Umetnička etno-bajka Лесная песня. Мавка (Šumska pesma. Mavka), adaptacija komada književnice i aktivistkinje Lesje Ukrajinke, može se komotno svrstati u (skrajnutu?) kategoriju najneobičnijih ostvarenja sovjetske kinematografije (čitaj: antiteza socrealizmu).
Sledeći Sergeja Paradžanova sa kojim je, kao direktor fotografije, lovio Senke zaboravljenih predaka, Jurij Iljenko se okreće prošlosti i ispreda svoju verziju tragično-romantične priče o gorskoj vili iz naslova. Mavka (prelepa Ljudmila Jefimenko) baca oko na mladog frulaša Lukaša (Viktor Kremljev) i ukazuje mu se, uprkos upozorenjima njene "braće i sestara". Njihova ljubav se rađa u proleće, zri u leto i suši se u jesen, da bi tokom zime ona očajnički pokušavala da joj, istruleloj, ponovo udahne život...
Ne dajte da vas lepršavi "hipi" početak zavara, jer kako radnja odmiče, Šumska pesma postaje sve sumornija, što se odražava na izgled same junakinje - ogledalo stanja njene duše. Iljenko je škrt na dijalozima, ali zato briljira u portretisanju onog što je golim okom nevidljivo, obilato se služeći jezikom simbola - vode, lišća, vatre, magle, snega, kamena, pšenice, žabokrečine... Njegove izvrsne vizuelne kompozicije uronjene su u misteriju i melanholiju, neretko i u snažne boje, dok u simbiozi sa eteričnim skorom evociraju duhove Starih Slovena.
U nekonvencionalnom (lirskom) narativu, autor nam ljude, gotovo bez izuzetka, predstavlja kao antagoniste, tako da simpatije preusmerava ka natprirodnim bićima, čak i onim najvragolastijim, poput Perelesnika. Međutim, rediteljev stav nije sasvim mizantropski - on prosto naglašava čovekovu nemogućnost da dosegne savršenstvo, tj. razume božansko. A u načinu na koji oživljava šumske demone postoji nešto istovremeno moderno, mistično i ezoterično.
"Čista magija" nameće se kao izraz koji najbolje opisuje sazvučje svih filmskih elemenata ove poetične paganske fantazije...
No comments:
Post a Comment