(1. Festival poljskog filma Visla, Niš, 17. 10. 2017)
☼☼☼☼☼☼☼ out of 10☼
Nakon svlačenja "poslovnog kostima" i oblačenja haljine koja, kako kasnije saznajemo, predstavlja odraz njenog karaktera, ali i gorućeg "unutrašnjeg problema", naizgled optimistična Lena (Agnješka Zulevska) daje otkaz u pisanoj formi - karminom po staklu sale za sastanke. U paralelnoj montaži, depresivni fotograf Benek (Tomaš Šuhard) dobija otkaz zbog kreativnih nesuglasica (šifra: beživotni nokti), prethodno pretvarajući svoju radnu sobu u otelovljenje naslova čuvene, višestruko obrađivane pesme Paint it Black.
Njih dvoje se sreću na parkingu, pod protivpožarnim prskalicama (a možda je u pitanju i pravi pljusak, tj. prva u nizu magično-realističnih upadica?) i rađa se neobična romansa nad kojom sve vreme bdi Tanatos. U Beneku se ponovo budi želja za životom, ali ostaje zatečen Leninim odgovorom na pitanje: "Želiš li da se udaš za mene?" Ona tvrdi da ima nekog drugog, a taj neko je već zapečatio njenu sudbinu, kao što je nagovešteno "apstraktnim" animiranim pasažima Nadije Majkol...
Govoreći iz (neprijatnog) ličnog iskustva, direktor fotografije i reditelj-debitant Bartoš Prokopovič stvara, kako sam kaže, "pozitivan vodič ka smrti" (ako je tako nešto uopšte moguće), te u svojoj priči o ljubavi jačoj od straha poručuje da je "više hrabrosti potrebno za patnju nego za umiranje". Borbu protiv opake bolesti koju je vodio sa tragično preminulom suprugom Magdom Prokopovič, inače inicijatorkom filma i osnivačicom fondacije Rak'n'Roll, prikazuje iz neznatno iščašenog ugla glavne junakinje koja se odlučuje na rizičan potez da postane majka uprkos dvostrukoj masektomiji i hemoterapiji (otud i naslov Hemija).
U njegovom tretmanu, smrtna zaljubljenost dobija novo značenje, a drama koja je lako mogla da sklizne u patetiku zadržava zavidan nivo dostojanstva, prevashodno zahvaljujući (crnom) humoru koji je nešto suptilniji nego baratnje simbolima. Značajan doprinos pruža i dvojac Zulevska-Šuhard u odličnom tumačenju kapricioznih likova koji, uprkos prolasku kroz pakao, odnosno suočavanju sa surovom neminovnošću, uspevaju da sačuvaju prisebnost i izazovu empatiju čak i u trenucima kada iz njih pokulja ono najgore.
Svet u kojem oni žive bliži je imaginarnom nego stvarnom, posebno u prvoj polovini filma, što je i razumljivo, budući da su opsednuti jedno drugim. Daleko je to od fantazije u The Duke of Burgundy, ali dobro funkcioniše. A ta njihova "bajka", iako nema srećan kraj (i ne, nije u pitanju nikakav spojler), oslikana je "mlečnim" bojama i neretko po estetici bliska video spotovima, naročito kada se pojavi Lenin raspevani alter ego u tumačenju poljske kantautorke Natalije Grošak.
Saundtrek kojim dominiraju pop melodije možda je i najdiskutabilniji aspekt Hemije, pošto donekle kompromituje rediteljevo nastojanje da ne manipuliše gledaočevim osećanjima. Međutim, čudna hemija između glumaca i prelepa fotografija Prokopovičevog brata Jeremijaša dovoljno su moćni da sve nedostatke učine podnošljivijim.
No comments:
Post a Comment