Dorotea vodi život kakav niko ne bi poželeo. Dok većina njenih vršnjaka razmišlja o kojekakvim tričarijama, ona radi u lokalnoj perionici, a po povratku kući neguje svoju slabo pokretnu baku (češlja je, seče joj nokte, masira uvenule staričine udove). Nakon izlaska iz zatvora, njen otac, pogođen Parkinsonovom bolešću, odlazi u sklonište Vojske spasa, među beskućnike. Ubrzo potom sledi i njegov ponovni susret sa kćerkom, obeležen neprijatnom tišinom. Zahvaljujući Doroteinom neizmernom altruizmu, njih dvoje se vremenom zbližavaju ne bi li zajedno ostvarili novi početak.
Snimljen na ulicama i u nekolicini objekata San Telma, jedne od četvrti argentinske prestonice, diplomski rad Luisa Ortege turobna je drama o malim ljudima kojima sudbina nije baš naklonjena. Na enigmatični prolog, neočekivanu jukstapoziciju majmuna i zvukova gradskog saobraćaja (?!), nadovezuje se opora priča koja otkriva detalje iz svakodnevnice disfunkcionalne porodice. Odluka reditelja da surovu stvarnost ne ulepšava, već da njenu ružnoću predstavi što skromnije i "opipljivije", bez šminke, gotovo u vidu improvizovanog amaterskog snimka (koji na dostupnom VHS-rip-u, nažalost, izgleda još siromašnije), može se smatrati ispravnom i iskrenom, budući da svaki kadar ostavlja gorak ukus čemera koji izjeda glavne likove. Da biste osetili njihove emocije, nije vam potrebno da znate više od onog što je Ortega o njima rekao (u scenariju koji je napisao sa devetnaest godina), niti da razumete sporadične dijaloge. Dovoljno je da obratite pažnju na izraze lica, često u krupnom planu, a prirodnost preslatke Dolores Fonzi i ostalih glumaca (inače, naturščika) učiniće svoje. Svakako najupečatljiviji u ekipi je groteskno mršavi Eduardo Couget, čija nezaboravna pojava kao da otelovljuje jad, bedu i smrt, te u poređenju s njim Trevor Reznik iz Andersonovog Mašiniste deluje kao anoreksični maneken. Kratka scena košmara u kojoj se on, potpuno obnažen i okružen mrakom, grčevito savija verovatno je aluzija na crnu kutiju iz metaforičnog naslova. Ono što razbija teskobnu, tešku i depresivnu atmosferu jesu povremeni osmesi mlađane protagonistkinje, izazvani trenucima prividne sreće, i lepršava muzika Leandra Chiappea, kojom su akcentovani pojedini segmenti...
Snimljen na ulicama i u nekolicini objekata San Telma, jedne od četvrti argentinske prestonice, diplomski rad Luisa Ortege turobna je drama o malim ljudima kojima sudbina nije baš naklonjena. Na enigmatični prolog, neočekivanu jukstapoziciju majmuna i zvukova gradskog saobraćaja (?!), nadovezuje se opora priča koja otkriva detalje iz svakodnevnice disfunkcionalne porodice. Odluka reditelja da surovu stvarnost ne ulepšava, već da njenu ružnoću predstavi što skromnije i "opipljivije", bez šminke, gotovo u vidu improvizovanog amaterskog snimka (koji na dostupnom VHS-rip-u, nažalost, izgleda još siromašnije), može se smatrati ispravnom i iskrenom, budući da svaki kadar ostavlja gorak ukus čemera koji izjeda glavne likove. Da biste osetili njihove emocije, nije vam potrebno da znate više od onog što je Ortega o njima rekao (u scenariju koji je napisao sa devetnaest godina), niti da razumete sporadične dijaloge. Dovoljno je da obratite pažnju na izraze lica, često u krupnom planu, a prirodnost preslatke Dolores Fonzi i ostalih glumaca (inače, naturščika) učiniće svoje. Svakako najupečatljiviji u ekipi je groteskno mršavi Eduardo Couget, čija nezaboravna pojava kao da otelovljuje jad, bedu i smrt, te u poređenju s njim Trevor Reznik iz Andersonovog Mašiniste deluje kao anoreksični maneken. Kratka scena košmara u kojoj se on, potpuno obnažen i okružen mrakom, grčevito savija verovatno je aluzija na crnu kutiju iz metaforičnog naslova. Ono što razbija teskobnu, tešku i depresivnu atmosferu jesu povremeni osmesi mlađane protagonistkinje, izazvani trenucima prividne sreće, i lepršava muzika Leandra Chiappea, kojom su akcentovani pojedini segmenti...
No comments:
Post a Comment