Aalterate (Christobal de Oliveira, 2011)

Obnažena devojka u komi, materijalizovana od sitnih, crnih čestica, pluta u belom, bestežinskom prostoru. Na njenoj koži pojavljuje se mreža krivih, nepravilnih linija. U flešbekovima vidimo put i napukli vetrobran automobila. Odjednom, iz nje izrastaju vlaknasti entiteti nalik puzavicama, čije kompleksne, nesavladive forme, uvijajući se i preplićući se, lagano zauzimaju iskonsku prazninu koja je okružuje... Halucinogena i hipnotišuća fantazija Aalterate predstavlja uspešan pokušaj debitanta Christobala de Oliveire da vizualizuje poslednje pulseve života, odnosno odvajanje duše od tela, pri čemu ni jedno ni drugo više ne pripadaju umirućem, već prirodi ili nekoj višoj sili. Nežne, vazdušaste slike sa početka postaju sve intenzivnije (ili je bolje reći agresivnije?) i turobnije, ne gubeći nimalo od svoje sofisticiranosti i umetničke vrednosti. Prožete eteričnom muzikom Maximea Drouillarda, one vas vode do umirujućeg epiloga - konačne smrti žrtve nesreće. Ova snoviđajna minijatura blistavi je primer primene kompjuterske animacije za nešto daleko suptilnije od onog na šta smo navikli kada su glavnotokovska ostvarenja u pitanju.

Alois Nebel (Tomáš Luňák, 2011)

Dugometražni prvenac Tomáša Luňáka vizuelni je trijumf. Adaptacija je trilogije stripova koju sačinjavaju Bílý Potok (Beli Potok), Hlavní nádraží (Glavna stanica) i Zlaté hory (Zlatna brda), a čiji autori su pisac, novinar i muzičar Jaroslav Rudiš i crtač Jaromír 99.

U godini pada Berlinskog zida upoznajemo Aloisa Nebela, sredovečnog dispečera stanice u selu blizu granice Češke sa Nemačkom i Poljskom. Rutinu njegove monotone svakodnevnice, koja uključuje brigu o crnoj mački i opuštanje uz red vožnje, razbijaju lucidne halucinacije o progonu Nemaca koji se odigrao u njegovom detinjstvu, krajem Drugog svetskog rata. Nemoćan da im se odupre, ostaje bez posla i biva odveden u ustanovu za mentalno obolele osobe. Jedan slučajan susret (sa misterioznim i nemim ilegalnim imigrantom) probudiće duhove prošlosti, da bi drugi (sa srdačnom čistačicom Květom), po izlasku iz ludnice, uneo tračak radosti u njegov usamljenički život...

Hiperstilizovana crno-bela animacija izvedena je tehnikom kompjuterske rotoskopije koja je filmu obezbedila atraktivan izgled igrane grafičke novele, pa tako reditelj ostaje veran originalnom materijalu. Teške, duboke senke, tihi dronovi i mračna, depresivna atmosfera čiji teret je osetan već u prvim minutima, savršena su podloga za sumornu priču o malim, zaboravljenim ljudima koje, uz društvene, političke i istorijske okolnosti, vreme nemilosrdno gazi. Jezive šume planinskog masiva Jaseniki, strogi, socijalistički enterijeri, oronule fasade, podivljala reka, olovna, sveprisutna magla (na nemačkom "nebel", baš kao prezime naslovnog junaka) i, naravno, vozovi kao glavna metafora neki su od osnovnih elemenata briljantno skrojenih kadrova, na koje se reflektuje poljuljana psihička ravnoteža nekolicine likova i uglavnom nezavidne situacije u kojima se oni nalaze. Sa njihovih izboranih i namrgođenih lica čitaju se (neizlečiva) melanholija, nezadovoljstvo, umor i očaj, te često deluju kao da je iz njih isceđena i poslednja kap veselosti. Opresivno okruženje, zagušeno dimom cigareta i potopljeno u alkoholna pića, ispunjavaju autoritativne figure - vojnici, stražari, bolničari, doktori i direktori.

Ubedljiva gluma Miroslava Krobota (Alois Nebel), Karela Rodena (Nemi), Marie Ludvíkove (Květa), ali i svih njihovih kolega koji se skrivaju iza svojih iscrtanih dvojnika, Luňákova precizna, dosledna i nepogrešiva režija i odličan scenario Rudiša i Jaromíra 99 ovu enigmatičnu noir dramu usporenog narativnog ritma čine još izuzetnijom - nezaboravnim košmarom uznemirujuće lepote...

Boy and Bicycle (Ridley Scott, 1965)

Debitantski film Ridleyja Scotta začet je tokom njegovih studija 1962-e, a završen 1965-e, nakon postprodukcije, potpomognute sredstvima Britanskog filmskog instituta, i pripajanja vedre tematske kompozicije Johna Berryja. Može se opisati kao nepretenciozna "slice of life + teen angst" drama nekonvencionalnog narativa i kontemplativne atmosfere. Osim što daje jasan uvid u talenat autora da svoju zamisao besprekorno vizualizuje, ona prikazuje jedan tipično sivi dan u životu neimenovanog dečaka (koga tumači rediteljev mlađi brat, Tony Scott), dok na svom biciklu, bežeći od školskih obaveza, obilazi fotogenične lokacije West Heartlepoola i Seaton Carewa, na severoistoku Engleske. Njegov nekoherentan i povremeno besmislen tok misli, iskazan neretko zajedljivim unutrašnjim monolozima, odnosi se na univerzalne teme kakve su porodica, odrastanje i starenje, ali i na trivijalnosti kao što je mrtav lav na nalepnici konzerve "Tate and Lyle" sirupa. Uvlačeći vas u svoj mikrosvet već od uvodnih kadrova, usnimljenih iz perspektive naslovnog junaka, ono vas ne pušta sve do samog kraja, kada on, verovatno odlučujući da je došlo vreme da krene kući, trčkara plažom, prethodno natopljenom pljuskom. I dok vas gradski i industrijski pejzaži hipnotišu svojom sumornom, ali ne i hladnom lepotom, uz osećaj sigurnosti vraćate se na kraj detinjstva, čak iako isti nije bio obeležen buntovništvom i lenčarenjem...

Narcissus (Norman McLaren, 1983)

Norman McLaren (1914-1987), rođeni Škotlanđanin, bio je jedan od najplodnijih i najnagrađivanijih animatora i reditelja u domenu kratkometražne forme, poznat po radu za NFB (Nacionalni filmski odbor Kanade), ali i kao pionir u brojnim oblastima filmotvorstva. Narcissus, njegova labudova pesma, poslednji je i najduži u trilogiji eksperimentalnih baletskih filmova, a prethode mu halucinogeni Pas de deux (1968) i umirujući Ballet Adagio (1971).

Kao što se po naslovu da pretpostaviti, u pitanju je adaptacija mita o Narcisu (u svojoj ulozi dominantan Jean-Louis Morin), tačnije slobodno tumačenje Ovidijeve verzije istog. Mladićeva bezosećajnost i ponos, koji su doveli do odbacivanja udvarača, i, naposletku, zaljubljivanje u sopstveni odraz prikazani su kroz tri sjajna dueta, sa nimfom Eho (Sylvie Kinal), prijateljem (Sylvain Lafortune) i, zahvaljujući primeni split-screen tehnike i višestruke ekspozicije, alter egom. McLaren pribegava principu "manje je više", pa je tako scenografija gotovo nepostojeća (sasvim crna pozadina) ili svedena na minimum (u sceni sa "ogledalom" i u epilogu), a kostimi vrlo oskudni, što gledaocu omogućava da pažnju podredi savršeno izvajanim telima i senzualnim pokretima balerine i baletana. Njihova hipnotišuća elegancija i neosporna erotičnost precizno su uhvaćeni okom kamere, a ispraćeni eteričnim muzičkim skorom u kome se harmonično prepliću zvuci klavira, harfe, flaute i opojnog ženskog vokala. Majstorska montaža, efektna koreografija i odlična režija ovu pronicljivu minijaturu dodatno čine izuzetnom, obezbeđujući joj status bezvremenog ostvarenja.

Armitage III (Hiroyuki Ochi, 1995)

"Zašto nas ljudi prave, ako im nismo potrebni?"

U ne tako dalekoj budućnosti, sredinom XXI veka, detektiv Ross Sylibus dobija prekomandu na kolonizovani Mars, gde bivši Zemljani žive sa "second type" androidima kao svojim slugama. Tokom njegovog leta svemirskim šatlom odigrava se ubistvo Kelly McCannon, poslednje country pevačice. Ispostavlja se da je ona ilegalno proizveden i unapređen ginoid (kao i izvestan broj umetnica sa crvene planete), čijeg postojanja je do razotkrivanja bio svestan samo ubica, René D'anclaude. Sylibus počinje da radi na intrigantnom slučaju, zajedno sa novom partnerkom, vatrenom policajkom Naomi Armitage, lagano otkrivajući zaveru koja stoji iza zločina, dok se među stanovnicima kolonije St. Lowell raspiruje mržnja prema sintetičkim humanoidima...

Četvorodelna OVA Armitage III nastala je prema scenariju Konake Chiakija (Serial Experiments Lain, Malice@Doll, Texhnolzye), kome je kao glavni izvor inspiracije poslužio kultni Blade Runner ili roman Do Androids Dream of Electric Sheep? na kome je film zasnovan. Baveći se pozitivnim i negativnim posledicama tehnološkog napretka, problemima savremenog društva, izazvanih opadanjem nataliteta sa jedne, odnosno prenaseljenošću s druge strane, i samointrospekcijom glavne junakinje, Chiaki stvara vrlo ubedljiv, istovremeno zabavan i kontemplativan, akcioni cyberpunk triler, koji uključuje ideološke konflikte velikih (intergalaktičko-feminističkih) razmera. Kroz prikaz poljuljanog odnosa čoveka i samosvesne mašine, on podstiče pitanja koja se tiču humanosti i (neiskorenjive) diskriminacije. Uprkos tematskoj širini, priča nije preopterećena, dok vremenski okvir od dva sata i petnaestak minuta omogućava pravilan i dinamičan ritam naracije i poneki neočekivani preokret. Paralelno sa razvojem radnje, rađa se ljubav između Naomi i Rossa, iako im se stavovi na početku uopšte ne podudaraju, a njihovi se karakteri oblikuju zahvaljujući međusobnom uticaju i sticaju nesrećnih okolnosti. Budući da su oboje dovoljno upečatljivi, i nije tako značajan nedostatak što većina sporednih likova ostaje u senci.

Prema današnjim standardima, ali i kada se uporedi sa sadržajno bliskim vršnjakom Kōkaku Kidōtai (Ghost in the Shell), animacija deluje pomalo zastarelo. Međutim, njena nekonzistentnost nadomešćena je Ochijevim unikatnim dizajnom likova, čija izuzetnost posebno dolazi do izražaja u krupnom planu, i impresivnim pogledima na futuristički megalopolis, obasjan neonskim svetlima, po uzoru na onaj iz gorespomenutog ostvarenja Ridleyja Scotta. Mračna paleta boja, duboke senke i naelektrisana muzička podloga, na granici između synth-popa i industriala, savršeno pristaju turobnoj atmosferi, povremeno razbijenoj suptilnim humorom. Dugometražni nastavak Armitage III: Dual Matrix (2002) vizuelno je superiorniji i sa nešto tvrđim soundtrack-om, ali je orijentisan ka pucnjavi, jurnjavi i eksplozijama, pa će gledaoci kojima bude prijao dominantniji misaoni aspekt OVA-e verovatno biti donekle razočarani.

Preispitivanje ljudskosti je i pre i posle ovog animea bilo obrađivano, ali mu to ne umanjuje vrednost i može se svrstati u grupu onih animiranih dela koja to čine sa lakoćom. Armitage III nije kompleksan onoliko koliko su to, recimo, filozofični TV serijal Ergo Proxy ili kasniji Chiakijevi SF-eksperimenti, ali jeste više nego solidan doprinos cyberpunk podžanru.

Anomalija / Karton

Nakon što je Statua objavljena u Anomaliji, zbirci odabranih priča fantastike pristiglih na konkurs društva "Lazar Komarčić" iz 2010-e, saznao sam da su Nakaze pod maskama našle svoje mesto u osmom broju subotičkog časopisa Karton, koji u pdf formatu možete prelistati (i spomenutu minijaturu pročitati) u okviru download sekcije zvaničnog sajta fondacije za omladinsku kulturu i stvaralaštvo "Danilo Kiš".

Caja negra (Luis Ortega, 2002)

Dorotea vodi život kakav niko ne bi poželeo. Dok većina njenih vršnjaka razmišlja o kojekakvim tričarijama, ona radi u lokalnoj perionici, a po povratku kući neguje svoju slabo pokretnu baku (češlja je, seče joj nokte, masira uvenule staričine udove). Nakon izlaska iz zatvora, njen otac, pogođen Parkinsonovom bolešću, odlazi u sklonište Vojske spasa, među beskućnike. Ubrzo potom sledi i njegov ponovni susret sa kćerkom, obeležen neprijatnom tišinom. Zahvaljujući Doroteinom neizmernom altruizmu, njih dvoje se vremenom zbližavaju ne bi li zajedno ostvarili novi početak.

Snimljen na ulicama i u nekolicini objekata San Telma, jedne od četvrti argentinske prestonice, diplomski rad Luisa Ortege turobna je drama o malim ljudima kojima sudbina nije baš naklonjena. Na enigmatični prolog, neočekivanu jukstapoziciju majmuna i zvukova gradskog saobraćaja (?!), nadovezuje se opora priča koja otkriva detalje iz svakodnevnice disfunkcionalne porodice. Odluka reditelja da surovu stvarnost ne ulepšava, već da njenu ružnoću predstavi što skromnije i "opipljivije", bez šminke, gotovo u vidu improvizovanog amaterskog snimka (koji na dostupnom VHS-rip-u, nažalost, izgleda još siromašnije), može se smatrati ispravnom i iskrenom, budući da svaki kadar ostavlja gorak ukus čemera koji izjeda glavne likove. Da biste osetili njihove emocije, nije vam potrebno da znate više od onog što je Ortega o njima rekao (u scenariju koji je napisao sa devetnaest godina), niti da razumete sporadične dijaloge. Dovoljno je da obratite pažnju na izraze lica, često u krupnom planu, a prirodnost preslatke Dolores Fonzi i ostalih glumaca (inače, naturščika) učiniće svoje. Svakako najupečatljiviji u ekipi je groteskno mršavi Eduardo Couget, čija nezaboravna pojava kao da otelovljuje jad, bedu i smrt, te u poređenju s njim Trevor Reznik iz Andersonovog Mašiniste deluje kao anoreksični maneken. Kratka scena košmara u kojoj se on, potpuno obnažen i okružen mrakom, grčevito savija verovatno je aluzija na crnu kutiju iz metaforičnog naslova. Ono što razbija teskobnu, tešku i depresivnu atmosferu jesu povremeni osmesi mlađane protagonistkinje, izazvani trenucima prividne sreće, i lepršava muzika Leandra Chiappea, kojom su akcentovani pojedini segmenti...