Izbor najboljih dugometražnih filmova nastalih u periodu 2001-2011, koje sam premijerno odgledao tokom proteklih meseci ove godine...
>> La Antena (Esteban Sapir, 2007)
La Antena je neo-ekspresionistička stemapunk bajka smeštena u retro-futurističku distopiju, odnosno metropolu u šakama gospodina TVa, tiranski nastrojenog industrijalca i vlasnika monopolističke televizijske stanice, koji je svim građanima oduzeo glasove. Ljudi su pronašli novi način za komunikaciju, putem (nadrealno) otelovljenih reči, što okrutni diktator takođe namerava da ukine, koristeći pevačicu bez lica koja je misterioznim putem sačuvala moć govora. Njen sin bez očiju i članovi (rasturene) porodice TV mehaničara, s njim na čelu, jedini će mu se suprotstaviti u pokušaju da ostvari podli plan.
Neprestano demonstrirajući inventivnost u izvođenju jednostavne ideje, Esteban Sapir je uspeo da pomiri raznolike uticaje, od Georgea Mélièa do braće Quay, i isporuči jedinstven, inspirativan film koji, uprkos brojnim referencama (verovatno prepoznatljivim iskusnijim sineastama), nije puka imitacija već rezultat beskompromisne posvećenosti stvaralaštvu. Maštovita scenografija (spomenuću samo planine od listova dnevne štampe), visokostilizovana crno-bela fotografija i mnoštvo detalja sa jasno čitljivim (antidiktatorskim i antipropagandnim) porukama ističu se kao osnovne karakteristike Antene. Posebno simpatični su primena komunističke/antifašističke ikonografije u oslikavanju okruženja, promućuran zvučni dizajn, tj. fina odstupanja od nemih ostvarenja kojima je ovde odata počast, i duhovita igra sa titlovima, bilo da su "šapnuti", "izgovoreni" normalnim tonom ili "uzviknuti"...
>> The Limits of Control (Jim Jarmusch, 2009)
Ako se rukovodim citatom:
"The best films are like dreams you're never sure you've really had."
...onda The
Limits of Control definitivno spada u opisanu kategoriju, a prva asocijacija na isti je arhitektonska čistota, i enterijerska i eksterijerska, kako u ruralnim, tako i u urbanim predelima Španije. Hipnotišuća vizuelizacija je već sama po sebi dovoljan razlog za oduševljenje, a u dodatne se mogu uvrstiti: intrigantna, misteriozna i nekonvencionalna krimi/špijunska priča, beskrajno zanimljivi ekscentrični likovi sa kojima bezimeni junak dolazi u susret, brižljivo utkana muzička pratnja, sjajna gluma, suptilni humor i potpuno relaksirajuća (pomalo linčovska) atmosfera sa šmekom sedamdesetih. Čak i da je radnja stoprocentna nebuloza i da nema apsolutno nikakvog smisla (mada je kroz sijaset detalja ponuđen popriličan broj različitih značenja), verovatno bih opet uputio pohvale na ovu adresu, zbog (pre)visoke umetničke vrednosti kakva se retko postiže, a koju Jarmuschov eksperiment neosporno poseduje.
>> Возвращение (Андрей Звягинцев, 2003)
Kada je istekao poslednji minut Povratka, duboko sam uzdahnuo...
Kao da nije dovoljno osećajna, ova bezvremena drama zapečaćena je smenjivanjem artističnih, nadahnjujuće turobnih porodičnih fotografija u pratnji setne muzike, čime je Emocija intenzivirana. Moja strepnja posle Ivanovog pronalaska mrtvog galeba se, nažalost, obistinila. Iako mi je u početku lik oca bio odbojan, vremenom sam uvideo da on samo pokušava da sinovima nadoknadi vreme koje s njima nije mogao da provede (zbog mutne prošlosti) i pokaže im svoju ljubav što, doduše, čini na naizgled okrutan način.
Ako se dublje istražuje, mogu se prepoznati, za rusku kinematografiju, izgleda, neizostavni simboli hrišćanstva, i da se uočiti da je po duhovnosti, ali i po pažljivom odabiru krajolika Возвращение vrlo blisko delima Tarkovskog. I baš kao kod ovog velikana, zapanjuje vas obilje veličanstvenih kadrova, naročito u poslednjem segmentu - dodir neba i vode/peska/trave, usamljena osmatračnica, olupina broda na koju dečaci nailaze nakon pecanja i nezaboravno potonuće čamca u epilogu. Maestralna režija i krajnje uverljiva gluma dvojice mladih debitanata ogledalo su vanserijskog talenta.
>> The Tree Of Life (Terrence Malick, 2011)
Meditativnu potragu za sopstvenim bićem i Apsolutnom Istinom, Malick sprovodi putem lucidnih sećanja na detinjstvo provedeno 50-ih u Teksasu, preplićući ih sa pričom "iz vremena koga se ne sećamo", tj. sa onom o nastanku sveta prema Darvinovoj teoriji evolucije, i utešnim, fantazmagoričnim predstavama odraslog Jacka o zagrobnom okupljanju bližnjih (Raju?). Na neki način, rastrzan između prirode i milosti, on uspeva da pomiri dve krajnosti, nauku i religiju, naginjući zbog strogog vaspitanja ka ovom drugom, ali bez posrtanja u pridiku. Ingeniozno vizualizovani, energični prolog i enigmatični epilog deluju poput moćnog, dubokog korena i razgranate, olistale krošnje do čijeg vrha je nemoguće dopreti, dok lična, porodična drama predstavlja snažno stablo Drveta života. U svakom pokretu kamere oseća se prisustvo nevidljive više sile i autorova potreba da se otrgne od učmalosti glavnih tokova i pređe preko zacrtanih granica, usporavanjem frenetičnog ritma življenja čoveka današnjice...
>> Innocence (Lucile Hadžihalilović, 2004)
"It may be hard to understand, but obedience is the only path to hapiness."
Šestogodišnja Iris dolazi u misteriozni ženski internat i to mrtvačkim sandukom sa rešetkastim otvorom u obliku šestokrake zvezde (!). Tamo saznaje da sve štićenice imaju istu uniformu (belu košulju i mini suknju) i da nose mašne različitih boja, koje označavaju njihovo godište. Pored nekolicine ostarelih sluškinja i direktorke koja dolazi jednom godišnje da odabere najtalentovaniju među desetogodišnjim curicama (sa plavom trakom), u školi rade samo 2 profesorke, Mademoiselle Edith (Hélène de Fougerolles) koja predaje biologiju i instruktorka baleta, Mademoiselle Eva (Marion Cotillard). Imanje je okruženo šumom (čije staze prate lampe i lusteri dajući joj nadrealni izgled), a šumu okružuje visoki zid. Sve devojčice moraju da poštuju stroga pravila koja podrazumevaju izolaciju od spoljašnjeg sveta, što uključujuje i posete roditelja. Svake večeri, najstarije među njima (sa ljubičastom trakom) odlaze iz svojih spavaonica i vraćaju se tek ujutru...
Ironično naslovljen
Innocence predstavlja metaforu o transformaciji ljudskih "gusenica" u "leptirove", koja podrazumeva gubljenje nevinosti, prikazano prefinjenom simbolikom, mada se može posmatrati i kao parabola o ograničenosti slobode, tj. položaja pojedinca u opresivnom društvu. Međutim, ono što je očigledno u pratnji je brojnih pitanja kojima rediteljka pokušava da podstakne gledaoca na razmišljanje, odnosno na prekopavanje površine u potrazi za dopunskim značenjima. Ključni motiv je voda kojom je neobično skrojen narativ zaokružen i koja, nasuprot očekivanjima, deluje preteće i nečisto. Snaga "Nevinosti" sadržana je u izvanrednoj glumi mladih protagonistkinja čija prirodnost je očaravajuća, nežnim, milujućim pokretima kamere, povremeno linčovskom zvučnom dizajnu i snenoj, pomalo jezivoj atmosferi kojom odjekuje kultna Suspiria.
>> Nói albínói (Dagur Kari, 2003)
Sedamnaestogodišnji
Noi (izvrsni Tómas Lemarquis) živi sa svojom babom u varošici ušuškanoj između snegom pokrivenih planina Islanda. Dok su svi ostali meštani, uključujući i njegove školske drugove, prihvatili monotoniju svakodnevnice, on od života želi nešto više. Uprkos, prema rečima psihologa, natprosečnoj inteligenciji, jednostavno se ne uklapa u sistem. Upoznavši devojku Iris (preslatka Elín Hansdóttir), koja radi na benziskoj pumpi i kćer je lokalnog knjižara, odlučuje da zajedno sa njom pobegne sa ostrva. Međutim, svi pokušaji da to zaista učini završavaju se neslavno...
Istovremeno nepretenciozana/skromna i ekscentrična, hladna i dirljiva, temperamentna i ležerna, ova dramedija je svojevrsni prikaz teško ostvarivih težnji, vođenih nemotivisanim postupcima večitog sanjara. Od prvog kadra, zavodi vas milozvučnim melanholičnim skorom i odličnom fotografijom, koja kao da je propuštena kroz plavičasti filter, čime je postignut utisak nadrealnog, odnosno isključenosti od ostatka sveta. Gluma je bravurozna, iako veći deo ekipe sačinjavaju naturščici, kako Steve Ros, po susretu sa rediteljem, prenosi u
članku za Guardian. Osim toga, Kárijev dugometražni prvenac krase brižljiv tretman likova, više nego solidna režija i naizgled realističan, a zapravo bajkovit scenario, tako da će sigurno prijati svim zaljubljenicima u severnoevropsku kinematografiju.
>> Pa Negre (Agustí Villaronga, 2010)
Crni hleb je turobna priča o neveselom odrastanju jednog dečaka u bolesnom i zlom natopljenom okruženju posleratne Španije, njegovom upoznavanju sa lažima odraslih i životinjskom stranom čovečanstva, i otkrivanjem monstruma koji čuči u njemu, paralelno sa odbacivanjem detinje nevinosti. Nakon mučnog, visceralnog početka, odvija se brutalna i iskrena drama koja je besprekorno izrežirana, upečatljivo odglumljena (ko bi rekao da su ono dvoje klinaca početnici?) i prelepo uslikana. Paletom boja dominiraju depresivni tonovi, a oronule, rustične lokacije savršena su podloga za "namrgođenu" atmosferu...
>> Swimming Pool (François Ozon, 2003)
Briljantna Charlotte Rampling tumači Saru Morton, sredovečnu književnicu koja se proslavila pisanjem detektivskih misterija. Međutim, nju ne interesuju ni slava niti novac, i od svoje karijere želi nešto više. Njen izdavač, John Bosload, šalje je u njegovu kuću na jugu Francuske, kako bi malo odahnula i dobila inspiraciju za novu knjigu. Međutim, tamo se pojavljuje drska i promiskuitetna Julie, Johnova ćerka iz davnašnje avanture, koja Mortonovoj u početku smeta u stvaranju, da bi se polagano njih dve zbližile.
Dok u prve dve trećine, Swimming Pool deluje kao drama koja govori o kreativnom procesu i sukobu generacija / uzdržanosti i raskalašnosti / hladne Engleske i vatrene Francuske, u poslednjoj se transformiše u triler, da bi se završio neočekivanim preokretom koji čitavu radnju stavlja pod ogroman znak pitanja. I upravo je misteriozni kraj taj koji, pored Ramplingove (ali i mlade Ludivine Sagnier, i ne samo zato što stalno paradira u toplesu), živopisnog okruženja, opuštajuće (a istovremeno napete) atmosfere i prirodnog (nenašminkanog) izgleda, ovo pametno napisano ostvarenje čini tako zanimljivim i začudnim, a opet jednostavnim i vrlo pitkim. Razrešenje je takvo da odmah poželite da se vratite na početak i sve sagledate pod drugačijim svetlom...
Osim navedenih, vredni pažnje su i, recimo, The Discovery of Heaven (Jeroen Krabbé, 2001), lagani spoj dramedije i fantazije, u kojem se susreću religija, nauka, politika, istorija i filozofija, seksepilni i mladalački Kaboom (Gregg Araki, 2010), Ricky (François Ozon, 2009), drama o problemima majčinstva u prisustvu krilate bebe (!), srednjovekovna misterija Black Death (Christopher Smith, 2010) i "staromodni" Claire (Milford Thomas, 2001), slobodna (i nema) adaptacija japanske narodne bajke. Za romantične duše idealni su emotivno crveni Dolls (Takeshi Kitano, 2002), jarko obojena "tajlandska Amélie" Mah nakorn (Wisit Sasanatieng, 2004) i baletska melodrama Aniceto (Leonardo Favio, 2008), dok su za ljubitelje horora i trilera odlični Haute Tension (Alexandre Aja, 2003), krvava studija shizofrene ličnosti, i metafizičko ludilo Kyôfu (Hiroshi Takahashi, 2010), odnosno paradoksalni Die Tür (Anno Saul, 2009) i osvetnički Kokuhaku (Tetsuya Nakashima, 2010). Ukoliko ste raspoloženi za akciju, preporučio bih ekstravagantni wu xia spektakl Di renjie zhī tōngtiān dìguó (Tsui Hark, 2010) ili podivljalu over-the-top fantaziju Sucker Punch (Zack Snyder, 2011), koja se oslanja na estetiku animea, stripova i video igara, a ako vam je do smeha, sigurno nećete pogrešiti sa policijskom komedijom Hot Fuzz (Edgar Wright, 2007) i "gikovskom" Paul (Greg Mottola, 2011).
