(Francuski filmski karavan, 12.10.2017, Niš)
☼☼☼☼☼☼☼☼ out of 10☼
Kada pomislite na balet, prvo što vam padne na pamet su verovatno tutu haljine na gracioznim devojkama, Labudovo jezero i Boljšoj teatar. Ukoliko ste filmofil, onda je vrlo moguće da ste upoznati sa imenom Pine Bauš posredstvom Vendersovog dokumentarca iz 2011, a sasvim sigurno ste gledali i psihološku dramu Crni labud Darena Aronofskog.
Za scenaristkinju i ko-rediteljku Valeri Miler, kao i čuvenog francuskog koreografa Anželina Preljokaža, balet ili, šire posmatrano, (savremeni) ples priziva različite asocijacije.
Debi u tradicionalnoj školi kojom upravlja strogi penzionisani igrač sa burnom sovjetskom prošlošću (Aleksej Guskov kao strah i trepet ruske akademije tancovanja Božinski). Postavljanje pitanja koje učitelj naziva glupim. Skakutanje po parku nadomak nuklarnih reaktora na putu do kuće. Odlazak u lov sa ocem i (imaginarni?) susret sa irvasom. Vođenje ljubavi u garderobi Boljšoj teatra. Traganje za sopstvenim izrazom koje podrazumeva odricanje od karijere primabalerine. Posmatranje sveta koji nas okružuje, od ljudi u zadimljenom noćnom klubu do beskućnika koji se grčevito savija na stanici podzemne železnice...
Stavljajući sebe u poziciju naslovne junakinje (u izvrsnom tumačenju ljupke debitantkinje Anastasije Ševcove iz trupe Marinski), ali neretko i publike, Milerova i Preljokaž ispredaju priču o životu koji se pleše i plesu koji se živi, o strasti koja tinja čak i onda kada izgleda kao da se sasvim ugasila i padovima koji ne vode nužno do uspeha. Njih dvoje razmišljaju kao jedno, u pokretima koji mogu biti kruti ili gipki, iz srca ili iz glave, elegantni ili eksplozivni, naučeni ili improvizovani, a kojima sporadični dijalozi služe tek kao dopuna. Njihova režija je sigurna, čak i onda kada im se potkrade poneki kliše u deglamurizaciji baleta.
Polinu Šanjidze, koja se rodila 2010. u grafičkoj noveli Bastiena Vivesa, portretišu kao devojku na čije sazrevanje i stav utiču mnogi faktori, počev od gruzijsko-sibirskog porekla, preko kontradiktornih saveta, pa sve do težnje za otkrivanjem (nedokučive) osobenosti koja će je učiniti kompletnom. Od ogromnog je značaja i to što kamera Žorža Lešaptoe (Maryland, aka Disorder) obožava Ševcovu, bilo da snima njeno milo lice u krupnom planu ili je iz gornjeg rakursa posmatra na audiciji, mada ne smemo zanemariti ni hemiju koja postoji između nje i ostalih glumaca (Nils Šnajder, Žilijet Binoš) ili kolega naturščika (Žeremi Belangar).
Na putu od Istoka ka Zapadu, Polina se iz devojčice koja misli da ples "dolazi sam po sebi" preobražava u mladu ženu koja ples vidi na svakom koraku, a njen umetnički razvoj se ne završava (upečatljivim) krajem filma koji obeležava moćni, hipnotišući, gotovo nadrealni pas de deux na veštačkom snegu.
No comments:
Post a Comment