Szerelmem, Elektra (Miklós Jancsó, 1974)

U sam vrh obimne filmografije još uvek aktivnog Miklósa Jancsa većina kritičara obično ubraja očaravajuća i neosporno značajna, ali uglavnom nepristupačna ostvarenja kao što su Szegénylegények (Okupljanje, 1965), Csillagosok, katonák (Crveni i beli, 1967) i Még kér a nép (Crveni psalm, 1972). Međutim, daleko smeliji, prefinjeniji, univerzalniji i uzbudljiviji eksperiment od pobrojanih jeste parabola o zloupotrebi moći Szerelmem, Elektra (aka Elektreiea / Elektra, ljubavi moja), idiosinkratična adaptacija istoimenog dramskog komada Lászla Gyurka, koji u drevni mit uvodi radikalne izmene.

Kroz nekonvencionalnu priču o osveti, koju iz Antičke Grčke premešta u stepsko područje rodne zemlje, reditelj poziva na neprestanu pobunu protiv ugnjetavača, tvrdeći da je jedini način za gušenje tiranije prevazilaženje straha, odnosno suočavanje sa smrću i istinom. Likom nemilosrdnog, ali nesigurnog despota Egista (József Madaras), koji smatra da je sloboda za običnog čoveka opterećujuća, Jancsó vrlo jasno ukazuje na tadašnji komunistički režim, dok u naslovnoj junakinji (Mari Törőcsik), i njenom bratu Orestu (György Cserhalmi) otelovljuje besmrtni duh revolucije. Potlačene ljude iz naroda on predstavlja kao stado bojažljivih ovaca, koje kontroliše nekolicina Egistovih podanika naoružanih bičevima. Kada ih kralj ohrabri da ga otvoreno kritikuju, obećavajući da neće biti odmazde, oni pribegavaju beskrajnom ulizivanju - svi mu se u glas, kao hipnotisani, zahvaljuju za izdašnu žetvu, bogat porod i lepe snove, uzdižući ga u nebesa. Odvažnu i samouverenu Elektru, koja uporno odbija da zaboravi prošlost, smatraju ludom, a na njene reči zatvaraju uši, nastavljajući da se kreću linijom manjeg otpora i mirno žive u lažima.

Impresivna snaga ovog alegoričnog "političkog mjuzikla", koji počiva na folklornom nasleđu Mađara, podsećajući na hiperstilizovani paganski ritual, leži u svega dvanaest dugih, precizno odmerenih i brižljivo uslikanih kadrova-sekvenci. Njihova zadivljujuća kompleksnost uhvaćena je kamerom spretnog Jánosa Kendea, a ogleda se u elegantnoj koreografiji pokreta ne samo glavnih glumaca, već i nekoliko stotina statista. (A često se stiče utisak da se čak i životinje povinuju zakonima velelepne kompozicije.) Naglašena teatralnost, uz asketske kostime i svedenu scenografiju, doprinosi stvaranju uzvišene i svečane atmosfere. Jedan za drugim nižu se nezaboravni prizori simboličkih značenja, u čijoj srži je ples kao dopunsko sredstvo komunikacije. Povorka konjanika nazire se u gustoj magli. Kolo žena spušta se niz brdašce prekriveno svećama. Obnažene devojke sa oslikanim telima kupaju se u krvi. Poraženi i poniženi Egist primoran je da balansira na velikoj kamenoj lopti. Crveni helikopter u ulozi "žar-ptice" spušta se u namerno anahronističkoj završnici kojom Jancsó poručuje da je u sedmoj umetnosti apsolutno sve moguće...

Paradoks br. 17

    PARADOKS BR. 17: NEMA VIŠE PUNOG MESECA,

JER JE NOĆ PROGUTALA ŽVAKU

    Sedela je sama za crnim pultom pored izloga, pijuckajući već ohlađeni čaj od kamilice. Toliko se zadubila u posmatranje prolaznika pod sivim kabanicama, da nije ni primetila kada joj je prišao obnaženi mršavi mladić. Par minuta stajao je nepomično, nadajući se da će ona osetiti njegovo prisustvo, ali uzalud. Učinilo mu se da je zauvek izgubljena u gustoj šumi misli natopljenih kišom.
    “Izvini…” – obratio joj se, “… kako se zoveš?”
    Zureći i dalje u nepreglednu masu obezljuđenog mesa, odgovorila je: “Ne sećam se. Moje ime je ispalo tokom strašnog kijameta i sada je verovatno zavejano lanjskim snegom.”
    “Ja sam Hus Sitris.” – ispružio je desnu ruku. “Majka je predvidela da ću te ovde naći.”
    Okrenuvši se ka njemu, odmerila ga je sažaljivim pogledom i stisnuvši mu šaku, izustila je: “Drago mi je.” Spazivši da drhti, upitala ga je: “Da li ti je hladno?”
    “Jeste… malo.” – uhvatio se za levu nadlakticu i stisnuo je.
    Ustala je sa visoke barske stolice i svukla se, otkrivajući crni čipkasti veš i prugaste čarape.
    “Evo, uzmi. Meni ionako nije potrebna. Mogu ja i ovako.”
    “Hvala.” – obukao je dugu, zelenu haljinu koju mu je ponudila i seo. Čoja od koje je bila sačinjena oživela je i obavila mu celo telo poput oklopa.
    “Gle!” – uskliknula je. “Kako si to uradio?”
    “Kako sam šta uradio?”
    “Pa, taj… preobražaj.”
    “A, to! Ma ništa posebno, umem ja i bolje.”
    “Stvarno?”
    “Oca mi. Ako mi dozvoliš da te odvedem odavde, pokazaću ti.”
    “Zašto da ne? Kuda me vodiš?”
    “Nek bude iznenađenje.” – uzeo je skoro praznu keramičku šolju i prosipao na pod onaj gutljaj tečnosti što se u njoj zadržao, a onda ju je protrljao između žuljevitih dlanova. Tanak mlaz krvi potekao je sa dna i, skrenuvši prema njenim nogama, uspuzao joj se uz potkolenice i obmotao oko kolena. Oči joj se zacakliše od uzbuđenja, a riđa kosa poče nekontrolisano da raste… Anđeli donesoše makaze.

***

    Ispred zida od žute cigle bila su postrojena i debelim konopcima vezana tri oniža delikventa sa fantomkama i ćelavi, gojazni gospodin u prugastom odelu. Četiri strelca, maskirana u minotaure, sa zapetim lukovima, nestrpljivo su iščekivala naredbu zamenika komandanta streljačkog voda, odnosno plavokose devojčice bez lica. Dok su se preznojavali od silnog krzna na sebi, ona je ponovo morala da proveri da li osuđeni skrivaju nešto u džepovima…

***

    Spavali su na rosnoj livadi ograničenoj bodljikavom žicom, na koju su se nahvatale loptice od ptičjeg paperja. Na vrhovima drvenih stubića bele čaplje svile su gnezda i ostavile jaja gladnim gavranima na čuvanje, pošto ovi ionako nisu imali šta da rade. Graktali su glasno i probudili Husa i misterioznu devojku, koja mu se privila uz grudi.
    “Jesi li nešto lepo sanjala?” – osmehnuo joj se i ona mu je uzvratila.
    “Jesam. Sanjala sam pokojnike koje sam nekoć volela. Uskrsnuli su da me pozdrave. Poslednji put.”
    “Zašto misliš da je poslednji?”
    “Plakali su. To se ranije nije dešavalo.”
    “Možda bi trebalo da pronađemo klinove i zakucamo ih tamo gde su sahranjeni… A možda bi trebalo da zaboravimo sve njihove reči i bacimo zaborav na dno bunara, onog u kome živi hiljadugodišnja sirena*.”
    Pridignuvši se i dočekavši krupnog leptira na kažiprst, skrenula je sa teme o kojoj su razgovarali.
    “Baš je mirno. Želim da zauvek tako ostane.”
   Obgrlio ju je oko struka i cmoknuo u rame koje je mirisalo na detelinu. “I ja bih to želeo, ali se bojim da će uskoro baciti bombe na nas.”
    “Ko?”
    “To već ne znam. Nažalost, nisam nasledio proročke moći…”
    Uživali su u tišini i jedno u drugome još šest dana. Sedmog su se na sinjem nebu pojavile dve čelične piramide, lebdeći sa vrhom nadole. Obe su ispustile po zrak svetlosti i preobratile ih u obične smrtnike. U posrnuli sumrak doletela su burad za čuvanje rakije i raskomadala ih projektilima u obliku CRT monitora. Ubrzo potom reinkarnirali su se u glogovo žbunje, ne dozvoljavajući ni obrijanoj kozi, niti dlakavom jarcu da ih obrste.

***

    “Pali!” – uzviknula je kao što bi i svaki iole vešti trbuhozborac.
  Bikoglavi odapeše strele i one se zariše u prepone četvorice Samozvanih Pravednika. Otada pa do kraja vremena ribe su se kuvale bez soli, deca su se igrala bez lutaka, babama su novorođenčad pevala uspavanke i niko nije umeo da objasni jutra ulepljena medom, ni da sastavi mozaik na kome je bio naslikan Nevidljivi Čovek…

-------------------------------------------------------------------------------------------

* referenca na Drugi dolazak sedmoruke histerije

Dae gi eui wang (Sang-ho Yeon, 2011)

Dugometražni prvenac Sang-hoa Yeona pripada grupi onih animiranih filmova od kojih bi se najmlađi naraštaji traumatizovali, a poseduje razornu oštrinu kakvu u poslednje vreme dela japanskih animatora lagano gube (čast izuzecima). Surova priča o vršnjačkom zlostavljanju i dalekosežnim posledicama istog govori o ljudima kao zverima i sadrži kritiku poremećenog društvenog sistema, u kome pripadnici elite mogu da rade što god im je volja i da pri tom prolaze nekažnjeno. 

Dae gi eui wang (Kralj svinja) započinje šokantnom kadrom, u kome vidimo leš zadavljene žene, čime se uspostavlja uznemirujuća atmosfera. Suprug i ubica nesrećnice, Hwang Kyung-min, uspešni je biznismen koga proganja duh prošlosti. Od privatnog detektiva dobija broj telefona starog prijatelja Junga Jong-suka, propalog (i agresivnog) pisca iz senke, i zove ga na razgovor koji priželjkuje da obavi već petnaest godina. Uz večeru i poneku čašicu pića, oni se nerado prisećaju srednjoškolskih dana - neprestanog maltretiranja i samouverenog Kima Chula, koji je imao dovoljno hrabrosti da se suprotstavi (povlašćenim) siledžijama, zasluživši "titulu" iz naslova...

Vodeći nas kroz mučni period života dvojice adolescenata sve do otkrivanja njihove najmračnije tajne, Yeon vešto barata retrospektivnim scenama, na kojima počiva jednostavna, ali efektna narativna struktura. Iako istražuje često obrađivanu temu i primenjuje već oprobanu formulu, polazi mu za rukom da isporuči sasvim solidan, a donekle i autentičan film. Brutalni režim koji vlada u učionici kao instituciji nasilja, delimično zahvaljujući indiferentnosti nastavnog kadra i roditelja, autor predstavlja kroz podesnu metaforu - imućni su poput voljenih "pasa", koji se hrane siromašnim "svinjama", korisnim jedino kada su mrtve. Gorke uspomene protagonista uokviruje misterijom, pružajući razrešenje u završnici, a naglašava kratkotrajnim košmarnim ispadima, koji odražavaju duboke psihičke ožiljke. Uvođenjem moralno ambivalentnog Chula, čija svirepost deluje zastrašujuće, dotiče se i geneze zla, koje njegov "antiheroj" smatra preduslovom za sticanje moći. "Ako ne želite da živite kao gubitnici, morate postati čudovišta." - tvrdi prevremeno odrastao dečak u lekciji koju drži svojim uplašenim štićenicima.

Ono što dramu čini uverljivom jeste odlična glasovna gluma - reklo bi se da su Južnokorejci uzimali časove od kolega iz Japana. Intenziviranju njene turobnosti doprinosi groteskno realističan dizajn likova, čija su lica neretko izobličena gnevom i mržnjom, iznoseći unutrašnju ružnoću na videlo. Svedenom paletom boja dominiraju nijanse sive, smeđe tamnoplave i maslinastozelene, oslikavajući situaciju beznađa, depresivno okruženje i talase uzburkanih emocija koji zapljuskuju gledaoca. Izvedena tehnikom cel-shading-a, animacija ume da deluje sirovo i kruto, ali se Yeonu na tome ne može zameriti, budući da je na raspolaganju imao vrlo skroman budžet, a postigao vrhunsku likovnost. Kao najimpresivnije izdvajaju se scene Jong-sukovih halucinacija, tokom kojih se odigravaju monstruozne transformacije ili mu se podsmeva duh izbodene mačke.

Promišljeno i na sebi svojstven način artistično, ali bolno, grubo i neprijatno, ovo ostvarenje najverovatnije neće naći put do šire publike. Međutim, takvo kakvo jeste, ono ima da ponudi više od pukog osvrta na grozote koje su maloletnici u odsustvu kontrole spremni da prirede...

Holy Motors (Leos Carax, 2012)

U ime karoserije i akumulatora i svetog motora, amin. Ovako bi otprilike glasila molitva u alternativnom svetu koji Leos Carax poput visprenog maga dočarava u svom najnovijem ostvarenju i koji je vrlo blizak našem, obavijenom sve debljom skramom patvorenosti. Prevlast izveštačenog nad prirodnim, odnosno virtuelnog nad stvarnim, rediteljeva je osnovna, ali ne i jedina preokupacija. Referentan, prividno nenarativan i nekoherentan, a iznad svega osvežavajuć Holy Motors jeste film o slatkim lažima od kojih je satkana sedma umetnost, ali se može (a ne mora) sagledati iz drugačijih uglova.

Briljantni Denis Lavant tumači enigmatičnog gos'n Oscara, koji se vozi ulicama Pariza u beloj limuzini, preobražavajući se usput u nekoliko likova i odlazeći na "sastanke" po nalogu izvesne Agencije. Unutrašnjost vozila, kojim upravlja njegova verna i brižljiva šoferka Céline (veteranka Edith Scob), služi kao šminkernica i garderoba, delujući mnogo prostranije nego što bi trebalo. Sjajne maske i Lavantova bravurozna gluma čuda čine, pa on s lakoćom preuzima ulogu uglednog bankara, obogaljene prosjakinje, mocap modela, riđobradog ludaka, strogog oca, vođe uličnih harmonikaša, plaćenog ubice i žrtve koju ovaj poznaje, kao i starca na samrtničkoj postelji. Podršku mu, između ostalih, pružaju seksepilna Eva Mendes, kao manekenka Kay M u (vrhunskoj!) vinjeti "Lepotica i zver", i odlična Kylie Minogue kao "koleginica" Jean u sekvenci inspirisanoj klasičnim mjuziklima.

Kada na grad svetlosti padne noć i radni dan se završi, gledalac i dalje nije siguran ko je (i šta je) Oscar zapravo, iako je u svakom od pobrojanih "života" maksimalno uverljiv. Da se samo pretpostaviti da je on glavni junak nekakve ultimativne video igre (pod nazivom The Sims: Purgatory, na primer), koja funkcioniše na operativnom sistemu MacroCosm Windows 777 (ili 666), instaliranom na imaginarnom računaru dokone više sile. A možda je i znatiželjno božanstvo koje pokušava da shvati čoveka savremenog doba, pa silazi na Zemlju (ili stvara njenu repliku), ne bi li isprobalo ljudsku kožu i poigralo se, sa sebi srodnima, na surovom terenu... Kako god bilo, ovaj lucidni sinematski san, divlja i hipnotišuća vožnja kroz maestralno osmišljene epizode, neprestano iznenađuje i ostavlja neizbrisiv trag u sećanju.

Apsurdan, bizaran, napet, apstraktan, groteskan, tužan, komičan, melodramatičan i perverzan Holy Motors intrigantna je misterija koja u sebi sadrži elemente više žanrova, a spada u red onih dela koja zahtevaju strpljivog gledaoca, oslobođenog predrasuda. Neospornom vizuelnom lepotom impresionira već od nadrealnog uvoda u kojem Sanjar otvara tajni prolaz ka bioskopskoj sali, pa sve do fantastičnog epiloga koji će vam verovatno izmamiti osmeh na lice. Caraxova beskompromisnost i doslednost ličnim opsesijama, rečju su zapanjujući, baš kao i kod svih značajnih autora. Po smelosti, neizbežno je poređenje sa pojedinim Francuzima koji su obeležili XX vek, pa se nameće sledeće pitanje: Da li je ovo najava za Nouvelle Vague ver. 2.1 ili tek usamljeni slučaj beskrajno maštovite ekstravagance?

The Cranberries / Hala Sportova / 04.12.2012.

Baš kao što kaže naslov B-side-a koji su izveli u okviru MTV Unplugged nastupa sredinom 90-ih, juče je prohujalo. U nepovrat. Da mogu, vratio bih vreme da onih nezaboravnih sat i četrdesetak minuta doživim makar još jedanput. Prepuna Hala sportova i The Cranberries na bini delovali su na trenutke nestvarno, poput Snova. Vratila su se sećanja na devedesete koje su zahvaljujući njihovoj muzici bile podnošljivije i setio sam se kako sam kasetu Bury the Hatchet kupio tokom vazdušne opasnosti. U nekoliko navrata, zastala mi je knedla u grlu...

Pošto sam ranije odgledao snimak koncerta u Parizu, koji je bend objavio na DVD-u Beneath the Skin, znao sam šta otprilike mogu da očekujem, a moja očekivanja su nadmašena, jer drugačiji je osećaj biti na licu mesta. Momci su bili u punoj formi, uključujući i multiinstrumentalistu kao pojačanje, a devojka koja je pevala prateće vokale zaslužuje ogromne pohvale. Svojim specifičnim glasom, koji ume da bude i anđeoski nežan i neobično snažan, (ponovo plava) Dolores O'Riordan (ili Doki, kako smo je moja najbolja drugarica Milena i ja od milošte zvali u srednjoškolskim danima) pokazala je da i dalje važi za jednu od najizuzetnijih pevačica u alternativnim vodama. I ma koliko otrcano zvučalo, pevala je svim srcem, prenoseći emocije na publiku, a kretala se poput devojčurka od dvadesetak godina. (Za one koji ne znaju, žena je već zašla u četrdesete).

Sve pesme izvedene su sa istim žarom, bilo da je reč o hitovima, po kojima ih većina prepoznaje i koje su prisutni najbučnije pozdravili, ili manje poznatim numerama, kao što su (meni veoma drage) Sunday i How (sa prvenca Everybody Else Is Doing It, So Why Can't We?), balada Twenty One (No Need to Argue), vesela Desperate Andy (sa već spomenutog Bury the Hatchet) ili melanholična Show Me the Way, koja se nalazi na poslednjem studijskom albumu Roses. Iako mi je pomalo žao što nisam čuo Daffodil Lament, Electric Blue Eyes, Delilah, This Is the Day i Shizophrenic Playboy, više nego zadovoljan izašao sam iz Hale sportova, primetivši u gomili isključivo nasmejana lica. (Od prevelike želje da ih čujem uživo, nije mi zasmetala ni problematična akustičnost objekta, na koju mi je skrenuta pažnja.)

Prilikom povratka, na putu od Beograda do Niša, sve vreme sam razmišljao o njima, uprkos "stvarima" drugih izvođača koje su se čule sa mog MP3 plejera, a u glavi mi još uvek odzvanjaju Linger, I Can't Be With You, Zombie, Salvation, Animal Instinct, Promises, Analyse...

Chūmon no Ōi Ryōriten (Tadanari Okamoto, 1991)

Višestruko nagrađivani Chūmon no Ōi Ryōriten (The Restaurant of Many Orders) labudova je pesma nezavisnog animatora Tadanarija Okamotoa. Dovršena je i objavljena godinu dana nakon njegove smrti, zahvaljujući Kihachiru Kawamotu, majstoru stop-motion animacije i bliskom prijatelju autora. Adaptacija je kratke priče Kenjija Miyazawe, čiji su život i dela inspirisali brojne animee (između ostalih, Ginga Tetsudō no Yoru i Ihatōbu gensō, Kenji no haru), a predstavlja svojevrsnu probu za dugometražni prvenac koji Okamoto, nažalost, nije mogao da snimi.

Nakon što u lovu na jelene ostanu bez pasa, dvojica prijatelja nailaze na usamljeni restoran "Divlja mačka" posred šume. Umorni i gladni, ulaze unutra, uzaludno se nadajući da će ih ugostiti ljubazno osoblje i ponuditi im ukusan obrok. Umesto toga, tamo ih očekuje nekoliko neprijatnih iznenađenja, putem kojih enigmatični domaćin nastoji da im boravak učini što košmarnijim...

Kao što se na osnovu sinopsisa da pretpostaviti, ovo ostvarenje istražuje nezavidnu situaciju u kojoj lovac postaje lovina, i to u formi fantazmagorične misterije sa elementima crnog humora i horora. Budući da je u potpunosti oslobođeno dijaloga, Okamoto se u ispredanju narativa prevashodno oslanja na slike i nešto malo reči sa upozoravajućih natpisa koje "protagonisti" uporno ignorišu. Rukovodeći se pravilom da nikad ne ponavlja ono što je ranije radio, on ovde želi da postigne izgled pokretnih bakroreza. Iz tog razloga, u pomoć poziva Reiko Okuyamu, jednu od prvih žena u anime-industriji, koja se baš u to vreme posvećuje tehnici graviranja bakarnih ploča. Specifičnim senčenjem, koje podražava grebanje po metalu i daje određenu dubinu crtežu, ona uspeva da ostvari rediteljevu zamisao, a rezultat eksperimenta je očaravajuća vizuelizacija. Ogromna pažnja posvećena je detaljima, što je naročito očigledno u oslikavanju prirode, a među najupečatljivijim scenama, pored zlokobnog plesa u završnici, izdvaja se ona u kojoj se komadi slomljenog stakla preobražavaju u leptirove. U kombinaciji sa uznemirujuće disonantnom muzičkom pratnjom, dominantni smeđi tonovi doprinose stvaranju turobne i donekle sablasne atmosfere... Chūmon no Ōi Ryōriten je nezaboravan dvadesetominutni doživljaj.

 

@ youtube: part 1 / part 2

Clover (Kitarō Kōsaka, 1999)

Distopijska fantazija (+ drama) Clover, koja je poslužila i kao video spot za pesmu džez pijanistkinje Ichiko Hashimoto, zasnovana je na istoimenoj mangi grupe CLAMP, koju čine četiri dame odgovorne i za sjajni, apokaliptično intonirani serijal X. Budući da je u nepunih sedam minuta bilo nemoguće obraditi priču koja se proteže na četiri sveske, ona predstavlja (vrhunsku!) reklamu za originalno delo koje, prema rečima kolumnistkinje Rike Takahashi, pruža doživljaj jednak gledanju filma na papiru.

Poetična minijatura melanholično nadrealne atmosfere usredsređuje se na anđeloliku devojku Sū i bivšeg vojnika Kazuhika, koji bi trebalo da je otprati do Parka Vila (Fairy Park), gde će ona navodno pronaći svoju sreću i konačno se osloboditi okova usamljenosti. Inače, Sū je jedna od "Detelina", mladih ljudi koji poseduju natprirodne sposobnosti, te su zato žigosani tetovažom u obliku naslovne biljke. Pošto je njena moć superiornija od drugih ("srećnica" je označena sa četiri lista), nalazi se u izolaciji pod prismotrom vlade koja strahuje da je neko može iskoristiti u cilju ugrožavanja nacionalne bezbednosti.

U nelinearnom narativu prepliću se tragična ljubav, misterija, čežnja i smrt, a predivna animacija i eterična muzička pratnja nabijeni su snažnim emocijama, nadomešćujući opravdano okrnjenu karakterizaciju dvoje glavnih junaka. Prepoznatljiv dizajn likova (izražajne oči, trouglasta lica, vitka tela) odlikuje se visokim nivoom detalja i odiše neprikosnovenom elegancijom, dok paletom boja dominiraju zagasite nijanse tamnoplave, braon i bež. Prisustvo kompjuterski generisanih segmenata u raskošnim pozadinama nimalo ne oduzima od njihove lepote. Umirujuć, opojan, vazdušast i erotičan glas Hashimotove, kojim ova umetnica neodoljivo podseća na Julee Cruise, uljuljkava vas u stanje nalik prijatnom snu iz koga ne želite da se probudite...