Larve

    U voćnjaku koji je nasledio od roditelja kajsije su uvek bile rumenije i slađe nego kod drugih, ali ih on nikad nije brao. Plodovi su se sušili, padali i truleli, hraneći izgladnelu zemlju, na kojoj su mladići iz sela obeščastili mnogo devojaka.
    Jednog sanjivog jutra, nakon tajnog venčanja u napuštenom hramu pradedova, među krhka stabla bujnih narandžastozelenih krošanja doveo je svoju nevestu. Prostrvši meko ljubičasto ćebe na nedavno iznikli korov, rekao joj je da legne, a ona ga je poslušala. Skinuvši prozirnu belu haljinu i rasuvši vražje crnu kosu, opružila se koliko je duga. Kada je otkopčao košulju setio se da nije poneo kandilo i tamjan, čiji je sladunjavi miris ona obožavala odmalena. Ubrzanim korakom vratio se u kućerak i ušao u kuhinjicu, gde ga je na radnom stolu čekala njegova mezimica, kratkodlaka tamnožuta mačka. Bila je mrtva – neko ju je rasporio i povadio iznutrice, napunivši je potom pupoljcima ruže. Zgrožen ovim prizorom, pohitao je natrag, ali je naišao na zaključana vrata. Dvanaest devojčica i trinaest dečaka opkolilo mu je skromni dom i složno zapevalo neku dečiju pesmicu. Njihovi tanušni glasići odjednom su se izobličili, pa su deca zvučala kao prehlađeni demoni. Prišao je prozoru i ugledao poveću grupu poznanika koji su u koloni jedan po jedan marširali prema njegovom dvorištu kao omađijani. Predvodila ih je sestra bliznakinja njegove žene, na čijem se stomaku širila rupa, preteći da proguta sve pred sobom.
    Sa obližnje police pala je metalna kutija soli i prosula se na brodski pod koji su iznutra nagrizale debele larve. Moraju i one nešto da jedu…

Terra e... (Osamu Yamasaki, 2007)

"Humans are creatures that will fear and eliminate those who are unlike themselves."

Nastao tri decenije po objavljivanju prve sveske istoimene i nagrađivane mange Keiko Takemiye, TV serijal Terra e... (Toward the Terra) odvodi nas u daleku budućnost.

Godine ratovanja, eksploatacije i zagađivanja pretvorile su Zemlju u pustoš nepodobnu za opstanak. Ljudi teraformiraju i naseljavaju druge planete, uspostavljajući novi politički poredak - Superior Domination (u daljem tekstu, SD), pod kontrolom visoko inteligentnih kompjutera i odabranih članova elite. Rađaju se isključivo iz epruveta, a deca se u četrnaestoj podvrgavaju ispitu zrelosti, tokom kojeg im se brišu određena sećanja, u cilju stvaranja poslušnih građana. Za naizgled dobro podmazanu mašineriju pojavljuje se pretnja u vidu Muova, jedinki koje razvijaju psioničke sposobnosti, nadoknađujući time fizičke mane i odupirući se ispiranju mozga. Nekad zelena Terra za njih je obećani svet, daleko od opresivnog društva koje ih smatra anomalijom...

Veličanstvenost i epska širina ove "svemirske sapunice" ni približno se ne mogu dočarati sinopsisom, a prevashodno se ogledaju u tematskoj raznovrsnosti, besprekornoj karakterizaciji likova i ambicioznosti priče, koja je u filmu iz 1980. bila prekomerno sabijena, da bi ovde, u osmočasovnom formatu, prodisala punim plućima. Iako počiva na idejama koje su u prošlosti već bile obrađivane, ne deluje kao plagijat. Obuhvatajući znatan vremenski period, ona istražuje prednosti i nedostatke totalitarizma, skrivenog iza maske utopije, odnosno razloge za odricanje od slobode zarad (lažne?) sigurnosti i prosperiteta. Naglašava značaj porodice, prijatelja i uspomena iz detinjstva, bavi se sukobom generacija, ekološkim i problemima diskriminacije i nasilja, a sve posmatrano kroz prizmu evolucije čovečanstva. Nakon uvodnih epizoda, jasno se uočavaju dve vodeće narativne niti i brojni podzapleti, koji se međusobno prepliću i tako sačinjavaju gustu mrežu neprestane borbe, snažne ljubavi i teško iskorenjive mržnje, kratkotrajne radosti i neizlečive tuge.

Sa jedne strane posmatramo odrastanje (heroja) Jomyja Marcusa Shina, koji od nestašnog i iritantnog dečaka, nespremnog da se suoči sa gorkom istinom, postaje odlučni, voljeni i požrtvovani vođa Muova. Svestan je činjenice da je nemoćan da zadovolji svakog, ali ipak stremi idealizmu, inspirisan savetom svog prethodnika: "Ne možemo znati da li smo činili dobro ili loše, sve dok ne dođemo do kraja našeg puta." Jomyjev suparnik i glavni predstavnik gotovo dehumanizovanog stanovništva, introvertni Keith Anyan, odgajan je kao robot koji će raditi onako kako SD-sistem diriguje, te su mu emocije zakopane duboko ispod hladne spoljašnosti i zastrašujuće lojalnosti zloćudnoj veštačkoj inteligenciji. Uprkos često okrutnim postupcima, Keith nije tipični antagonist, a njegova sputana ljudskost razotkriva se u dirljivom i katarzičnom epilogu. Ličnosti obojice oblikuju se u interakciji sa obiljem sporednih aktera, čijoj životnosti najviše doprinose talentovani seiyūi, a prisustvo natprirodnih elemenata nimalo ne oduzima od njihove uverljivosti.

Pored odlično adaptiranog scenarija i sigurne režije, ovaj anime krase izvanredna vizuelizacija, koja se da opisati kao spoj minimalizma i retro futurističkog art nuvoa, i njoj komplementaran eklektični skor - amalgam ambijentalne i elektronske muzike, neo klasike i simfo roka. U akcione scene sjajno su uklopljene bombastične horske kompozicije, baš kao što su one opuštajuće i eterične, odsvirane na harfi, (milo)zvučni pandan ličnosti slepe proročice Physis. Jedina zamerka mogla bi se uputiti na račun uvodne i odjavne špice, pošto osrednje j-pop pesme koje ih prate odudaraju od grandioznosti animea. Za elegantan dizajn likova bio je zadužen Nobuteru Yuki (Record of Loddos War, The Vision of Escaflowne), koji se, između ostalog, oslanja se na sedamdesete i osamdesete, u pogledu kostima, a na bishōnen i bishōjo tradiciju, u crtama lica protagonista. Atraktivna arhitektura pozadina, naročito ekstravagantnih enterijera Shangri-Le/Moby Dicka, svemirskog broda Muova, još je upečatljivija, a kompjuterski generisani detalji i objekti uglavnom ne narušavaju njenu lepotu. Za razliku od mračne, ali suvoparne i monotone palete boja prvobitne adaptacije, sada dominiraju pastelne nijanse, koje u melanholičnu atmosferu unose prekopotreban optimizam.

Terra e... nije remek-delo, ali ipak zaslužuje epitet dragulja savremene japanimacije. I stilski i sadržajno raskošna i uravnotežena, ova uzbudljiva, intrigantna i simbolima začinjena naučno-fantastična (melo)drama u stanju je da istovremeno izazove gledaočevu empatiju i zagolica moždane vijuge, pružajući pravi užitak...

Hashire, Melos! (Masaaki Ōsumi, 1992)

Hashire, Melos! (Trči, Melose!), slobodna adaptacija istoimenog japanskog klasika, jedno je od nezasluženo zaboravljenih animiranih ostvarenja i iznenađuje činjenica da se još uvek nije našlo u kolumni Buried Treasure sajta Anime News Network. Inspirisano starogrčkom legendom, ono pripoveda o snažnom, neraskidivom prijateljstvu, zadivljujućoj, nadljudskoj upornosti i, iznad svega, uzajamnom, beskompromisnom poverenju i požrtvovanosti.

Iako Ōsumi odlučuje da po sopstvenom nahođenju izmeni i dopuni kratku književnu formu, kako bi je pretočio u dugometražni film, suština originalnog dela, prema kome se odnosi sa dužnim poštovanjem, ostaje netaknuta, a njegovi dodaci nisu izlišni, niti narušavaju sklad. Neosporan kvalitet ove emotivne i optimistične (pseudo)istorijske drame leži u odličnoj režiji i maestralnoj karakterizaciji dvojice glavnih junaka, dobroćudnog i pomalo naivnog Melosa i Celinuntiusa, razočaranog vajara mekog srca, ali i paranoičnog antagoniste - tiranskog vladara Dionysiusa II (Dionizija Mlađeg). Njihovi naizgled ishitreni i nelogični postupci deluju sasvim razumljivo kada dobiju podršku u bitnim detaljima iz prošlosti. Melosa svi smatraju neodgovornim i nepouzdanim, pa on nastoji da ih razuveri tako što će po svaku cenu ispuniti obećanje dato Celinuntiusu, koji pak želi da pronađe novi smisao umetnosti i života. 

Ono što, pored sjajne glasovne glume, sve likove čini uverljivim jeste specifičan, polurealističan dizajn reditelja animacije Hiroyukija Okiure (Ghost in the Shell, Jin-Roh: The Wolf Brigade, GitS 2: Innocence), koji je ovde sarađivao sa neprežaljenim Satoshijem Konom. Mesto crtača pozadina, koje odaju počast antičkoj arhitekturi, vodeći nas, između ostalog, kroz uličice Sirakuze i u obilazak Dionizijeve palate, zauzima Hiroshi Ohno, čija umetnička režija je nepogrešiva (Spring and Chaos, Le Chevalier D'Eon). Prijatnom paletom boja dominiraju braon i bež tonovi, a animacija je vrlo glatka, dok su statični kadrovi svedeni na minimum. Muzički skor Kazumase Ode je korektan i uglavnom nenametljiv, a za par nijansi slabiji od prelepe vizuelizacije (kojoj, nažalost, pomalo škodi zamrljanost VHS-snimka).

Svojom univerzalnošću, Hashire, Melos! prevazilazi prostorno-vremenske granice, pa ne čudi što je baš ova Dazaijeva priča neretko obrađivana. Uz Ōsumijevu verziju, dostupna i vredna gledanja je i sedamnaest godina mlađa nadgradnja Ryosukea Nakamure u okviru izvanrednog omnibus serijala Aoi Bungaku.

Simplicity

JEDNOSTAVNOST

Narcisa se rodila iz lažljivog ogledala.
Niko je nije voleo, iako je bila lepa.
Jednog jutra, VukMomak se pojavio pred njenim vratima

i zaljubio se u nju na prvi pogled.
Tretirala ga je kao pseto, ali su njihovi životi bili savršeni…
… ili je bar ona tako mislila, ne znajući njegovu najmračniju tajnu.
U noći mladog meseca, pretvorio se u Anđela Gladi,

smrskao joj kosti i proždrao joj glavu.

Mirror Mirror (Tarsem Singh, 2012)

Nekada davno, u dalekom kraljevstvu, rodila se devojčica kože bele kao sneg i kose crne kao noć. Nazvali su je Snežana. Majka joj je umrla na porođaju, a otac ju je voleo svim srcem i odgajao je tako da, kad odraste, može da zauzme njegovo mesto. A onda je doveo drugu ženu, koja mu je, kako ona sama tvrdi, bila sve - i mesec i zvezde. Jednog dana, otišao je u mračnu šumu i otada ga više niko nije video. Na rastanku, kćerki je ostavio najdraži bodež. Nova kraljica, sebična, sujetna i zl(očest)a, okovala je zemlju u sneg i dovela je do bankrotstva, zabranjujući pastorki da napušta dvor. Sticajem neprijatnih okolnosti (koje uključuju sedmoricu bandita-akrobata na štulama), upoznala je bogatog princa Alcotta i odlučila da ga iskoristi, tj. da udajom za njega reši finansijske probleme...

Dekonstruišući čuvenu priču braće Grimm, ali i zadržavajući izvesne elemente iz iste, Tarsem Singh stvara komično intoniranu neo-baroknu fantaziju prevashodno namenjenu najmlađima i odraslim nostalgičarima koji još uvek nisu zapostavili dete u sebi. Za razliku od mračne originalne (i one holivudske sa lovcem), njegova verzija je dobroćudna (u čemu ne postoji ništa loše) i, istovremeno, protofeministička, uglavnom ljupka i povremeno zajedljiva, a povrh svega osvežavajuće staromodna i pomalo kapriciozna. Zaposeda je duh neodoljivih ekranizacija ruskih bajki iz prošlog veka i simpatičnog serijala Faerie Tale Theatre (1982-1987) koji je obeležio mnoga detinjstva osamdesetih. Od gledaoca zahteva da, na stotinak minuta koliko traje, pokuša da se vrati u doba nevinosti i jednostavno se prepusti magičnoj avanturi. Iako Tarsem nije stekao slavu zahvaljujući nepogrešivom pripovedačkom umeću, narativ je kristalno jasan i nosi poneko iznenađenje, a karakteri likova nisu u potpunosti predodređeni originalnim delom. 

Julia Roberts je vrlo zabavna u dvostrukoj ulozi autokratske kraljice-naratorke i ironičnog odraza u ogledalu. Pored nje, ističu se i harizmatični Armie Hammer kao šarmantno-bleskasti princ, vesela družina patuljaka, galamdžija neobičnih imena (ne računajući posvetu starijem Grimmu), i naravno, preslatka, umilna i eterična Lily Collins koja razoružava zagonetnim osmejkom, neodoljivo podsećajući na mladu Jennifer Connelly. U poređenju s Collinsovom, koja pored nežne ispoljava i svoju jaču, "robinhudovsku" stranu (i čije prenaglašene obrve uopšte nisu smetale piscu ovih redova), lepuškasta, ali prazna i drvena Kristen Stewart deluje kao još tragičniji izbor za Sandersov (relativno korektni) Snow White and the Huntsman.

Glavne zvezde filma, međutim, dolaze u formi metara i metara raznobojnih tkanina. Raskošni i raspamećujući kostimi Eiko Ishioke koja je, nažalost, preminula krajem januara ove godine, kao po običaju zaslužuju dubok naklon. Po svojoj (simetričnoj) ekstravagantnosti i ekscentričnoj eleganciji nadmašuju sve ranije kreacije ove umetnice, a u njih su ušivena i izvesna simbolička značenja, kojima su dopunjene ličnosti nosilaca (čak i onih marginalizovanih). Za prvo Snežanino pojavljivanje njena namera je bila da princeza bude "povezana sa prirodom", pa otud i ženstvena haljina sa kolibrijima, leptirovima i cvećem, da bi je na balu premaskirala u labuda, čija krila ukazuju na želju za slobodom, izvan maćehinog domašaja. Kao kontrast njihovoj lepršavosti stoje slojevite kraljičine toalete, sa visokim kragnama i oštrim ramenima, otelovljujući moć i opasnost. Maštovita i kitnjasta (tj. umereno kičasta) scenografska rešenja, inspirisana indijskom arhitekturom (eksterijer palate), odnosno jurtama i sojenicama u slučaju uvrnute tajne građevine za ogledalo (usred nepregledne vodene površine!), u savršenom su skladu sa Ishiokinim velelepnim dizajnom i nenametljivim, "diznijevskim" skorom Alana Menkena (The Little Mermaid, Beauty and the Beast, Aladdin, Pocahontas, Hercules).

Počev od kompjuterski animiranog prologa, u kome su protagonisti i antagonistkinja prikazani kao porcelanske lutke, pa sve do srećnog epiloga (začinjenog kemp-pesmom u bolivudskom stilu), Mirror Mirror je melem za oči, i četvrti dugometražni dokaz da je Tarsem Singh vrhunski majstor za ukusne vizuelne slatkiše (ali i da se, poput Sergeia Parajanova, jednog od svojih uzora, ne boji anahronizama). Zato ovu adaptaciju treba videti.

Keyhole (Guy Maddin, 2011)

Bežeći pred policijom, grupa gangstera nalazi sklonište u ukletoj kući koja pripada njihovom šefu Ulyssesu (Jason Patric). Malo kasnije, on im se pridružuje i, ignorišući sukobe interesa članova bande, kreće u odiseju od vrata do vrata svoje vile, otvarajući ih izvlačenjem vlasi kose (?) iz ključaonice. Vodič mu je utopljena i slepa Denny (Brooke Palsson), a njihov pratilac je vezani talac zapušenih usta, u kome Ulysses ne prepoznaje rođenog sina Mannersa (David Wontner). Njegov cilj je da dođe do žene Hyacinth (Isabella Rossellini) koja ga čeka u spavaćoj sobi na tavanu, uz obnaženog oca Calypsoa (Louis Negin), lancima okovanog za njen krevet...

Poslednji eksperiment neizlečivog nostalgičara i savremenog nadrealiste Guya Maddina još jedna je u nizu avangardnih slagalica kojoj, uprkos očekivanom omažiranju, ne nedostaje autentičnosti. Postmodernistička krimi-melodrama, koja se poigrava (dekonstruisanim) referencama na grčku mitologiju, fragmentiranog je i neuhvatljivog narativa. Apsurdna je, drska i nedostižna fantazmagorija koja vam neprestano postavlja nerazrešiva pitanja; hermetična noćna mora u kojoj vreme stoji i preko koje se gomilaju drugi košmari, svaki sledeći dvosmisleniji od prethodnog. Baš kao i Denny, shvatate da nešto nije u redu, jer ne čujete sopstvene misli, a to je zato što ste zarobljeni u nepreglednom lavirintu tuđe podsvesti i osakaćenih sećanja. Uz gromoglasnu grmljavinu i šapate fantomske kiše lutate po njemu, tresući se od groznice i uzaludno pokušavajući da se dokopate nepostojećeg izlaza. Želite da vrisnete, ali vas nevidljive ruke stežu oko vrata. Suše vam se usta, ali nema nikog da vam pruži čašu vode. Granica između života i smrti je izbrisana, duhovi napuštaju onaj i prelaze u ovaj svet, a prošlost i sadašnjost se sudaraju i lome na sitne komade...

U frustrirajućem, ali intrigantnom spletu iščašenih uglova kamere, zamućenih dvostrukih ekspozicija, iznenadnih naleta boja i disonantnog muzičkog skora, Maddinov delirični san je uvrnuta, melanholična, uznemirujuća, eskapistička, psihoseksualna i samozadovoljavajuća misterija nadlinčovske atmosfere, koja nalik prethodnim ostvarenjima ovog umetnika, prkosi trendovima. Njena lepota je perverzna i krajnje bizarna (primera radi, postoji scena u kojoj devojka liže rane starcu sa amputiranom rukom), a učesnici su izgubljeni u igri koja podseća na žmurke, s tim što se ne zna ni ko broji do sto, niti ko traži mesto za skrivanje. Možete da je bezrazložno mrzite ili beskompromisno volite (iako nemate blagu predstavu šta vas je snašlo), a ukoliko pak odlučite da je ignorišete, propustićete verovatno najsmeliji od svih filmova snimljenih tokom protekle godine.

Sumrak Zelenog Fetusa

   Zovem se Zeleni Fetus. Iako nemaštovito, ime mi nije slučajno nadenuto. Koža mi je boje maslinki i prevremeno sam rođen. Živim u svetlećem, žućkastom mehuru koji je izašao iz maminih pluća pošto je izdahnula. Mislim da nisam kriv za njenu smrt. Sećam se da su me iz vlažne utrobe izvukle staračke šake bez prstiju. Nije bilo ni doktora, ni babica, ni medicinskih sestara, o obogaljeni nadriginekolog nestao je bez traga i glasa.
    Iz rodne jurte odveo me je slučajni prolaznik i otada se stara o meni. Mršav je i bled u licu, a najčešće nosi crnu mantiju sa kapuljačom. O crvenom pojasu mu visi zarđali srp. Još uvek mi nije rekao šta će mu, niti kako da mu se obraćam. Poseduje biblioteku koja se stalno proširuje i zahvaljujući kojoj sam visokoobrazovan. Često je odsutan, a čim se vrati s posla, voli da ga zabavljam prepričavanjem svojih i tuđih snova.
    Juče je došao sav ukrvavljen i nervozniji nego inače. Pitao sam ga da li mu je dobro, a on je samo odmahnuo rukom. Zavalio se u omiljenu fotelju, prekrivenu ljubičastom jambolijom (koju ja ne mogu da podnesem) i dao mi znak da počnem jednu od rutinskih pripovesti. Bio sam mrzovoljan, ali sam ipak odlučio da mu udovoljim i eventualno ga oraspoložim.
    “Posetio sam omiljenog rođaka. Tražili smo nešto po internetu i naišli na snimak žene koja je neodoljivo podsećala na tetku. Lutala je dobro osvetljenim hodnicima napuštene bolnice. Iz bolesničke sobe zakrčene medicinskim aparatima uzela je svetloplavi čaršav i njime se ogrnula. Ne znam čemu se radovala, ali osmeh joj nije silazio s jarkocrvenih usana. Ispostavilo se da je to reklama za neku novu televizijsku stanicu. Burazer i ja popili smo po čašu gaziranog soka, a onda sam se obreo u robnoj kući igračaka i to u redu sa plastičnim kockama. Morao sam da napustim objekat, zato što nisam bio prikladno obučen. U društvu najbolje drugarice, koja je domalopre sedela na velikoj gumenoj lopti, izašao sam iz prodavnice. Noć je već pala i bila je zima, ali bez snega. Nas dvoje uputili smo se ka parkingu koji je pripadao obližnjoj fakultetskoj ustanovi. Stali smo iza kamiona sa dugačkom prikolicom u nameri da se presvučemo. Skinuo sam somotske pantalone, a potom i braon bermude od lana, shvativši da ispod njih nosim i plavi, sintetički šorc. Imao sam telo mladića od bar dvadesetak godina. Po povratku u radnju, koja se u međuvremenu dislocirala, naišli smo na hor koji je izvodio spev O Fortuna iz Carmine Burane…”
    Mom slušaocu je iznenada pozlilo, pa sam morao da ućutim. Oči su mu se iskolačile i srce mu se razlupalo kao da će da izleti iz grudi. Pridigao se sa sedišta i, zateturavši se, prišao je sudoperi, da se umije. Posle toga, osećao se bolje, a i ja sam odahnuo. On je jedina porodica koju imam.
    “U poslednje vreme, snovi ti liče na gnjile kruške.” – rekao mi je pre nego što je otišao na počinak i dodao: “Omlitavela ti je ta opna. Moraću da ti promenim režim ishrane.”