Rekapitulacija 2.0.1.2.

Pre nego što se osvrnem na albume koji su me proteklih 365 dana najviše inspirisali i najdraža dugometražna ostvarenja sedme umetnosti, koja sam premijerno odgledao u 2012-oj, svim posetiocima bloga poželeću zdravu, avangardnu, nadrealnu, oniričnu, simetričnu, neobičnu i uspešnu 2013-u godinu.

~12 albuma~

1. Karneval / Movies (electro-pop-opera)

2. 22 / Flux (prog-pop / "new energy musik")

3. Star of Ash / Lakhesis (neoclassical-avantgarde-metal)

4. Harvest / Chasing Time (neo-prog-rock)

5. The Gathering / Disclosure (ambient-prog-rock)

6. Madder Mortem / Eight Ways (prog-metal)

7. Djerv / Djerv (agressive-rock)

8. Of Monsters and Men / My Head Is an Animal (indie-folk-pop-rock)

9. Katatonia / Dead End Kings (dark-rock)

10. Anneke van Giersbergen / Everything Is Changing (melodic-rock)

11. Skunk Anansie / Black Traffic (alt-rock)

12. The Cranberries / Roses (alt-pop-rock)

~12 igranih filmova vol. I~

Na ovoj listi se, raspoređeni prema godini nastanka, nalaze filmovi o kojima ovde nije bilo reči, budući da su me mnogi ostavili bez teksta. Ovako objedinjeni, verovatno deluju kao eksplozivan multižanrovski koktel. Od antologijskog dela nemačkog ekspresionizma do horor-fantazije koja počiva na logici košmara, sigurno ćete pronaći makar jedan po svom ukusu, bilo da je reč o alegoričnoj crnohumornoj dramediji, intimnoj i paradoksalnoj slagalici, nihilistički obojenoj ljubavnoj priči, istorijskoj melodrami bez dijaloga ili porodičnoj sagi na tragu Fellinijevog Amarcord-a...

1. Nosferatu, eine Symphonie des Grauens (F. W. Murnau, 1922)
2. Rope (Alfred Hitchcock, 1948)
3. Spalovač mrtvol (Juraj Herz, 1969)
4. Yuke yuke nidome no shōjo (Kōji Wakamatsu, 1969)
5. Trois Couleurs: Rouge (Krzysztof Kieslowski, 1994)
6. Besieged (Bernardo Bertolucci, 1998)

7. Youth Without Youth (Francis Ford Coppola, 2007)

8. Martyrs (Pascal Laugier, 2008)

9. Baarìa (Giuseppe Tornatore, 2009)
10. Келін (Ермек Тұрсынов, 2009)
11. The Bad Lieutenant: Port of Call - New Orleans (W. Herzog, 2009)
12. Livide (Alexandre Bustillo & Julien Maury, 2011)

~12 igranih filmova vol. II~

Volume II obuhvata naslove
o kojima ste ponešto mogli da pročitate na NGboo Art-u.

1. Beyond the Black Rainbow (Panos Cosmatos, 2010)
2. The Mill and the Cross (Lech Majewski, 2011)
3. Keyhole (Guy Maddin, 2011)
4. Кауышу (Аманжол Айтуаров, 1989)
5. Démanty noci (Jan Němec, 1964)
6. Silvestre (João César Monteiro, 1982)
7. Nic (Dorota Kedzierzawska, 1998)
8. Szerelmem, Elektra (Miklós Jancsó, 1974)
9. Los santos sucios (Luis Ortega, 2009)
10. Holy Motors (Leos Carax, 2012)
11. Jōhatsu tabinikki (Isao Yamada, 2003)
12. Hua Pi Er (Wuershan, 2012)

~12 animiranih filmova~

1. Fehérlófia (Marcell Jankovics, 1981)

2. Hells Angels (Yoshiki Yamakawa, 2008)

3. Shōjo Kakumei Utena (Kunihiko Ikuhara, 1999)

4. Az ember tragédiája (Marcell Jankovics, 2011)

5. Alois Nebel (Tomáš Luňák, 2011)

6. Momo e no Tegami (Hiroyuki Okiura, 2011)

7. Hashire, Melos! (Masaaki Ōsumi, 1992)
8. Přežít svůj život (teorie a praxe) (Jan Švankmajer, 2010) 

9. $9.99 (Tatia Rosenthal, 2008)

10. From Inside (John Bergin, 2008)

11. Dae gi eui wang (Sang-ho Yeon, 2011)

12. Brave (Mark Andrews, Brenda Chapman & Steve Purcell, 2012) - Iako ne pomera granice u pogledu teme koju obrađuje (odnos stroge majke i buntovne kćeri), Brave donosi pun džak osmeha, koje neretko izazvaju brižljivo osmišljeni sporedni likovi, na kakve su nas Piksarovci navikli. Očekivano velelepna vizuelizacija prožeta je odličnim saundtrekom, inspirisanim tradicionalnom keltskom muzikom, dok nas sjajna glumačka postava, na čelu sa Kelly Macdonald, Billyjem Connollyjem i Emmom Thompson, podseća na to koliko je škotski akcenat neodoljiv...

3 x eksperimentalni film (made by Branko Radaković)

Vreme / Pozdrav video kasetama! (2007 / 2010)

Branko Radaković, multidisciplinarni underground umetnik (rodom iz Paraćina, a danas stanovnik Bača), za svoje kratkometražne filmske prvence, koji poseduju retro šmek, kaže da su nastajali spontano i intuitivno. Jedan od najboljih pokazatelja njegove tvrdnje, ali i nesputane kreativnosti, jeste šestominutna animacija Vreme. Sjajnom montažom i kombinovanjem raznih tehnika, na čelu sa stop-motion-om, stvoren je vrtoglavi kolaž apstraktnih slika koje, u pratnji disonantnog elektro-džez skora, dočaravaju ritam vremena, ali i neprekidan tok misli. Iako "nestašne", vizuelizacija i muzika su skladno povezane u kompaktnu celinu, što važi i za neke od kasnijih radova, kao što je, recimo, Pozdrav video kasetama!. Ovim zabavnim eksperimentom, koji mu je verovatno poslužio i da se oslobodi (makar trenutnog) stresa, autor budi nostalgiju, da bi se potom sa njom razračunao - primenom čekića. Razbijajući dvadesetogodišnji VHS rekorder (kompanije Sharp) i nekoliko nesrećnica koje su u utrobi istog doživele neizbežno gužvanje trake, podseća nas na ubrzano zastarevanje tehnologije i vodi do vickastog epiloga, koji uključuje klozetsku šolju i vozilo hitne pomoći. Uprkos skromnim sredstvima pomoću kojih je vizualizovan, razdragani ritual uništavanja beskorisnih artifakata iz prošlosti izgleda atraktivno.

Priroda (2011)

Naizgled apsurdna minijatura Priroda da se posmatrati kao odgovor na zadatak pod naslovom "misterija u šezdeset sekundi", ukoliko je prethodno surovo ne otpišete kao proizvod rediteljevog kaprica. U jednom lepo uslikanom kadru vidimo dva bliska stabla i nečije ruke koje ih dodiruju. Uz cvrkut ptica napadna zelena se lagano preobražava u turobno žutilo. I to je apsolutno sve, a mnogi će sigurno reći da je premalo za ostavljanje ikakvog utiska. Međutim, iz opreznog milovanja kore i suptilne transformacije boja, dobijenih propuštanjem snimka kroz filtere, pa čak i načina na koji je drveće uokvireno, maštovit gledalac izvući će brojne pretpostavke. Nemi i nepokretni "junaci" mogli bi da budu poslednji primerci svoje vrste, ugrožene neracionalnim iskorišćavanjem, pa im se slučajni pronalazač divi. A možda je posredi pagansko obožavanje zaboravljenog boga ili je enigmatična persona otelovljenje neke zlokobne sile, koja se sprema da izazove pošast? U zavisnosti od ugla gledanja, priroda je uznemirujuća ili opuštajuća, ali u svakom slučaju deluje inspirativno...

Az ember tragédiája (Marcell Jankovics, 2011)

Az ember tragédiája (Čovekova tragedija) adaptacija je jednog od najznačajnijih i najprevođenijih dela mađarske književnosti, istoimene i u pozorištu često izvođene dramske poeme Imrea Madácha. Pored ove, zanimljiva je i ekranizacija Angyali üdvözlet (Blagovesti, 1984) Andrása Jelesa, smeli arthouse eksperiment sa maloletnim glumcima, na tragu novog talasa i Alexandra Jodorowskog.

Marcell Jankovics je rad na scenariju započeo još 1983-e, ali je projekat ušao u produkciju tek 1988. Da skroji petnaest segmnata koji odgovaraju poglavljima izvornog materijala bilo mu je potrebno oko šest godina, a više od decenije da obezbedi finansijska sredstva za snimanje, zbog političkih previranja u zemlji. Rezultat mukotrpne borbe, u kojoj se ogleda smisao same priče, jeste izazovna egzistencijalistička drama epskih proporcija, koja ljude, hteli oni to da priznaju ili ne, prikazuje onakvim kakvi zaista jesu.

Obiman zaplet prati Lucifera, Adama i Evu na prosvetljujućem putešestviju od Edenskog vrta, preko praistorije, drevnog Egipta, antičke Grčke, razvratnog Rima, Vizantijskog carstva okovanog hrišćanskim dogmama, Keplerovog Praga, Pariza u ranim fazama Francuske revolucije, industrijalizovanog Londona, tehnokratske "utopije" i svemira, pa sve do novog ledenog doba u dalekoj budućnosti. Kroz duge dijaloge utemeljene na Hegelovoj dijalektici, reditelj zadržava filozofsku dubinu Madáchevog pisanija, mada arhaičnost jezika i propovednički ton na trenutke umeju da deluju opterećujuće. Svestan onih grozota koje su nastupile nakon piščeve smrti, dotiče se i proteklih stotinak godina, naglašavajući prolaznost života u depresivnoj sceni koja prikazuje preobražaj prepoznatljivih ikona i događaja XX veka u reku truleži na točku vremena.

Nedogledna potraga za znanjem, koju pokreće težnja za napretkom, obavijena je velom očaja, koji guši svaki stidljivi tračak svetlosti. Zajedljiv humor pruža retke trenutke oduška u pesimističkom osvrtu na lagano potonuće ljudskog roda u sve veću izopačenost. A mi smo, moglo bi se slobodno reći, loši učenici koji od učiteljice života skoro ništa nisu naučili, te stalno ponavljamo iste greške i, odbijajući da nađemo prave odgovore na presudna pitanja, srljamo ka samouništenju. Za razliku od Jelesovih likova, koji ostaju večita deca, iako je igra u kojoj učestvuju ozbiljna, Jankovicsevi protagonisti (prividno) sazrevaju, ali njihova mudrost je više teret negoli olakšavajuća okolnost.

Ponosni Adam otelovljenje je čitavog čovečanstva, osuđenog na neprestana razočaranja, dok Eva, zatrovana taštinom, predstavlja glavni razlog njegovog pada. Međutim, njena uloga je od presudnog značaja u vraćanju nade, kada se čini da je ista u potpunosti izbledela, a na kraju, ona je i sila koja sprečava Adama, podstaknutog izneverenim snovima, u izvršenju samoubistva. Defektan odnos prvog para središnji je motiv svih činova, u kojima se oboje pojavljuju u različitim inkarnacijama, suočeni sa arogancijom, predrasudama, materijalizmom, lažnim idolima, bolesnim ambicijama i ostalim uzročnicima tragedije. Lucifer, Adamova senka, sluga ili prisni prijatelj, odlučan je da Tvorcu ukaže na propast stvaralačkog eksperimenta, u kome je, kako tvrdi, i sam učestvovao, i dokaže apsurdnost postojanja i uzaludnost naših ciljeva. Sa druge strane, Bog je opisan kao ćudljivo, možda čak i cinično svevišnje biće koje smatra da čovek ne mora baš sve da razume, pa se savet koji pruža svojoj tvorevini u epilogu može tumačiti dvojako.

Svaki period iscrtan je na drugačiji način i poseduje neodoljiv staromodni šarm, potvrđujući Jankovicsev vanserijski animatorski talenat. U tom pogledu je Az ember tragédiája bliska devet godina starijoj Pesmi čudotvorne košute (Ének A Csodaszarvasról), posvećenoj nastanku mađarske nacije. Jednostavnoj, ali atraktivnoj animaciji, koja odaje počast umetnosti prošlosti, savršeno komplementarne su brižljivo odabrane klasične kompozicije Čajkovskog, Debisija, Musorgskog, Rimski-Korsakova, Vagnera i Baha (između ostalih), predvođene čuvenim Mocartovim Rekvijemom. Teško je opredeliti se za najupečatljiviju "minijaturu", budući da se svaka odlikuje vrhunskom likovnošću, bilo da je reč o psihodeličnoj viziji Raja, podražavanju egipatskog slikarstva, oživljavanju starogrčkih vaza i srednjovekovnih ilustracija ili stapanju revolucionara u plavo-belo-crvenu bujicu. Podjednako impresivna je i stripovska vizuelizacija distopije, kao i nadrealna Adamova metamorfoza među zvezdama.

Sa trajanjem od nepuna tri sata, ovo (kontemplativno) ostvarenje nije nimalo lak zalogaj, ali će strpljive gledaoce, spremne na izazov, sigurno zavesti potpunom ravnotežom između forme i sadržine.

Penušava Supernova

   Obukla je midi haljinu sa mirisom narandže i navukla kapu od veštačkog krzna sa mačijim ušima. Vezavši oko vrata pospanog Bezimenog svilenu traku tirkizno plave boje, odvukla ga je do ružičnjaka i naredila mu da se svuče. Bio je zbunjen, ali se svejedno povinovao Njenoj zapovesti. Na samu pomisao da je protekle noći sanjala stvorenje sa pipcima, ukrutilo mu se spolovilo. Lice joj je blistalo, jer su se punačke usne razvukle u širok osmeh – pokraj bunara čekao ih je Pajac Skompilio*.
   “Razočaran sam.” – iako mu je izričito zabranila, obratio joj se, pokušavajući da između butina sakrije nabrekli ud.
   “Zašto, srećo?” – uputila mu je pogled lažne nežnosti, a njemu se učinilo kao da mu kroz srčani mišić prolazi strela čiji je vrh premazan kiselim suzama.
    “Želiš da budem kao i svi drugi sa kojima si se kresala. Da skočim, a prethodno ne kažem “hop”. Kada dotaknem Dno, da Ti zahvalim što si me naterala da skočim.”
    “U, što smo danas bezobrazni! Ne dopada mi se tvoj ton, mladiću.”
    Podigla je slobodnu levu šaku i njome mahnula onom lakrdijašu, a ovaj je doneo gumenu lopticu kako bi začepio usta drskom zarobljeniku. Potom je iz dubokog džepa svojih kariranih pantalona izvukao ogledalo na rasklapanje i postavio ga tako da se u njemu sve troje vide. Iskrivljen odraz pokazivao je tri statue od crvljivog mermera – prva je imala rep, druga rog (i to posred grudi!), a treća krljušti od struka nagore.
    “Šta je, bre, ovo?” – upitala je ožalošćenog saučesnika.
    “Ne znam, Gospodarice. Ovo nije moj košmar. A i da jeste, potrudio bih se da vam ispržim jaja za doručak, a ne da praznog stomaka rešavate tuđe zadatke.”
    “Oprosti, Skompilio, ali bole me stopala.”
    “Želite li da Vam ih izmasiram?”
    “Do rascvetalog neba bila bih ti zahvalna. Samo… prvo skini te smešne rukavice.”
    Dok joj je u meku kožu sa tabana utrljavao bisernu mast, armija crvenih mrava pripremala se za atak na zelenu gusenicu, zato što im je opsovala Kraljicu Majku. (Nisu bili preterano uvređeni, ali im je zasmetalo to što ova glupača vređa iz čiste obesti.) Sunce je bolovalo od nerazumevanja, jer niko nije hteo da mu prinese žrtvu, niti da ga povuče za zalutali zrak. Obogaljena ženka orla žalila se omatorelom vukodlaku na rođene ptiće…
    Bezimeni, koji je sasvim slučajno prosuo mastilo po novom tepihu, nadao se da će ga neko od prisutnih politi hladnom vodom i očistiti ga od neumoljiovih čestica kosmičke prašine. Dok su svud unaokolo padale naelektrisane lopte, počeo je nekontrolisano da se smeje. Konvencija je ponovo na slobodi – trebalo bi je išibati i vratiti u kavez.

-------------------------------------------------------------------------------------------

*Od italijanskog “scompiglio”, što znači nered.

Fehérlófia (Marcell Jankovics, 1981)

Alegorična fantazija Fehérlófia (Sin bele kobile) jedan je od najupečatljivijih dokaza "čarobnjaštva" Marcella Jankovicsa, višestruko nagrađivanog grafičkog umetnika, animatora i autora prvog mađarskog dugometražnog animiranog filma, psihodeličnog János Vitéz (1973), koji je inspirisan epom Sándora Petőfija. Ukorenjena u drevnim legendama, a posvećena Skitima, Hunima, Avarima i ostalim nomadskim plemenima, ona se u izvesnoj meri dotiče većine tema kojima se autor inače bavi, a to su simbolizam bajki, komparativna mitologija, sakralna umetnost, etnoastronomija, religiozna i popularna verovanja.

Kao i u svim narodnim predanjima koje govore o herojima nadljudske moći, njihovim izazovima i pustolovinama, univerzalna i ciklična priča oslanja se na hiperbolu i numerologiju, a sadrži prepoznatljive motive, predvođene onim o nehotičnom oslobađanju zla. Počinje u utrobi velikog hrasta (Drveta Života) sa sedamdeset sedam korena i sedamdeset sedam grana, gde bela kobila pronalazi utočište i rađa naslovnog junaka, koji kasnije dobija ime Fanyűvő, "Onaj Koji Trese Drveće". Ne bi li ispoštovao poslednju majčinu želju, mladić pronalazi i u svoje redove vrbuje izgubljenu braću, "Onog Koji Drobi Stene" (Kőmorzsoló) i "Onog Koji Mesi Gvožđe" (Vasgyúró), a potom odlazi u Donji Svet, kako bi izbavio tri radoznale princeze od nemani...

Kralj Praotac i kraljica Pramajka, vragolasti patuljak sa magičnom bradom i grifon, koga treba nahraniti sa dvanaest volova i napojiti sa dvanaest buradi vina, samo su još neki od neraskidivih delova raskošnog zapleta. Narativni elementi i konvencionalna struktura upotrebljeni su na neuobičajen način, a tradicionalno i moderno se neprestano prožimaju, kidaju i dopunjuju. Uz zdravu dozu humora i ironije, a vođen logikom snova (u kojima je sve moguće), reditelj pruža lekcije o odlučnosti, poverenju i hrabrosti. Antiratnu poruku šalje kroz poraz sedmoglavog zmaja, predstavljenog u vidu oklopnog borbenog vozila, da bi dvanaestoglavim čudovištem, koje preuzima oblik utvrđenja sa digitalnim natpisima umesto očiju i čeljusti, ukazao na negativne aspekte kompjuterizacije. Crvena princeza oličenje je sladostrašća, a histerična upućuje na Sigmunda Freuda...

I dok Fanyűvőva neizmerna snaga leži u kobiljem mleku (koje je sisao mnogo duže nego što je trebalo), forte filma se ogleda u homogenom sistemu simbola, preciznoj režiji, vrhunskoj glasovnoj glumi, bizarnom zvučnom dizajnu (space rock + electronica) i raspamećujućoj vizuelizaciji, od koje zastaje dah. Smelo kombinujući uticaje apstraktne umetnosti, nadrealizma, art dekoa i pop-arta, autor stvara hipnotišući kaleidoskop vatrenih i treperavih boja, pulsirajućih tekstura, neuhvatljivih oblika i iskrivljenih perspektiva. Nepredvidljivi preobražaji kako likova, tako i pozadina u živahne ornamente, kao i suptilni, gotovo neprimetni prelazi između scena kojima se odlikuje Jankovicsev stil, u velikoj meri doprinose tečnosti animacije, uvlačeći gledaoca u vrtlog velelepnih slika. Fehérlófia je poput fantazmagorične tapiserije iz davnina, u čije tkanje su ubrizgane fluorescentne supstance sa ciljem naglašavanja maštovitosti njenog dizajna. Ljubitelji alternativnih "crtaća" ne bi smeli da zaobiđu ovo zanemareno remek-delo.

K.I.Č. VII-XII-XIX

 K.I.Č. VII-XII-XIX:

HAOS U HERMETIČKI ZATVORENOJ KUTIJI ZA POKLONE

(odlomak)

    Zovem se Anđelo Arđento, ali nisam siguran da mi je to pravo ime. Vodim poreklo iz plemena koje su svi istoričari zaboravili. Živelo je u pustinji i hranilo se drobljenim kamenom, kada nije bilo zmija. Rekli su mi da me je rodila poluboginja sa loptastim dojkama i da sam njeno mleko sisao do sedme godine. (Pretpostavljam da to nije razlog zbog kojeg imam slab kapacitet pluća, pa češće dišem na usta, negoli na nos.) Umem da mrzim na četiri jezika, a najveštije i najbolnije na maternjem. Svet u kome živim je ograničen, ali dovoljno prostran da u njega stanu i kojekakve bitange. Nisam zacrtao ciljeve kada je trebalo, a sada je odveć dockan. Isprebijana na mrtvo i prekrivena velom pogrešnih izbora, budućnost leži u blatnjavom jarku. Sa stomaka joj se sliva seme Sebičnih Dominatora, slonolikih stvorenja koja su odgovorna za Retro-Kataklizmu…

Preuzimanje kompletne priče: K.I.Č. VII-XII-XIX (pdf, 190kb)

Karakuri no Kimi (Hirotoshi Takaya, 2000)

Četrdesetominutna OVA Karakuri no Kimi (za zapadno tržište Puppet Princess), zasnovana na mangi Kazuhira Fujite, rediteljski je debi dizajnera likova Hirotoshija Takaye. Reč "karakuri" iz naslova odnosi se na mehanizovane lutke koje vode poreklo iz XVII veka i smatraju se prvim japanskim robotima. Nekada su služile za kućnu zabavu ili za rekonstruisanje tradicionalnih mitova na religijskim festivalima, a uticale su na razvoj Nō, Kabuki i Bunraku teatra.

Pod očiglednim uticajem popularnog Jūbei Ninpūchō (Ninja Scroll) Yoshijakija Kawajirija, Takaya nas vraća u feudalni Japan, razdoblje učestalih borbi za prevlast. Princeza Rangiku (iz neimenovane zabačene oblasti) želi da se obračuna sa mahnitim gospodarom Sadayohijom Karimatom, koji joj je ubio oca, kako bi se dočepao marionetskih ratnika iz njegove radionice. Iz tog razloga, ona kreće u potragu za legendarnim nindžom Katom, nadajući se svesrdnoj pomoći i znajući da je osveta najslađa kada se servira hladnim oružjem. Umesto Kata, sreće impulsivnog Yasabura Manajirija, šinobija koji je ostao bez klana i sa njom deli istog neprijatelja. Udruženim snagama, oni će pokušati da zauvek zaustave Karimatu...

Iako počiva na jednostavnom zapletu, a pri tom je smeštena u tesan vremenski okvir koji odgovara polovini prosečnog dugometražnog filma, ova akciona fantazija, začinjena prstohvatom horora, pruža sasvim solidno zaokruženu priču sa nekoliko preokreta. Dinamičnog je ritma i koherentne narativne strukture, ali ju je nemoguće uzeti za ozbiljno, zahvaljujući sporadičnim uplivima detinjastog humora, koji donekle narušava mračnjikavu atmosferu. Karakterizacija likova se, izuzevši dvoje ćudljivih protagonista, oslanja na stereotipe, tako da o antagonistima ne saznajemo više od činjenice da su, pomućenog uma, spremni na nezamisliva zlodela u cilju ostvarivanja svojih bolesnih ambicija. Sa druge strane, scenarista uspeva da odnos između ljupke Rangiku i naprasitog Yasabura učini uverljivim, otkrivajući poneki detalj iz njihovih prošlosti i skriveni motiv misije glavne junakinje.

Tehnički posmatrano, anime je u skladu sa godinom nastanka, mada briljantnim crtežom, načinom senčenja i izgledom pozadina, asocira na devedesete. Takayina opsesija jesu oči u krupnom planu i snažnom emocijom izobličena lica, na granici sa neljudskim, dok se kao najupečatljiviji detalj izdvajaju Manajirijeve ekstremno izdužene obrve. Animacija je odlična, a njen kvalitet dolazi do izražaja u scenama krvavih okršaja koji, kao i u svim sličnim ostvarenjima, prkose zakonima fizike. Posebno zanimljiv je koncept kontrole marioneta posredstvom tanušnih, gotovo nevidljivih struna, koje naizgled krhka princeza nosi u prtljagu na leđima, višestruko većem i težem od nje. Muzički skor Kaoura Wade (Ninja Scroll, Gilgamesh, Cashern Sins) inspirisan je japanskim folklorom i kao takav nenametljivo se uklapa u istorijsko okruženje.

Ukoliko nemate ništa protiv animiranog nasilja (i izlišnog slapstick-a), Karakuri no Kimi će vas sigurno zabaviti, uprkos izlizanosti teme koju obrađuje.