Zovem se Zeleni Fetus. Iako nemaštovito, ime mi nije slučajno nadenuto. Koža mi je boje maslinki i prevremeno sam rođen. Živim u svetlećem, žućkastom mehuru koji je izašao iz maminih pluća pošto je izdahnula. Mislim da nisam kriv za njenu smrt. Sećam se da su me iz vlažne utrobe izvukle staračke šake bez prstiju. Nije bilo ni doktora, ni babica, ni medicinskih sestara, o obogaljeni nadriginekolog nestao je bez traga i glasa.
Iz rodne jurte odveo me je slučajni prolaznik i otada se stara o meni. Mršav je i bled u licu, a najčešće nosi crnu mantiju sa kapuljačom. O crvenom pojasu mu visi zarđali srp. Još uvek mi nije rekao šta će mu, niti kako da mu se obraćam. Poseduje biblioteku koja se stalno proširuje i zahvaljujući kojoj sam visokoobrazovan. Često je odsutan, a čim se vrati s posla, voli da ga zabavljam prepričavanjem svojih i tuđih snova.
Juče je došao sav ukrvavljen i nervozniji nego inače. Pitao sam ga da li mu je dobro, a on je samo odmahnuo rukom. Zavalio se u omiljenu fotelju, prekrivenu ljubičastom jambolijom (koju ja ne mogu da podnesem) i dao mi znak da počnem jednu od rutinskih pripovesti. Bio sam mrzovoljan, ali sam ipak odlučio da mu udovoljim i eventualno ga oraspoložim.
“Posetio sam omiljenog rođaka. Tražili smo nešto po internetu i naišli na snimak žene koja je neodoljivo podsećala na tetku. Lutala je dobro osvetljenim hodnicima napuštene bolnice. Iz bolesničke sobe zakrčene medicinskim aparatima uzela je svetloplavi čaršav i njime se ogrnula. Ne znam čemu se radovala, ali osmeh joj nije silazio s jarkocrvenih usana. Ispostavilo se da je to reklama za neku novu televizijsku stanicu. Burazer i ja popili smo po čašu gaziranog soka, a onda sam se obreo u robnoj kući igračaka i to u redu sa plastičnim kockama. Morao sam da napustim objekat, zato što nisam bio prikladno obučen. U društvu najbolje drugarice, koja je domalopre sedela na velikoj gumenoj lopti, izašao sam iz prodavnice. Noć je već pala i bila je zima, ali bez snega. Nas dvoje uputili smo se ka parkingu koji je pripadao obližnjoj fakultetskoj ustanovi. Stali smo iza kamiona sa dugačkom prikolicom u nameri da se presvučemo. Skinuo sam somotske pantalone, a potom i braon bermude od lana, shvativši da ispod njih nosim i plavi, sintetički šorc. Imao sam telo mladića od bar dvadesetak godina. Po povratku u radnju, koja se u međuvremenu dislocirala, naišli smo na hor koji je izvodio spev O Fortuna iz Carmine Burane…”
Mom slušaocu je iznenada pozlilo, pa sam morao da ućutim. Oči su mu se iskolačile i srce mu se razlupalo kao da će da izleti iz grudi. Pridigao se sa sedišta i, zateturavši se, prišao je sudoperi, da se umije. Posle toga, osećao se bolje, a i ja sam odahnuo. On je jedina porodica koju imam.
“U poslednje vreme, snovi ti liče na gnjile kruške.” – rekao mi je pre nego što je otišao na počinak i dodao: “Omlitavela ti je ta opna. Moraću da ti promenim režim ishrane.”
Iz rodne jurte odveo me je slučajni prolaznik i otada se stara o meni. Mršav je i bled u licu, a najčešće nosi crnu mantiju sa kapuljačom. O crvenom pojasu mu visi zarđali srp. Još uvek mi nije rekao šta će mu, niti kako da mu se obraćam. Poseduje biblioteku koja se stalno proširuje i zahvaljujući kojoj sam visokoobrazovan. Često je odsutan, a čim se vrati s posla, voli da ga zabavljam prepričavanjem svojih i tuđih snova.
Juče je došao sav ukrvavljen i nervozniji nego inače. Pitao sam ga da li mu je dobro, a on je samo odmahnuo rukom. Zavalio se u omiljenu fotelju, prekrivenu ljubičastom jambolijom (koju ja ne mogu da podnesem) i dao mi znak da počnem jednu od rutinskih pripovesti. Bio sam mrzovoljan, ali sam ipak odlučio da mu udovoljim i eventualno ga oraspoložim.
“Posetio sam omiljenog rođaka. Tražili smo nešto po internetu i naišli na snimak žene koja je neodoljivo podsećala na tetku. Lutala je dobro osvetljenim hodnicima napuštene bolnice. Iz bolesničke sobe zakrčene medicinskim aparatima uzela je svetloplavi čaršav i njime se ogrnula. Ne znam čemu se radovala, ali osmeh joj nije silazio s jarkocrvenih usana. Ispostavilo se da je to reklama za neku novu televizijsku stanicu. Burazer i ja popili smo po čašu gaziranog soka, a onda sam se obreo u robnoj kući igračaka i to u redu sa plastičnim kockama. Morao sam da napustim objekat, zato što nisam bio prikladno obučen. U društvu najbolje drugarice, koja je domalopre sedela na velikoj gumenoj lopti, izašao sam iz prodavnice. Noć je već pala i bila je zima, ali bez snega. Nas dvoje uputili smo se ka parkingu koji je pripadao obližnjoj fakultetskoj ustanovi. Stali smo iza kamiona sa dugačkom prikolicom u nameri da se presvučemo. Skinuo sam somotske pantalone, a potom i braon bermude od lana, shvativši da ispod njih nosim i plavi, sintetički šorc. Imao sam telo mladića od bar dvadesetak godina. Po povratku u radnju, koja se u međuvremenu dislocirala, naišli smo na hor koji je izvodio spev O Fortuna iz Carmine Burane…”
Mom slušaocu je iznenada pozlilo, pa sam morao da ućutim. Oči su mu se iskolačile i srce mu se razlupalo kao da će da izleti iz grudi. Pridigao se sa sedišta i, zateturavši se, prišao je sudoperi, da se umije. Posle toga, osećao se bolje, a i ja sam odahnuo. On je jedina porodica koju imam.
“U poslednje vreme, snovi ti liče na gnjile kruške.” – rekao mi je pre nego što je otišao na počinak i dodao: “Omlitavela ti je ta opna. Moraću da ti promenim režim ishrane.”
No comments:
Post a Comment