Vulgarija

 (Mladićeva oproštajna izmišljotina)

    “Krv je bila kao zima hladna. Sneg se topio pod vrelim jezikom noći. Mesec je zavijao toliko tužno da su se psi sakrili pod mačije kandže. Krošnje ogoljenih jabuka plesale su na vetru, a ovaj ih je, iz ljubomore, nemilosrdno šamarao. Niz bele zidove i tek oglancana ogledala slivalo se seme Velikog Masturbatora. Njene oči crvenele su se od suza, a riđa kosa rasla je bez prestanka. Pokušavala je nešto da mu kaže, ali on nije želeo da je sluša. U ušima su mu odzvanjale laži kojih se tih dana naslušao, jer nije umeo da ugasi televizor. Nije imao ni palicu za bejzbol kojim bi mogao da razbije beskorisni aparat. Mislio je na njene meke, nevelike dojke sa kojih je do malopre lizao med.
    “Fioka na komodi je poluotvorena.” – prozoborila je, osmehujući se kiselo.
    “Znam.” – reče joj, gledajući u punačkog pauka koji se igrao sa svojim plenom. “Tamo sam ostavio kasapski nož kojim ću seći debele vratove. Iscediću iz njih sve životne sokove. Glave će se kotrljati niz Brdo Plača i nahraniti polja plavog kukuruza, kada budu istrulele. A istruleće dok trepneš, zato što su prazne… Možda su, u stvari, mesto popijenog mozga zauzeli punoglavci Kraljice Krastača. Čim klipovi budu zreli, skuvaću ih i podeliti sa tobom. Tako ćemo posrednim putem postati kanibali…”
    “Nisu ljudožderi krivi.” – prekinula ga je.
    “Potpuno si u pravu.” – potvrdio je. “Krive su majke koje su rodile Gospodu. Bolje bi nam bilo da su se odmah po poporđaju obesile o sopstvena creva. Njihove reinkarnacije prepale bi buduće seronje na smrt.”
    “Hoćeš opet da se igramo?” – upitala ga je, primetivši da joj se vlasi lagano vraćaju. Moći će slobodnije da se kreće.
   “Važi.” – pristao je i, doletevši do plafona, udaljenog osamnaest metara od poda, povukao je spolovilo Džinovskog Duha. Ništa se nije dogodilo. Protrljao je glavić i opet ništa. Ubrzo mu se i ona pridružila, iako je tek nedavno naučila da levitira. Iznenada, kroz visoki prozor uletela je crna golubica, noseći grančicu sa stabla limuna u kljunu. Sletela je na njegovu levu ruku i pljunula mu u šaku:
    “Na!” – brecnula se prodornim tenorom. “To vam šalje vražja mater!”
    Ovo dvoje se u neverici pogledaše i izvukoše kratka koplja iz svojih pupaka.
    “I šta sad?” – zbunio se neživi i nemrtvi gorostas. Međutim, odgovora nije bilo, jer mu se toliko pišalo da je gustom, ružičastom mokraćom udavio par nevinih i jednog pernatog stvora. Žalio ih je samo nakratko, pošto su ga razigrane bakterije ubedile da se ponovo vrati u život. Šest dana morale su da mu laskaju, a sedmog je stavio naočare i po drugi put umro…”
    “Ma, idi bre bestraga!” – uzviknuo je Šaran Nikodije. “Ti si još luđi od mene!” Ne znajući da je Tej A’su napunio fritezu suncokretovim uljem, ustao je sa kreveta na kome je leškario i uputio se ka kuhinji…