L'arbre de Guernica (Fernando Arrabal, 1975)

"Partijski čovek mora da postane lažov. Mučenici uvek sahranjuju istinu. Pacifizam ne može da bude kapitulacija, već neki vid otpora... Ideje koje dolaze na krilima golubice vode svet."

Pitomiji i pristupačniji, ali ništa manje subverzivan od prethodnika, Arabalov treći film mogao bi se okarakterisati kao prikvel debiја Živela smrt. L'arbre de Guernica (Drvo Gernike) donosi nadrealističko viđenje Španskog građanskog rata, sa fiktivnim selom Vilja Ramiro kao poprištem sukoba republikanaca i nacionalista, odnosno mikrokosmosom zemlje koja će pasti u ruke totalitarnih vlasti.

Zbog podrške koju je katolička crkva pružala Franku, reditelj zauzima snažan antiklerikalni stav, iznoseći ga putem provokativnih scena kakve su uriniranje po raspeću, silovanje devičine statue i francuski poljubac sveštenika i oficira. Neskrivena naklonost "crvenim" snagama, borcima za slobodu i jednakost, ne sprečava ga da i njima oduzme nešto malo ljudskosti i dostojanstva, poručujući da niko, osim dece, nije nevin. Kao simbol čednosti ponovo uzima obnažene dečake - u Viva la muerte oni nose telo streljanog Lorke, dok ovde guraju bizarnu statuu noža sa ušima (!) i veselo trče oko žene u beloj haljini, nagoveštavajući nadu... 

A ona se zove Vandal (u tumačenju vrlo fotogenične Marianđele Melato) i jedna je od triju likova koje Arabal tretira kao ovaploćenja sopstvenog svetog trojstva - mistika, prosvećenost i revolt, tj. kao različite strane svoje (kompleksne) ličnosti. Trio koji silom prilika dospeva u središte haosa upotpunjuju učitelj Antonio (naturščik Roko Fontana), idealista i pacifista čije replike su vredne citiranja, i Goja (Ron Fejber), bludni sin lokalnog aristokrate, prijatelj nadrealista i vozač motocikla ukrašenog krilima od crne čipke; najbliži autorovom alter egu. Međutim, oni nisu glavni junaci - ta titula pripada delu nacije koji nije pokleknuo pred tiranijom, a koji predstavljaju meštani Vilja Ramira.

Arabal vešto oslikava nekoliko slojeva društva, u kojem su najugroženiji patuljci (izgleda, nezaobilazni u arthouse filmovima sedamdesetih), ali je podjednako briljantan i u uznemirujućim prikazima monstruoznosti (ne)čoveka. Začudne sekvence koristi kao vezivno tkivo jednostavne priče - krčaga za komentare natopljene gorčinom, dok u crnohumornim vinjetama, koje vode ka iznenađujuće romantičnom epilogu, potpuno uklanja granicu između "stvarnosti" i fantazije. Crno-beli arhivski snimci, odlična fotografija Ramona Suareza (koji je radio i na Hodaću kao ludi konj) i egzotično-ekscentrična muzička podrška (od narodnih pesama do himne Horsta Vesela) upotpunjuju ne baš prijatan, ali moćan doživljaj.

J'irai comme un cheval fou (Fernando Arrabal, 1973)

U svom drugom filmu, Fernando Arabal spaja homoseksualnu romansu i satiru modernog društva u vrtoglavu, mizantropski intoniranu avanturu, istovremeno uzvišeno lepu i dozlaboga odvratnu. A njegov "panični" nadrealizam ne štedi nikoga - rezultat smelog eksperimentisanja jeste ikonoklastično, beskompromisno i brutalno iskreno delo.

Obojena cinizmom, priča prati mladog bonvivana Adena Reja (Džordž Šenon) koji, pod optužbom za ubistvo sopstvene majke (Emanuel Riva), beži u pustinju. Na peščanim dinama upoznaje enigmatičnog pustinjaka Marvela (Ačemi Marzuk), čije mistične moći obuhvataju sve od vraćanja vida slepima do pretvaranja dana u noć i obratno. Obostrana fascinacija ujedinjuje dvojicu muškaraca - u početku, njihova ljubav je platonska, da bi u (kanibalističkom) epilogu dostigla status duhovne.

Policijska potera za Adenom potisnuta je u drugi plan, iza tirade o licemerju "civilizovanih" ljudi - epitoma agresije, fanatizma, zagađenja, netolerancije i eksploatacije. Arabalova profana propoved donosi niz metaforičnih i neretko fetišističkih slika, koje svom silom ruše tabue, a među kojima se, kao najprovokativnije, izdvajaju one prouzrokovane edipovskim traumama glavnog junaka. Ništa vas ne može pripremiti za kreativno, smisleno i obuzimajuće ludilo kakvo se u sedmoj umetnosti danas retko sreće, a kojem su 60-ih i 70-ih godina prošlog veka bili skloni autori poput Bunjuela, Felinija, Pazolinija, Hodorovskog ili Makavejeva.

Začinjene iščašenim humorom, uznemirujuće epizode iz poremećenog života Adena Reja prepliću se sa krajnje bizarnim fantazijama, odjecima prošlosti i podsvesti, stvarajući primitivnu tapiseriju, degutantnu koliko i prosvetljujuću. Mukotrpan je proces vraćanja korenima, a još je teže izboriti se sa monstrumima "napretka", pa zato Arabal već u naslovu poručuje: "Hodaću kao ludi konj."

Viva la muerte (Fernando Arrabal, 1971)

Četiri decenije pre kolege i prijatelja Alehandra Hodorovskog, Fernando Arabal se priseća sopstvenog detinjstva u adaptaciji autobiografskog romana Baal Babylone iz 1959. Visceralna anarho-nadrealistička drama Viva la muerte (Živela smrt) donosi divlju i košmarnu priču o odrastanju malog (ali ne baš tako nevinog) Fanda (izvrsni naturščik Madi Šauš) i njegovoj potrazi za smislom u svetu apsurda.

Rediteljski prvenac plodnog dramskog i proznog pisca, esejiste, pesnika i provokatora prikazuje Španiju pod Frankovim režimom kao pustoš u (prljavim) rukama neukih, fanatičnih i nehumanih, personifikujući je u liku profašistički orijentisane majke (briljantna Nurija Espert). Naslov, koji u par navrata uzvikuju podanici bezumlja (preteći da će, ako treba, pobiti pola nacije), moto je ozloglašenog Hosea Milana Astreja, osnivača i zapovednika španske legije stranaca.

U pratnji vesele dečije pesme, groteskne "bošovske" ilustracije Rolanda Topora najavljuju orgije morbidnosti već u uvodnoj špici, da bi kasnije poslužile i kao svojevrsni epigrafi. Ne skrivajući iskrenu mržnju prema ljudskoj gluposti i okrutnosti, Arabal plete fragmentaran narativ - prizori sive stvarnosti i iščašenih fantazija smenjuju se u nepravilnom ritmu, bogati detaljima i simbolima, čija značenja nisu uvek očigledna.

Bolesno okruženje u kojem Fando sazreva, bez očinske figure, i strogo vaspitanje, kojem se hrabro suprotstavlja, izobličuju dečakovu psihu, dok bizarne, grozomorne i uznemirujuće slike oslikavaju poremećen tok njegovih misli. Edipovska sanjarenja, kao nesigurno utočište od paklene svakodnevice, postaju sve izopačenija, ustupajući mesto antikatoličkim vizijama, koje reflektuju Arabalovu pobunu protiv terora povlašćene crkve u tada totalitarnoj državi. Za scenu "božanskog obroka" trebalo je imati grandes cojones (pun intended), mada za njom, po upečatljivosti, nimalo ne zaostaju ni druge, poput olakšavanja nad glavom zarobljenog revolucionara, pričesti sa nožem u zubima i pužem umesto hleba ili valjanja u krvi i ostacima tek zaklanog bika. Metaforično predstavljanje masturbacije (šifra: gušter i slepi miš) i igra u džinovskoj porciji špageta sa pohotno-pobožnom tetkom (!) deluju benigno, posebno u poređenju sa brutalno naturalističkom završnicom. 

Viva la muerte je odličan predstavnik svoga vremena, ali i blistav primer radikalne umetnosti koja pomera granice dobrog ukusa i prkosi procesu starenja. Ne preporučuje se gledaocima sa slabim srcem (niti članovima Orke i ostalih udruženja za zaštitu životinja).