Ako niste sasvim sigurni šta biste gledali do kraja februara, možda vam sedam blic-preporuka koje slede pomogne u izboru.
Pošto niko ne voli ponedeljak, sedmicu započnite uz shizofreni arthaus eksperiment Another, koji se predstavlja i kao Mark of the Witch. U pitanju je dugometražni debi Džejsona Bognackog, koji se iz petnih žila trudi da ide stopama Darija Arđenta, ali umesto Suspirije za neke nove klince isporučuje ne baš sjajan omaž kultnom italo-hororu. Košmarnost i hiperstilizacija, kao i hotimična iracionalost, dobro funkcionišu sve dok glumci ćute, ali kada otvore usta, poželite da vam je pri ruci žestoka pilula za ublažavanje grčeva iz muzičke apoteke Goblin.
U baratanju rediteljskom palicom za nijansu je veštiji Jegor Baranov, koji potpisuje prvi ruski erotski triler Саранча (Skakavac) i koji sledi trend, grubo rečeno, "holivudizacije" ruske kinematografije. Međutim, želja za približavanjem zapadnjačkoj publici nije najveći problem filma - ta "titula" pripada ne uvek logičnim postupcima dvoje protagonista (i u isti mah antagonista). Poput rojeva skakavaca koji pustoše useve, oni uništavaju ljude oko sebe, da bi naposletku i sami postali žrtve ljubavi - pohotne i sveproždiruće. Talentovani pesnik iz provincije i imućna devojka sa zacrtanom budućnošću postepeno se preobražavaju u zveri (koje pritom gube deo svog seksepila).
Predlog za sredu je (anti?)romantična melodrama Синдром петрушки (Sindrom lutke) Baranovljeve zemljakinje Elene Hazanove, koja se bavi nezdravim odnosom stvaraoca prema delu. Opsednutost marionetama zamagljuje rasuđivanje lutkara Pjotra i ugrožava mentalnu stabilnost njegove ljube Lize, srozavajući je na puki predmet obožavanja. Uprkos odličnoj glumi Čulpan Hamatove (ofarbane u vatrenocrveno) i Jevgenija Mironova, kao i njihovih mlađanih kolega koji glavne junake tumače u retrospektivnim scenama, rediteljka ne uspeva da u potpunosti ubedi gledaoca u bajkovitost Lizine i Pjotrove veze. Međutim, u oslikavanju njene kompleksnosti na ruku joj ide nelinearnost narativa.
Superiorniji od dosad poborajnih naslova je Southbound, horor omnibus u kojem je kvalitet segmenata uravnoteženiji nego što je obično slučaj sa sličnim projektima. S obzirom na to da se bukvalno ulivaju jedan u drugi, celina deluje kao kakav uroboros-lanac koji pokreće mehanizme limba / zone sumraka, gde su se likovi zadesili. Glavu i rep čini "diptih" The Way Out / The Way In, u kojem "zlokobni" entiteti proganjaju par "nesrećnika", dok gipko telo formiraju solidni Siren (ključna reč: kult), crnohumorni The Accident (ponajbolji) i najslabija karika Jailbreak, u kojem se pojavljuje Marija Olsen, koja tumači vešticu u Another i čest je gost u žanrovski bliskim filmovima.
Ostajete na istom terenu, ukoliko odlučite da overite Kuime (aka Over Your Dead Body) Takašija Mikea, u čijem se tumačenju čuvene legende Yotsuya Kaidan (Duh iz Jocuje) prepliću i sudaraju jeza, strast i užas, fantazija i stvarnost. Priču o izdaji, ubistvu i osveti (nemirnog duha) izmešta u moderno doba, pokazujući da nije izgubila ni na svežini, ni na univerzalnosti, iako je duboko ukorenjena u japanskoj tradiciji. Pitomiji nego inače, postiže ledeno-klaustrofobičnu atmosferu, koja se polako uvlači pod kožu, pripremajući vas za groteskno finale, koje dolazi kao nagrada za strpljenje. Umetnost imitira život, koji imitira umetnost, dok prefrigani veteran pokušava da ponovi uspeh Audicije - to mu ne polazi za rukom, ali je Kuime vredniji od onih šašavih adaptacija mangi.
Za razliku od Mikea, Hirokazu Kore-eda (Kakav otac, takav sin) donosi iskrenu emociju u svom najnovijem ostvarenju, opuštajućoj dramediji Umimachy Diary (Naša mala sestra), ekranizaciji istoimenog stripa, koju ćete imati prilike da vidite na ovogodišnjem FEST-u. Meke "kriške života" briljantno odglumljenih sestara premazane su džemom od sitnih ekscentričnosti i optimizma, a kad ih zagrizete, prijatan ukus pobuđuje želju da posetite Kamakuru, gde se odvija radnja, i osetite sve mirise tog zelenog grada. Tih, lepršav, pedantan, jednostavan i nerazmetljiv, Kore-edin film nosi poruku da porodica nije institucija, te uz kvartet dopadljivih devojaka pokazuje lepšu stranu ljudskosti, na koju su danas mnogi zaboravlili.
Glumačkim bravurama za pamćenje može se pohvaliti i The Survivalist, celovečernji prvenac Stivena Fingltona, koji pruža sumoran pogled na čoveka u ekstremnim uslovima. Smaragdnoj šumi rodne Severne Irske on dodeljuje ulogu "uporišta" neimenovanog naslovnog junaka, koji uzgaja mini-farmu kako bi produžio opstanak bar za još jedno sutra. Odsustvom muzike naglašava beznadežnost mladićeve situacije, a na njegov posed dovodi Ketrin i Milju, majku i kćer čije namere nisu (i ne mogu da budu) najčistije, kada je sve otišlo do đavola. Proširenjem domaćinstva, kao i uvođenjem lutajućih pljačkaša, "oživljava" neobično postapokaliptično okruženje i intenzivira napetost i paranoičnost guste i teške atmosfere. Moćnim slikama, na kojima snalažljivi odmeravaju snage među sobom i sa surovom prirodom, autor podređuje svedene dijaloge - uz poglede iz kojih izbijaju strah, očaj i nepoverenje, reči postaju suvišne. Precizna i sigurna režija razlog je više da Fingltonov rad valja i ubuduće pratiti.
Pošto niko ne voli ponedeljak, sedmicu započnite uz shizofreni arthaus eksperiment Another, koji se predstavlja i kao Mark of the Witch. U pitanju je dugometražni debi Džejsona Bognackog, koji se iz petnih žila trudi da ide stopama Darija Arđenta, ali umesto Suspirije za neke nove klince isporučuje ne baš sjajan omaž kultnom italo-hororu. Košmarnost i hiperstilizacija, kao i hotimična iracionalost, dobro funkcionišu sve dok glumci ćute, ali kada otvore usta, poželite da vam je pri ruci žestoka pilula za ublažavanje grčeva iz muzičke apoteke Goblin.
U baratanju rediteljskom palicom za nijansu je veštiji Jegor Baranov, koji potpisuje prvi ruski erotski triler Саранча (Skakavac) i koji sledi trend, grubo rečeno, "holivudizacije" ruske kinematografije. Međutim, želja za približavanjem zapadnjačkoj publici nije najveći problem filma - ta "titula" pripada ne uvek logičnim postupcima dvoje protagonista (i u isti mah antagonista). Poput rojeva skakavaca koji pustoše useve, oni uništavaju ljude oko sebe, da bi naposletku i sami postali žrtve ljubavi - pohotne i sveproždiruće. Talentovani pesnik iz provincije i imućna devojka sa zacrtanom budućnošću postepeno se preobražavaju u zveri (koje pritom gube deo svog seksepila).
Predlog za sredu je (anti?)romantična melodrama Синдром петрушки (Sindrom lutke) Baranovljeve zemljakinje Elene Hazanove, koja se bavi nezdravim odnosom stvaraoca prema delu. Opsednutost marionetama zamagljuje rasuđivanje lutkara Pjotra i ugrožava mentalnu stabilnost njegove ljube Lize, srozavajući je na puki predmet obožavanja. Uprkos odličnoj glumi Čulpan Hamatove (ofarbane u vatrenocrveno) i Jevgenija Mironova, kao i njihovih mlađanih kolega koji glavne junake tumače u retrospektivnim scenama, rediteljka ne uspeva da u potpunosti ubedi gledaoca u bajkovitost Lizine i Pjotrove veze. Međutim, u oslikavanju njene kompleksnosti na ruku joj ide nelinearnost narativa.
Superiorniji od dosad poborajnih naslova je Southbound, horor omnibus u kojem je kvalitet segmenata uravnoteženiji nego što je obično slučaj sa sličnim projektima. S obzirom na to da se bukvalno ulivaju jedan u drugi, celina deluje kao kakav uroboros-lanac koji pokreće mehanizme limba / zone sumraka, gde su se likovi zadesili. Glavu i rep čini "diptih" The Way Out / The Way In, u kojem "zlokobni" entiteti proganjaju par "nesrećnika", dok gipko telo formiraju solidni Siren (ključna reč: kult), crnohumorni The Accident (ponajbolji) i najslabija karika Jailbreak, u kojem se pojavljuje Marija Olsen, koja tumači vešticu u Another i čest je gost u žanrovski bliskim filmovima.
Ostajete na istom terenu, ukoliko odlučite da overite Kuime (aka Over Your Dead Body) Takašija Mikea, u čijem se tumačenju čuvene legende Yotsuya Kaidan (Duh iz Jocuje) prepliću i sudaraju jeza, strast i užas, fantazija i stvarnost. Priču o izdaji, ubistvu i osveti (nemirnog duha) izmešta u moderno doba, pokazujući da nije izgubila ni na svežini, ni na univerzalnosti, iako je duboko ukorenjena u japanskoj tradiciji. Pitomiji nego inače, postiže ledeno-klaustrofobičnu atmosferu, koja se polako uvlači pod kožu, pripremajući vas za groteskno finale, koje dolazi kao nagrada za strpljenje. Umetnost imitira život, koji imitira umetnost, dok prefrigani veteran pokušava da ponovi uspeh Audicije - to mu ne polazi za rukom, ali je Kuime vredniji od onih šašavih adaptacija mangi.
Za razliku od Mikea, Hirokazu Kore-eda (Kakav otac, takav sin) donosi iskrenu emociju u svom najnovijem ostvarenju, opuštajućoj dramediji Umimachy Diary (Naša mala sestra), ekranizaciji istoimenog stripa, koju ćete imati prilike da vidite na ovogodišnjem FEST-u. Meke "kriške života" briljantno odglumljenih sestara premazane su džemom od sitnih ekscentričnosti i optimizma, a kad ih zagrizete, prijatan ukus pobuđuje želju da posetite Kamakuru, gde se odvija radnja, i osetite sve mirise tog zelenog grada. Tih, lepršav, pedantan, jednostavan i nerazmetljiv, Kore-edin film nosi poruku da porodica nije institucija, te uz kvartet dopadljivih devojaka pokazuje lepšu stranu ljudskosti, na koju su danas mnogi zaboravlili.
Glumačkim bravurama za pamćenje može se pohvaliti i The Survivalist, celovečernji prvenac Stivena Fingltona, koji pruža sumoran pogled na čoveka u ekstremnim uslovima. Smaragdnoj šumi rodne Severne Irske on dodeljuje ulogu "uporišta" neimenovanog naslovnog junaka, koji uzgaja mini-farmu kako bi produžio opstanak bar za još jedno sutra. Odsustvom muzike naglašava beznadežnost mladićeve situacije, a na njegov posed dovodi Ketrin i Milju, majku i kćer čije namere nisu (i ne mogu da budu) najčistije, kada je sve otišlo do đavola. Proširenjem domaćinstva, kao i uvođenjem lutajućih pljačkaša, "oživljava" neobično postapokaliptično okruženje i intenzivira napetost i paranoičnost guste i teške atmosfere. Moćnim slikama, na kojima snalažljivi odmeravaju snage među sobom i sa surovom prirodom, autor podređuje svedene dijaloge - uz poglede iz kojih izbijaju strah, očaj i nepoverenje, reči postaju suvišne. Precizna i sigurna režija razlog je više da Fingltonov rad valja i ubuduće pratiti.
No comments:
Post a Comment