Bežeći pred policijom, grupa gangstera nalazi sklonište u ukletoj kući koja pripada njihovom šefu Ulyssesu (Jason Patric). Malo kasnije, on im se pridružuje i, ignorišući sukobe interesa članova bande, kreće u odiseju od vrata do vrata svoje vile, otvarajući ih izvlačenjem vlasi kose (?) iz ključaonice. Vodič mu je utopljena i slepa Denny (Brooke Palsson), a njihov pratilac je vezani talac zapušenih usta, u kome Ulysses ne prepoznaje rođenog sina Mannersa (David Wontner). Njegov cilj je da dođe do žene Hyacinth (Isabella Rossellini) koja ga čeka u spavaćoj sobi na tavanu, uz obnaženog oca Calypsoa (Louis Negin), lancima okovanog za njen krevet...
Poslednji eksperiment neizlečivog nostalgičara i savremenog nadrealiste Guya Maddina još jedna je u nizu avangardnih slagalica kojoj, uprkos očekivanom omažiranju, ne nedostaje autentičnosti. Postmodernistička krimi-melodrama, koja se poigrava (dekonstruisanim) referencama na grčku mitologiju, fragmentiranog je i neuhvatljivog narativa. Apsurdna je, drska i nedostižna fantazmagorija koja vam neprestano postavlja nerazrešiva pitanja; hermetična noćna mora u kojoj vreme stoji i preko koje se gomilaju drugi košmari, svaki sledeći dvosmisleniji od prethodnog. Baš kao i Denny, shvatate da nešto nije u redu, jer ne čujete sopstvene misli, a to je zato što ste zarobljeni u nepreglednom lavirintu tuđe podsvesti i osakaćenih sećanja. Uz gromoglasnu grmljavinu i šapate fantomske kiše lutate po njemu, tresući se od groznice i uzaludno pokušavajući da se dokopate nepostojećeg izlaza. Želite da vrisnete, ali vas nevidljive ruke stežu oko vrata. Suše vam se usta, ali nema nikog da vam pruži čašu vode. Granica između života i smrti je izbrisana, duhovi napuštaju onaj i prelaze u ovaj svet, a prošlost i sadašnjost se sudaraju i lome na sitne komade...
U frustrirajućem, ali intrigantnom spletu iščašenih uglova kamere, zamućenih dvostrukih ekspozicija, iznenadnih naleta boja i disonantnog muzičkog skora, Maddinov delirični san je uvrnuta, melanholična, uznemirujuća, eskapistička, psihoseksualna i samozadovoljavajuća misterija nadlinčovske atmosfere, koja nalik prethodnim ostvarenjima ovog umetnika, prkosi trendovima. Njena lepota je perverzna i krajnje bizarna (primera radi, postoji scena u kojoj devojka liže rane starcu sa amputiranom rukom), a učesnici su izgubljeni u igri koja podseća na žmurke, s tim što se ne zna ni ko broji do sto, niti ko traži mesto za skrivanje. Možete da je bezrazložno mrzite ili beskompromisno volite (iako nemate blagu predstavu šta vas je snašlo), a ukoliko pak odlučite da je ignorišete, propustićete verovatno najsmeliji od svih filmova snimljenih tokom protekle godine.
No comments:
Post a Comment