotografije Hiroshijem Segawom.


Alegorična priča o rudarskoj industriji na ivici propasti i običnim ljudima koji nisu u stanju da se odupru "višim silama" predstavljena je kroz bizaran i oporim humorom začinjen spoj socijalne drame, krimi-trilera i misterije metafizičkih dimenzija. S obzirom na to da se bavi moralnim propadanjem čovečanstva, kao i egzistencijalnim pitanjima očajnih i potčinjenih pojedinaca u savremenom društvu, ona ni danas nije izgubila na vrednosti. Ukoliko se usudite da zagrebete ispod njene površine, uvidećete da se malo toga istinski promenilo tokom poslednjih pedesetak godina.


Posmatrajući društvene probleme kroz prizmu folklornih mitova, Teshigahara znalački balansira na granici između surovog realizma i nadrealizma (u nedostatku boljeg izraza) i stvara idiosinkratičnu "dokumentarnu fantaziju" opresivne atmosfere. Kako bi naglasio beznadežan položaj glavnog junaka, neimenovanog kopača koji poput dezertera beži sa radnog mesta pod okriljem noći, primenjuje potresne arhivske snimke, a potom ga, jadnog, bednog i anonimnog, dovodi u bezizlaznu situaciju nakon ubistva. Ne dozvoljava mu da dođe do željenih odgovora i pridružuje ga izgubljenim dušama koje, nalik hipnotisanim pantomimičarima, nastavljaju besmislenu borbu za preživljavanjem čak i u smrti. Potkopavajući gledaočeva očekivanja, rudarevog sinčića tretira kao maglovitu ličnost, čija je reakcija na gubitak oca zastrašujuće neemotivna, do te mere, da je moguće povući paralelu između njega i ubice, enigmatičnog muškarca u belom odelu.


Izvesna nelagodnost koju izaziva Abeov košmarni (kafkijanski) scenario potcrtana je temom voajerizma, nepodnošljivim vremenskim uslovima u kojima se odvija radnja i minimalističko-kakofoničnim skorom kojim Takemitsu suptilno obavija upečatljive crno-bele slike. Vrhunska kompozicija kadrova otkriva skromnu lepotu prljavštine, odnosno sumornog okruženja (blatnjave bare, napuštene varošice, čeličnih konstrukcija) i tragova paklene vrućine na bespomoćnim likovima. U harmoničnom odnosu promišljenog narativa, atraktivne vizuelizacije i uznemirujuće muzičke podloge ogleda se jasan dogovor između četvorice vizionara.

Feb 13, 2013

Podli trik

Hermetična, pomalo drska i naizgled apsurdna fantazmagorija...

(odlomak)

    ... Sve češće je sretao monstruozna stvorenja nalik gojaznim mešancima krokodila i gusana u sintetičkim kombinezonima. Iz njihovih bezubih čeljusti virili su dugi jezici, a za debele prste lepili su im se zlatni novčići, uglavnom tuđi. Svake noći sanjao je isti san. Izlazio je iz sela o kojem mu je dadilja, domina Magdalena, stalno pričala. U dvorištu poslednje kuće, čiji zidovi su bili okrečeni u odvratnu nijansu limun-žute, odvijao se svinjokolj....

(Još jedan odlomak, objavljen dok je Podli trik bio u fazi nastajanja, možete pročitati ovde.)

Preuzimanje kompletne priče: Podli trik (pdf, 130kb)

Feb 11, 2013

Sugar Coated Pain

Na osam tabli moj najnoviji strip/slikovnica pod nazivom Sugar Coated Pain donosi nestašnu alegoričnu fantaziju boje čokolade, osveženu uplivima zelene. Kao glavni izvor inspiracije poslužila mi je dugometražna animacija Fehérlófia Marcella Jankovicsa, dok se "priča" oslanja na eskapističko sanjarenje isprekidano šapatima stvarnosti...

(01-02-03-04)

 (05-06-07-08)

Feb 7, 2013

Blancanieves (Pablo Berger, 2012)

Ne računajući dva, sudeći po trejlerima beznačajna, direct-to-DVD naslova, avanturu Grimm's Snow White i horor Snow White: A Deadly Summer, tokom 2012-e pojavile su se čak tri adaptacije/dekonstrukcije bajke Schneewittchen braće Grim. Hronološki poslednja, ali najinventivnija i najatraktivnija jeste smela verzija španskog reditelja i scenariste Pabla Bergera, tragikomična gotska melodrama koja gledaoca vraća u prvi kvartal XX veka, pružajući mu mogućnost da oseti magiju evropskog nemog filma. Odevena u tradicionalno andaluzijsko ruho i začinjena suptilnim referencama na klasike sedme umetnosti i one za laku noć, poznata priča deluje svežije nego ikad, dok se u obradi osnovnih motiva ogledaju Bergerova dovitljivost, promišljenost i blago pomeren smisao za humor.


Kralj je imućni toreador Antonio Villalta (Daniel Giménez Cacho) koji, nakon nezgode u areni, postaje kvadriplegičar i udovac. Njegova supruga, prominentna flamenko pevačica i plesačica Carmen de Triana (Inma Cuesta) umire prilikom preranog porođaja, dajući život devojčici koja od nje nasleđuje ime, talenat za pokret i lepotu. Zla maćeha je medicinska sestra Encarna (briljantno opaka Maribel Verdú), prepredena i svirepa oportunistkinja koja preuzima kontrolu nad onesposobljenim Antonijom. Lovac je njen pokorni ljubavnik i podanik, magično ogledalo zamenjuju slikar (koji izrađuje portret po narudžbi) i modni fotografi (koji obećavaju sliku na naslovnoj strani časopisa), a patuljci, njih šestorica (ili šestoro, ako Josefa nije transvestit), putujući su borci sa bikovima. Blancanieves, odnosno Carmen, koju tumače preslatke i, uprkos nedostatku iskustva, sigurne Sofía Oria (u detinjstvu) i Macarena García (u ranoj mladosti), postaje prva toreadorka u imaginarnom svetu iz prošlosti i nakratko dostiže očevu slavu...


Izopštavanjem šarmantnog (ili bilo kakvog) princa i naglašavanjem Carmeninog uspeha u poslu koji se smatra muškim, autor ruši stereotipe o polovima, ne oduzimajući nimalo od ženstvenosti glavne junakinje. Oblikuje je kao istovremeno nežnu i snažnu, psihološki stabilnu individuu, dovoljno hrabru da se suprotstavi Encarninoj tiraniji. Neki od poteza koje povlači mogli bi olako da budu žigosani kao feministički, iako njima, a pogotovu završnim, zapravo ukazuje na zlostavljanje žena, jedan od gorućih problema u Španiji. Iz tog razloga nije sasvim slučajna odluka da snimi film u kome Snežana "neće govoriti", budući da u brojnim slučajevima, zauvek ućutkane žrtve ne mogu da svedoče protiv nasilnika. Opomena društvu nespremnom da se suoči sa crvima koji ga iznutra izjedaju dobija na oštrini u žalosnom, gorkom i pomalo morbidnom epilogu, koji predstavlja najveće odstupanje u odnosu na izvorni materijal. Bez obzira na odstranjivanje elemenata fantazije, Berger se prema originalnom delu odnosi sa dužnim poštovanjem, ispredajući koherentan narativ i demonstrirajući zavidno umeće sa alatom koji mu je na raspolaganju. Zahvaljujući ekspresivnoj glumi čitave postavke, očaravajućim kostimima Paca Delgada, velelepnoj fotografiji Kika de la Rice i raskošnom muzičkom skoru Alfonsa de Vilallonge, koji nosi sav teret svedenosti dijaloga, Blancanieves izgleda i zvuči nezaboravno, a svaka emocija obojena je iskrenošću...