"Humans are creatures that will fear and eliminate those who are unlike themselves."
Nastao tri decenije po objavljivanju prve sveske istoimene i nagrađivane mange Keiko Takemiye, TV serijal Terra e... (Toward the Terra) odvodi nas u daleku budućnost.
Godine ratovanja, eksploatacije i zagađivanja pretvorile su Zemlju u pustoš nepodobnu za opstanak. Ljudi teraformiraju i naseljavaju druge planete, uspostavljajući novi politički poredak - Superior Domination (u daljem tekstu, SD), pod kontrolom visoko inteligentnih kompjutera i odabranih članova elite. Rađaju se isključivo iz epruveta, a deca se u četrnaestoj podvrgavaju ispitu zrelosti, tokom kojeg im se brišu određena sećanja, u cilju stvaranja poslušnih građana. Za naizgled dobro podmazanu mašineriju pojavljuje se pretnja u vidu Muova, jedinki koje razvijaju psioničke sposobnosti, nadoknađujući time fizičke mane i odupirući se ispiranju mozga. Nekad zelena Terra za njih je obećani svet, daleko od opresivnog društva koje ih smatra anomalijom...
Veličanstvenost i epska širina ove "svemirske sapunice" ni približno se ne mogu dočarati sinopsisom, a prevashodno se ogledaju u tematskoj raznovrsnosti, besprekornoj karakterizaciji likova i ambicioznosti priče, koja je u filmu iz 1980. bila prekomerno sabijena, da bi ovde, u osmočasovnom formatu, prodisala punim plućima. Iako počiva na idejama koje su u prošlosti već bile obrađivane, ne deluje kao plagijat. Obuhvatajući znatan vremenski period, ona istražuje prednosti i nedostatke totalitarizma, skrivenog iza maske utopije, odnosno razloge za odricanje od slobode zarad (lažne?) sigurnosti i prosperiteta. Naglašava značaj porodice, prijatelja i uspomena iz detinjstva, bavi se sukobom generacija, ekološkim i problemima diskriminacije i nasilja, a sve posmatrano kroz prizmu evolucije čovečanstva. Nakon uvodnih epizoda, jasno se uočavaju dve vodeće narativne niti i brojni podzapleti, koji se međusobno prepliću i tako sačinjavaju gustu mrežu neprestane borbe, snažne ljubavi i teško iskorenjive mržnje, kratkotrajne radosti i neizlečive tuge.
Sa jedne strane posmatramo odrastanje (heroja) Jomyja Marcusa Shina, koji od nestašnog i iritantnog dečaka, nespremnog da se suoči sa gorkom istinom, postaje odlučni, voljeni i požrtvovani vođa Muova. Svestan je činjenice da je nemoćan da zadovolji svakog, ali ipak stremi idealizmu, inspirisan savetom svog prethodnika: "Ne možemo znati da li smo činili dobro ili loše, sve dok ne dođemo do kraja našeg puta." Jomyjev suparnik i glavni predstavnik gotovo dehumanizovanog stanovništva, introvertni Keith Anyan, odgajan je kao robot koji će raditi onako kako SD-sistem diriguje, te su mu emocije zakopane duboko ispod hladne spoljašnosti i zastrašujuće lojalnosti zloćudnoj veštačkoj inteligenciji. Uprkos često okrutnim postupcima, Keith nije tipični antagonist, a njegova sputana ljudskost razotkriva se u dirljivom i katarzičnom epilogu. Ličnosti obojice oblikuju se u interakciji sa obiljem sporednih aktera, čijoj životnosti najviše doprinose talentovani seiyūi, a prisustvo natprirodnih elemenata nimalo ne oduzima od njihove uverljivosti.
Pored odlično adaptiranog scenarija i sigurne režije, ovaj anime krase izvanredna vizuelizacija, koja se da opisati kao spoj minimalizma i retro futurističkog art nuvoa, i njoj komplementaran eklektični skor - amalgam ambijentalne i elektronske muzike, neo klasike i simfo roka. U akcione scene sjajno su uklopljene bombastične horske kompozicije, baš kao što su one opuštajuće i eterične, odsvirane na harfi, (milo)zvučni pandan ličnosti slepe proročice Physis. Jedina zamerka mogla bi se uputiti na račun uvodne i odjavne špice, pošto osrednje j-pop pesme koje ih prate odudaraju od grandioznosti animea. Za elegantan dizajn likova bio je zadužen Nobuteru Yuki (Record of Loddos War, The Vision of Escaflowne), koji se, između ostalog, oslanja se na sedamdesete i osamdesete, u pogledu kostima, a na bishōnen i bishōjo tradiciju, u crtama lica protagonista. Atraktivna arhitektura pozadina, naročito ekstravagantnih enterijera Shangri-Le/Moby Dicka, svemirskog broda Muova, još je upečatljivija, a kompjuterski generisani detalji i objekti uglavnom ne narušavaju njenu lepotu. Za razliku od mračne, ali suvoparne i monotone palete boja prvobitne adaptacije, sada dominiraju pastelne nijanse, koje u melanholičnu atmosferu unose prekopotreban optimizam.
Terra e... nije remek-delo, ali ipak zaslužuje epitet dragulja savremene japanimacije. I stilski i sadržajno raskošna i uravnotežena, ova uzbudljiva, intrigantna i simbolima začinjena naučno-fantastična (melo)drama u stanju je da istovremeno izazove gledaočevu empatiju i zagolica moždane vijuge, pružajući pravi užitak...
No comments:
Post a Comment