Sci-Fi Harry (Katsuyuki Kodera, 2001)

Uprkos skromnom budžetu i zbrzanom kraju, ovo je jedan od onih opskurnih animea koji skoro u svakom pogledu nadmašuju daleko popularnije naslove. Iako na početku deluje kao tipična tinejdžerska drama o gubitniku koga maltretiraju školski "drugovi", a zatim nas podseća na Carrie, kada glavni junak (čije se ime zgodno (ili namerno?) rimuje sa imenom Kingove junakinje) spozna svoje telekinetičke sposobnosti, Sci-Fi Harry se razvija u natprirodni/naučno-fantastični psiho-triler, natenane otkrivajući "istinu" koja (srećom) nije "tamo negde".

Dok se relativno kompleksna i slojevita priča razgranava, mnogi gledaoci će najverovatnije primetiti da poseduje osobenosti koje su bliže tematski sličnoj igranoj seriji ili filmu sa zapada, negoli delu Japanaca, a pre svega zahvaljujući smeštanju radnje u (neodređeni) američki gradić. Međutim, ukoliko se dovoljno skoncentrišete, primetićete da su scenaristi, uvođenjem sitnih finesa (između ostalih, i pritajena kritika globalizma), uspeli da razbiju izvesne stereotipe u čitavoj postavci pa tako, na primer, slatka Catherine nije praznoglava "bimbo" lepotica, niti je njen plavokosi i bogati momak John priglupi sportista. Od Harryevog tragičnog nastupa na televiziji pa nadalje, konstantno se otvaraju nova pitanja, a uz svako odgovoreno, dobijate bar još jedno koje tek treba rešiti. Usporeni ritam kojim se događaji smenjuju nije monoton, već izaziva znatiželju, nudeći pritom promišljene obrte. Krivudave putanje kojima se likovi kreću međusobno se prepliću i razdvajaju u naizgled beskonačnoj igri misterije, da bi se u završnici vezale u nerazmrsiv čvor. Lično, nemam ništa protiv slagalica kojima fali poneki deo, ali se u ovom slučaju moram složiti sa nekolicinom inostranih recenzenata koji tvrde da su autori zagrizli više nego što su mogli da progutaju, odnosno da nisu imali dovoljno vremena da kažu sve što su naumili. Poslednji kadar (šifra: "heterohromija") jeste nezaboravan, ali mu prethodi kratkotrajni haos. (Gle čuda, 19. epizoda se tako i zove!).

Narativne mane nadomeštene su realističnom karakterizacijom, sa krajnje zanemarljivim propustima. Harry je stidljiv, povučen, nekomunikativan i asocijalan beskičmenjak, a da stvari budu crnje, on je i dečak na ivici autizma i paranoje, kojim je lako manipulisati, što većina koristi zarad ostvarivanja sebičnih ciljeva. Njegov pogled je istovremeno zastrašujuć i ispunjen strahom, nalik onom kod ranjene životenje, a snažna nesigurnost koja ga vodi kroz život ne popušta čak ni u prelasku iz faze "neka mi neko pomogne" u fazu "neka me neko zaustavi". U kvantitativno i kvalitativno bogatoj galeriji likova se, osim njega, izdvaja misteriozna Ginori, čije su nasilne promene raspoloženja u odnosu sa Harryem posledica burne prošlosti, simpatični detektiv Mike, kao predvodnik "policijske niti" priče i bezimeni mladić ("majka") koga vide jedino Ginori i Harry, a koji je ključni faktor u razvoju ovo dvoje. Tu je i u nekom mračnom kutku šćućureni lutkar koji, kako se čini, ne povlači samo konce protagonista i antagonista, već upravlja i tajnom organizacijom "Accuser" i mutnim (bioinženjerskim) poslovima...

Pored odlične (povremeno teatralne) glume seiyūa, ogroman doprinos uverljivosti aktera daje neobičan crtež, koji asocira na Gilgamesh, Otogizōshi i Red Garden, pa pretpostavljam da su crtači ova tri serijala donekle crpeli inspiraciju baš odavde. Neporeciva lepota dizajna posebno dolazi do izražaja u krupnom planu, jer je velika pažnja posvećena izrazima lica. Ukoliko bi se pravila lista animea sa zaprepašćujućim očima, uveren sam da bi Sci-Fi Harry bio negde pri vrhu. Tokom dnevnih scena, dominiraju mutno plava, sivkaste i bež nijanse, a u noćnim, bolesno crvena i teška braon (hrabar izbor, s obzirom na to da  se u oslikavanju mraka koloristi uglavnom opredeljuju za ljubičastu i teget). Depresivna, "izbledela" paleta boja i minimalistička animacija stvaraju zlosutnu, beživotnu atmosferu (spremnu da svakog časa plane) koja savršeno pristaje ovom ostvarenju. Impresivna likovnost reflektuje se i u nadrealnom introu, koju je osmislio Shinya Ohira (Wanwa the Puppy iz omnibusa Genius Party Beyond) - dok mu krvare oči, mladić se grči u agoniji (ludilu?), a "lelujavim" pokretima dočarava stanje Harryevog uma i duha. Dva J-rock banda, Janne Da Arc i LUCA, pozajmili su svoje (zarazne) pesme za uvodnu i odjavnu špicu, a solidan muzički skor Yoshihira Ikea (Blood: The Last Vampire, Ergo Proxy, Karas, Freedom) odlikuje se nenametljivošću (mada, onaj džez koji prati eksplozije pomalo kvari utisak).

Što zbog nesvakidašnjeg stila, što zbog déjà vu ideje (doduše, obučene u "sveže" ruho), Sci-Fi Harry će sigurno odbiti prosečne otakue, ali zato postoji mogućnost da nađe put do srca publike koja bi da sazna šta alternativni, "down to earth" pristup japanimaciji ima (i ume) da pokaže.

Nadrealna struktura XXVII

~Posle povratka... / After the Return...~

"Spavali smo u tesnim betonskim kockama." - rekla nam je kada se vratila sa svog poslednjeg putešestvija. "Oko njih su lebdeli vreli mehurovi, tako da nam je uvek bilo toplo. Služila su nas iznurena albino stvorenja sa zakržljalim krilima. Bilo mi ih je žao, jer mi se činilo da će svakog časa izdahnuti na nekom od onih nestabilnih stepenika... Urlala sam iz sveg glasa, ali me niko nije čuo."

Nadrealna struktura XXVI

~Vazarelijana / Vasareliana~

Kao što se iz naslova može naslutiti, NS26 je inspirisana delima Victora Vasarelya (1906-1997).

The Devil Lady (a.k.a. Devilman Lady, Toshiki Hirano, 1999)

Jun Fudō gradi uspešnu karijeru kao foto model, ali se po izrazima njenog lica može zaključiti da nije zadovoljna poslom, iako pred kamerama i fotoaparatima ne izgleda tako. Kada se završe snimanja, ona deluje usamljeno, izgubljeno, nesigurno, tužno i kao da na sopstvenim plećima nosi svu težinu ovog sveta. Tokom sudbonosne noći upoznaje Asuku Ran, misterioznu i kučkastu plavušu iz tajne organizacije Human Alliance (Ningen Dōmei), zahvaljujući kojoj na surov način saznaje da njenim venama teče krv "đavoljudskog" soja, tj. da nosi iste gene kao i monstrumi odgovorni za nekoliko zataškanih incidenata. Našavši se u situaciji koju nije svojevoljno izabrala, Jun će morati da istrebljuje pripadnike svoje vrste, pokušavajući da sačuva razum i ljudsku dušu...

Zasnovan na mangi Goa Nagaia, čija dela se neretko usredsređuju na seks i nasilje (Devilman, Kikōshi Enma), The Devil Lady je animacija koja, uprkos alternativnom (kontradiktornom) naslovu i napadnoj hororično-akcionoj površini, prijatno iznenađuje odlično definisanim likovima, ali i sasvim solidnom pričom koja, kako se ispostavlja u perverzno dobroj završnici sa obrtom, isporučuje više od epizodične (čitaj: "raskomadaj nakazu dana i kupaj se u njegovoj krvi") rutine. Razlozi za čudovišne transformacije nisu besmisleni i uglavnom postoji okidač koji ih pokreće, pa predstavljaju fizičku manifestaciju grehova ili erupciju nagomilanih negativnih emocija. Ujednačenim ritmom, u pozadini onog što progonjeni nazivaju evolucionim ćorsokakom (sa mirisom zavere), tanka linija koja odvaja čoveka od (demonizovane) životinje bledi. Konstantno se nameće pitanje da li je uopšte moguće precizno ustanoviti razliku između ovo dvoje i odrediti njihove karakteristike. Postoji li skala na kojoj se može izmeriti ko zaslužuje, a ko ne zaslužuje da živi? Ništa nije samo crno ili samo belo, a bog i đavo su krajnosti koje se međusobno dopunjuju i umeju da zaliče jedna na drugu...

Dok glavna junakinja pokušava da živi normalnim dnevnim životom, noćni je lagano obuzima, nemilosrdno utičući na sve koji je okružuju. Dualizam njene ličnosti sličan je Dr Jekyll & Mr Hyde slučaju, s tim što bi preciznije bilo uporediti ga sa tajnim identitetom kakvog super-junaka koji nailazi na nerazumevanje običnih ljudi. U (nesvesnom) podržavanju krotke, miroljubive i filantropske strane pre svih učestvuje Kazumi, Junina najbolja prijateljica, kao i nekolicina sporednih protagonista (menadžer Yuasa i, donekle, Asukin sekretar Maeda), dok Asuka (a kasnije i doktor Jason Bates, takođe "devilman") potkrepljuju zver koja čuči u lepotici. Tu dolazimo do zanimljivog ljubavnog lezbejsko-heteroseksualnog šestougla (!) koji ni u jednom trenutku ne dobija razmere neprijatne melodrame, a čiji učesnici su upravo spomenuti. Najdetaljnije opisane veze u ovoj kompleksnoj romansi jesu platonska, a potom strastvena relacija Jun-Kazumi, odnosno prividni animozitet Jun i Asuke, koji se graniči sa sadomazohističkim odnosom. Raskošnu paletu likova, između ostalih, dopunjavaju jezivi dečak-leptir (klinački zlikovac koji se ponaša kao mator), novinar žute štampe Shiro Sakazawa i brojni epizodisti, čija uloga nije zanemarljiva.

Nažalost, Devilman Lady se ne može pohvaliti vrhunskom prezentacijom (mada, nije ni sve baš tako crno). Dominantnost mračnih, prljavih boja i grub crtež su razumljivi, s obzirom na sadržinu, ali oscilirajući kvalitet animacije odaje utisak generičnog ostvarenja nastalog početkom, a ne krajem devedesetih, gotovo na pragu XXI veka. Dizajn čudovišta je inspirisan raznovrsnim (i prepoznatljivim) živuljkama (u antropomorfnoj verziji), a upotpunjen devijacijama (dodatnim parom ekstremiteta, očiju, ušiju, rogova...) koje im daju izopačen i maštovit izgled (doduše, pomalo "sirast", kad na scenu stupi tzv. "giga-efekat"). Junina "Hyde-forma" je skoro gola amazonka sa kandžama, krilima slepog miša (što na glavi, što na leđima) i šiljatim repom. Ma koliko čudno zvučalo posle ovakvog opisa, i u zverskoj koži, ona zadržava deo svoje ženstvenosti. Intro je fino stilizovan kvazi-okultnim crtežima, u pratnji prodornog gotskog pojanja na latinskom, a zlokobne melodije koje prožimaju radnju doprinose stvaranju turobne atmosfere. Na odjavnoj špici se vidi silueta gđice Fudō, kako se postepeno pretvara u "đavolicu", a za muzičku podlogu su odabrane dve baladične j-pop kompozicije.

Akcija, krvoliptanje i šmek monster movie-a B produkcije su u ovom serijalu svedeniji u poređenju sa srodnim Devilmanom, zarad napetosti i ozbiljnije karakterizacije, ali je većina aspekata dovoljno uravnotežena da se dopadne kako zahtevnijim gledaocima, tako i onima koji očekuju meso, tj. (zabavno) kidanje istog.

Nadrealna struktura XXV

~Prvi dolazak Šestonoge Halucinacije / The First Arrival of Six-legged Hallucination~

Sintel (Colin Levy, 2010)

U planini zavejanoj snegom, mlađanu, upornu i odvažnu Sintel napada ćelavi ratnik, ali ga ona, iako krhka i očigledno slabija, savladava. Nakon borbe, iscrpljena pada na hladni beli pokrivač. Dobroćudni šaman je dovodi u svoju kolibu, gde od nje saznaje kako i zašto je dospela tamo. Kroz retrospektivne scene, otkriva se Sintelina prošlost - samotno preživljavanje, a zatim prijateljstvo sa zalutalim i ranjenim mladunčetom zmaja koje tokom jedne bezbrižne igre otima njegov odrasli, neprijateljski raspoloženi "rođak". Odlučna da pronađe ono što joj je oduzeto, devojčica kreće na naporan i opasan put, kroz pustinju, prašumu i stenovite predele...

Priču za koju je naizgled potrebno mnogo više vremena, scenaristkinja ovog kratkometražnog animiranog filma, Esther Wouda, smešta u samo petnaest minuta (tj. dvanaest, ako izuzmemo credits), a da narativ uopšte ne deluje okrnjeno. Izbegavajući pritom ćorsokak slabe karakterizacije, isporučuje zanimljivu akcionu fantaziju, protkanu elementima iznenađujuće snažne drame i vodi vas do emotivne završnice, sa neočekivanim obrtom koji se poput otrovom premazanog sečiva zariva u srce. Za razliku od Dreamworksovih ili Pixarovih vickastih šećerlema, Sintel ne zazire ni od krvi, ni od smrti, tako da, u pogledu sadržine, nije preporučljiv za najmlađe naraštaje. Originalnost mu nije jača strana, ali je zato savršeno skrojen.

Tehnički gledano, ovo je pravi eye & ear candy, jer se odlikuje odličnim dizajnom likova i pozadina, te obiluje detaljima, dok na audio-planu nudi prelepe setne melodije sa keltskim prizvukom (Jan Morgenstern), koje su se odlično uklopile u (alternativno) srednjevekovno okruženje. (Inače, glavna junakinja svojim izgledom podseća na spoj dve simpatične glumice - AnnaSophie Robb (Bridge to Terabithia) i Lily Cole (The Imaginarium of Doctor Parnassus), a glas joj pozajmljuje holanđanka Halina Reijn.) Svaka scena je pažljivo osmišljena i majstorski izrežirana. Međunarodni tim animatora se potrudio da maksimalno iskoristi mogućnosti softverskog paketa Blender, tako da, po kvalitetu animacije, njihovo delo može da stoji rame uz rame sa daleko skupljim glavnotokovskim ostvarenjima.

Zahvaljujući ljubavi, predanosti i istančanom senzibilitetu autora, Sintel je jedan od najizuzetnijih savremenih "crtaća" i ne bi smeo da padne u zaborav. Može se pogledati na youtube-u ili besplatno skinuti sa oficijelnog sajta (sintel.org).

Disappearing... / reprise /

Jedna kratka (ali za mene slatka) objava. Moj strip prvenac, Nestajanje..., izložen je među ostalim selektovanim radovima (od oko 190 pristiglih iz nekoliko zemalja) u galeriji Art@Art na spratu zgrade SKC-a u Beogradu. Izložba je otvorena juče, a trajaće do 3. oktobra, tj. do nedelje. :)